Овај текст је за­по­чет не­по­сред­но пре гла­са­ња о пред­ло­гу да Ко­со­во по­ста­не пу­но­прав­ни члан Уне­ска. На­мер­но, не са­мо за­то да се­бе и уред­ни­ка ру­бри­ке по­ште­дим хро­нич­не нер­во­зе због про­би­ја­ња ро­ка, већ и за­то што бих хтео да на­гла­сим не­ке по­ен­те ко­је су не­за­ви­сне од кон­крет­ног ис­хо­да јед­ног, ма ко­ли­ко по­ли­тич­ки и сим­бо­лич­ки ва­жног гла­са­ња.

Пре све­га, жа­ло­сна је чи­ње­ни­ца да је до овог гла­са­ња уоп­ште до­шло и жа­ло­сно је што ће оно би­ти не­из­ве­сно. Жа­ло­сно је што ве­ли­ки део све­та – укљу­чу­ју­ћи ње­гов нај­ра­зви­је­ни­ји, за­пад­ни део – кон­ти­ну­и­ра­но по­др­жа­ва бу­квал­но све зах­те­ве При­шти­не, укљу­чу­ју­ћи и овај по­след­њи, нај­бла­же ре­че­но, при­лич­но би­за­ран и про­во­ка­ти­ван. Јер, с об­зи­ром на осве­до­че­не „ре­зул­та­те“ у оп­хо­ђе­њу са срп­ским („пра­во­слав­ним“) кул­тур­ним до­бри­ма, а на­ро­чи­то цр­ква­ма, гро­бљи­ма и ма­на­сти­ри­ма, укљу­чу­ју­ћи и оне ко­ји спа­да­ју у свет­ску кул­тур­ну ба­шти­ну нај­ви­шег ран­га, при­јем Ко­со­ва у Уне­ско би био от­при­ли­ке ана­ло­ган по­ста­вља­њу осу­ђи­ва­ног па­ли­ку­ће за ва­тро­га­сца на бен­зин­ској пум­пи.

Нај­зад, жа­ло­сно је што Ср­би­ја у про­те­клом пе­ри­о­ду ни­је учи­ни­ла ви­ше да осна­жи сво­ју по­зи­ци­ју у по­гле­ду Ко­со­ва и што је ју­ре­ћи раз­не хи­ме­ре „бо­љег жи­во­та“ и „евро­а­тлант­ских ин­те­гра­ци­ја“ про­пу­сти­ла да, осла­ња­ју­ћи се на по­др­шку ствар­них и ви­ше­стру­ко до­ка­за­них при­ја­те­ља, бо­ље шти­ти ле­ги­тим­не др­жав­не и на­ци­о­нал­не ин­те­ре­се. А нај­жа­ло­сни­је је то што нај­ви­ши но­си­о­ци вла­сти не­пре­ста­но „при­ја­те­љи­ма“ на­зи­ва­ју оне ко­ји то осве­до­че­но ни­су и ко­ји то по ко зна ко­ји пут по­твр­ђу­ју.

У ме­ђу­вре­ме­ну је сти­гла вест да при­јем Ко­со­ва ипак ни­је про­шао. До­ду­ше, вр­ло те­сно, за све­га не­ко­ли­ко гла­со­ва до по­треб­не дво­тре­ћин­ске ве­ћи­не (92:50), али по­бе­ди се, је ли, у зу­бе не гле­да. А по­го­то­во ка­да се има на уму да је ак­ту­ел­ни по­ли­тич­ки врх по­бе­да­ма (и то „5 пре­ма 0“) умео да про­гла­си чак и оно ру­гло од Бри­сел­ских спо­ра­зу­ма, или на­сил­но те­ра­ње Ср­ба са се­ве­ра КиМ да иза­ђу на ко­сов­ске из­бо­ре и при­хва­те при­штин­ске ин­сти­ту­ци­је. У од­но­су на све то, па­ри­ско гла­са­ње за­и­ста је­сте не­ка­ква по­бе­да, ма­кар при­вре­ме­на и по­ма­ло Пи­ро­ва.

Ин­те­ре­сант­но је би­ло и гла­са­ње ко­је је прет­хо­ди­ло овом кључ­ном. Ср­би­ја је, на­и­ме, за­тра­жи­ла – и на гла­са­њу из­гу­би­ла – да се из­ја­шња­ва­ње о при­је­му Ко­со­ва у Уне­ско од­ло­жи и да оно „бу­де те­ма ди­ја­ло­га Бе­о­гра­да и При­шти­не ко­ји се во­ди у Бри­се­лу“. За тај пред­лог Ср­би­јегла­са­ло је 58 чла­ни­ца Уне­ска, про­тив је би­ло 88, уз­др­жа­не су би­ле 22, док 16 ни­је би­ло при­сут­но у са­ли. За пред­лог Ср­би­је би­лесу, по­ред оста­лих, Ру­си­ја, Ку­ба, Ар­ген­ти­на и Ки­на, док су про­тив ње­га би­леСАД (ма­да због не­пла­ће­не чла­на­ри­не не­ма­ју пра­во да гла­са­ју), Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја и Не­мач­ка.

