(Политика)
На трећем трилатералном састанку председници Србије и Турске Томислав Николић и Абдулах Гул, као и чланови Председништва БиХ Небојша Радмановић, Бакир Изетбеговић и Жељко Комшић, средином маја у Анкари подржали су на министарском састанку у Сарајеву претходно потписану Декларација о сарадњи у областима економије, културе, образовања, науке, енергије, инфраструктуре, транспорта, спорта, туризма и борбе против тероризма, као и реформске процесе у три земље који би требало да резултирају интеграцијом у ЕУ.

За разлику од претходна два сусрета у Сарајеву (2009, који је праћен великим политичким тензијама) и Карађорђеву (2011, када су председници скинули кравате као знак неформалног, пријатељског сусрета), овог пута у Анкари самит је протекао по строгом протоколу, а разговарало се о економији.

Да ли је последњи састанака трилатерале у Анкари знак да Турска шири не само економски већ и политички утицај  на земље западног Балкана за „Политику“ говоре проф. др Дарко Танасковић, исламолог и бивши амбасадор у Турској и Ватикану, и Мујо Муковић, председник Бошњачке народне странке, члан посланичке групе СНС-а и групе пријатељства са Турском.

Политика: Овакви трилатерални сусрети свакако имплицирају и одређени политички контекст?

Муковић: Ја на ове трилатералне односе гледам позитивно, укључујући све аспекте, а пре свега економску сарадњу. Мислим да висок ниво политичких односа Србије и Турске, као и у последње време Србије и БиХ, и добре односе Турске и БиХ, треба пре свега да прати, економска сарадња, јер је стање економије у Србији, што нас наравно највише интересује (а и у БиХ), на таквом нивоу да су заиста неопходна страна улагања.

Политика: Претпостављам да ви у овим сусретима ипак видите политичку позадину?

Танасковић: Ја сам потпуно сагласан са Муковићем да је изразито позитивно то што је садржина разговора на овом трилатералном нивоу заиста сада усмерена ка привредној сарадњи. И одувек сам се залагао да Турска буде на Балкану, а и у односима са Србијом, пре свега присутна као једна од најзначајнијих економских сила овога региона и шире. Када је својевремено потписана Истанбулска декларација сматрао сам да је то у суштини промашај са становишта интереса политике Србије, јер није била довољно добро припремљена и потписана је са једним чланом Председништва БиХ који није имао мандат од Председништва да то потпише. Тада се створило много можда и непотребних сумњи у вези са тим, јер је у првом плану била нека врста политичког маркетинга. Ја мислим да то није добро, да су сада састанак много боље припремили и очигледно је да ће он дати сасвим конкретне резултате у привредној сарадњи, што само можемо поздравити.

Политика: Ипак је министар спољних послова Ахмет Давутоглу, који сесматра идејним творцем стратегије спољне политике Турске, унео доста узнемирујућих тонова, нарочито на релацији Сарајево–Београд–Анкара, и то је изазвало одијум дела јавности у Србији. Уз његову изјаву да је „Сарајево наше“, ови сусрети уопште не изгледају као трилатерални, него као састанци штићеника и његовог ментора са Србијом?

Муковић: Ја ипак мислим да он као појединац не може бити носилац или творац политике. Ипак је партија АКП на власти у Турској још од 2002. године, три пута узастопно су добили изборе, неспорни лидер и у тој партији и у Турској јесте садашњи премијер Реџеп Тајип Ердоган, а министар спољних послова спроводи усаглашену политику. Е сада, вербално, у различитим ситуацијама, да ли је било неких изјава које се нису свиделе некима а некима јесу – свакако да је било. Но, мене као председника Бошњачке народне странке и посланика владајуће коалиције у Србији пре свега интересује званична политика без тих искакања.

Политика: Али такве изјаве стварају бојазан у Србији.

Муковић: Право да вам кажем, ја не видим неки страх да ми сада треба да се плашимо доласка и утицаја Турске. Наравно, ми имамо наше државне органе и руководство које је ту да у свим тим контактима штити наше националне интересе. Тако да, ако с неким потпишете неку декларацију, то свеукупно доприноси побољшању односа. Бошњаци, под радним називом Муслимани у бившој СФРЈ, трећи народ по бројности, након дезинтеграције бивше државе остали су конститутивни народ само у БиХ, а у свим другим државама су постали национална мањина. Знамо какав је тај рат био у Босни и не треба се чудити да и Бошњаци траже неког заштитника. Наравно, ако Турска све то ради у договору са Србијом, са добрим намерама, па ако на неки начин помало и штити Босну, која заиста има огромне проблеме у функционисању– чак ни то не сматрам толико страшним. Наравно, уколико нису угрожени национални интереси Србије, јер сам ја грађанин Србије иако сам по националности Бошњак. Мислим да ту има много предрасуда.