Но, још су за­ни­мљи­ви­ја из­не­та обра­зло­же­ња. Пред­став­ник Ве­ли­ке Бри­та­ни­је је ре­као да је Ко­со­во чла­ни­ца ММФ-а и Свет­ске бан­ке и да „овај зах­тев за при­јем не­ма ни­ка­кве ве­зе са ди­ја­ло­гом Бе­о­гра­да и При­шти­не“. Пред­став­ник Аустри­је је из­ја­вио да су им „бли­ски и Ко­со­во и Ср­би­ја“, али је, раз­у­ме се, ипак гла­сао про­тив Ср­би­је. С дру­ге стра­не, пред­став­ник Ар­ген­ти­не је ре­као да зах­тев за при­јем Ко­со­ва „ни­је у скла­ду са Ре­зо­лу­ци­јом 1.244“, док је пред­став­никКу­бе ре­као да је то „су­прот­но ме­ђу­на­род­ном пра­ву“.

Уз­гред, не чи­ни ли вам се по­ма­ло не­нор­мал­ним да Ар­ген­ти­на и Ку­ба мно­го стрикт­ни­је и до­след­ни­је по­шту­јуи шти­те те­ри­то­ри­јал­ни ин­те­гри­тет Ср­би­је не­го што то у мно­гим слу­ча­је­ви­ма чи­ни Ср­би­ја са­ма?

Не раз­у­мем са­свим ни за­што је срп­ска стра­на уоп­ште тра­жи­ла од­ла­га­ње гла­са­ња, при че­му је за од­би­ја­ње ње­ног пред­ло­га би­ла до­вољ­на про­ста ве­ћи­на гла­са­лих, уме­сто да од­мах пре­пу­сти „Ко­со­ву“ да ју­ри ста­ту­тар­ну дво­тре­ћин­ску ве­ћи­ну. Мо­жда ће не­ко ре­ћи да је то би­ло из „так­тич­ких раз­ло­га“, да се по­ка­же „на­ша кон­струк­тив­ност“, али ме­ни се чи­ни да је та­кав при­ступ ипак стра­те­шка гре­шка, то јест, да смо упра­во због та­квог и то­ли­ког „ко­о­пе­ра­тив­ног“ др­жа­ња на­кон про­гла­ше­ња ко­сов­ске не­за­ви­сно­сти и до­шли у по­зи­ци­ју да да­нас мо­ра­мо до по­след­њег тре­нут­ка да стре­пи­мо да ли ће Ко­со­во до­ба­ци­ти до дво­тре­ћин­ске ве­ћи­не, и да та ве­ћи­на за­ви­си од то­га да ли су Ан­ти­гва, До­ми­ни­кан­ска Ре­пу­бли­ка, Ки­ра­ба­ти, На­у­ру и Мар­шал­ска Остр­ва сти­гли да на вре­ме пре­да­ју акре­ди­ти­ве за гла­са­ње.

Уз­гред ре­че­но, сво­је­вре­ме­но је из ме­диј­ских кру­го­ва бли­ских ка­ко овој та­ко и прет­ход­ној вла­сти па­ко­сно ме­ре­на ки­ло­ме­тра­жа Ву­ка Је­ре­ми­ћа и ње­го­вих са­рад­ни­ка и пре­бро­ја­ва­не зве­зди­це њи­хо­вих хо­тел­ских апарт­ма­на. Али за­то за вак­та тог агил­ног Је­ре­ми­ће­вог спољ­но­по­ли­тич­ког ти­ма Ко­со­во ни­је мо­гло да са­ња ни о про­стој, а ка­мо­ли дво­тре­ћин­ској ве­ћи­ни у ме­ђу­на­род­ним ор­га­ни­за­ци­ја­ма.

У ме­ђу­вре­ме­ну је срп­ска по­ли­ти­ка по­шла за дру­гим при­о­ри­те­ти­ма, док је ко­сов­ским Ал­бан­ци­ма то не­пре­ста­но би­ло пи­та­ње свих пи­та­ња и ствар оп­ште­на­ци­о­нал­ног кон­сен­зу­са, не­за­ви­сно од то­га што се ина­че ме­ђу­соб­но озбиљ­но мр­зе, сва­ђа­ју и су­ко­бља­ва­ју. А код нас је ових да­на глав­на те­ма био та­бло­ид­ни рат из­ме­ђу „Ку­ри­ра“ и „Пин­ка“ (и „Ин­фор­ме­ра“), по­ли­тич­ка суд­би­на Ба­не­та Ру­жи­ћа, као и то ко­ли­ко су склад­ни од­но­си у вла­да­ју­ћој ко­а­ли­ци­ји. И за­то не тре­ба ни­ко­га да чу­ди ако су и ре­зул­та­ти бли­ски уло­же­ном тру­ду, енер­ги­ји и мо­ти­ва­ци­ји.

Украт­ко, овај пут смо се за­ма­ло про­ву­кли. Али не­мој­мо оче­ки­ва­ти да ће Ру­си, Ки­не­зи, Ку­бан­ци и Ар­ген­тин­ци за­у­век би­ти „ве­ћи Ср­би од Ср­ба“.

*Глав­ни уред­ник ча­со­пи­са „Но­ва срп­ска по­ли­тич­ка ми­сао”

Извор: Политика

Ознаке: Djordje Vukadinovic, Косово и Метохија, Србија, УНЕСКО