Танасковић: Увек сам инсистирао на томе да мислим да је погрешан приступ Турске, а то је управо приступ на коме је декларативно инсистирао министар Давутоглу, а и изјаве премијера Ердогана су ишле у том смеру, да Турска у први план ставља неки кредит који овде има из прошлости, тзв. историјску дубину о којој говори Давутоглу, па онда да говори и о географској, културној дубини и блискости, да не говоримо о верском моменту, а да некако у други план ставља економску сарадњу. По мени то долази због тога што дубински постоји једна неоосманистичка константа у идеологији људи који воде Турску, који желе легитимно да та држава данас или за десетак година буде једна од најважнијих сила у свету који се сада регионализује кроз стварање макрорегиона. У сарадњи са Турском ми морамо много више узимати у обзир политички аспект и стално објашњавати Турској да је добродошла сарадња која је обострано корисна, равноправно, и у којој Турска нема неке друге, задње намере, политичког карактера, а ја се прибојавам да она има такве намере, које су са њене тачке гледишта сасвим легитимне, али нама не могу одговарати.

Муковић: С друге стране, има Бошњака који су незадовољни тиме колико је Турска помогла.

Танасковић: Ма, знам, па и Изетбеговић је био незадовољан.

Муковић: Не само Изетбеговић, ја говорим о обичним људима. Људи у Босни су доживели нешто страшно. Ко год да је члан које партије, када разговарамо као људи, треба да смо свесни тога. Морају се ти људи разумети, чак и Османским царством су незадовољни, јер је за време тог царства Србија добила одређену аутономију у оквиру Отоманске империје, а после није. То је историја, а сада треба видети шта даље. Ако Турска има интерес да БиХ буде стабилна, ја то подржавам јер мислим да је то интерес и Србије. Зато не могу да подржим изјаве Милорада Додика јер он негира суверенитет и интегритет БиХ и мислим да ће то званичници на самом врху овде у Србији морати да игноришу и траже промене таквих ставова уколико желе добре односе са Сарајевом.

Политика: Али и они у Републици Српској имају таква лоша искуства из рата?

Муковић: Наравно, али ја сада гледам шири контекст, однос Срба и Бошњака. Званичан став Србије, иако је он декларативно увек био такав, мислим да је сада искрен, видели су да се мора подржати опстанак БиХ. Не заборавите, у Србији живи не тако велики број Бошњака, али нико од њих не гледа благонаклоно на Додикове изјаве да ће расписати референдум, отцепити РС. Ако узмете историјски шта је праведно а шта не, многи се не би сложили. Има људи који мисле да Санџак пре РС треба да добије неку самосталност. Ја нисам за то, треба да се поштују садашње границе и да националне мањине, тамо где су се затекле, уживају што већа права и што већу интеграцију у својој држави. После посете Председништва БиХ, ја сам оптимиста, нови су ветрови и са њихове и са наше стране: РС је један од ентитета, треба имати одличне односе са оба и то је једини исправан пут.

Танасковић: Не бих улази о овај врло деликатан однос између Србије, Републике Српске и Сарајева, јер то питање јесте кључно по много чему. Али уколико се критикују поједине изјаве председника Додика, ја мислим да су оне делом условљене и сталним прозивањем РС као геноцидне творевине и сталним покушајима да се Дејтонски споразум прогласи привременим споразумом који је зауставио рат, али који треба мењати како би се постигла већа функционалност БиХ, а то самим тим значи и њен унитарнији карактер. У овом тренутку, већина Бошњака јесте за то, али већина Срба и Хрвата није, тако да је врло тешко данас ићи на унитаризацију, ма колико то функционално било оправдано. Ту се једноставно политички мора плаћати превелика цена томе што се догодило, то ће коштати много, али не могу се на силу сабити у унитарне границе.

Муковић: Можда због тога што сам ја Бошњак или Муслиман немам страх од тога, али покушавам да кажем да као грађанин Србије и владајуће коалиције, партнер СНС-а, не осећам опасност уколико се ствари одвијају под државном контролом у свим тим областима, али да предњачи економија. Нема више опасности од неког освајања територија. А што се тиче економског утицаја, ево примера да Турци не посматрају нешто посебно Саџак: они су бирајући између Новог Пазара и Лесковца направили фабрику у Лесковцу, јер им је било мало повољније, већи је профит, ближе аутопуту.

Танасковић: Срећа је да турски капитал тешко слуша политичке налоге, било чије.

Муковић: Реално, то он не може да оствари ако ми нећемо.

Танасковић: Треба да кажемо шта хоћемо и шта је наш интерес и нема никаквог проблема.

Муковић: Али само нисам за то да, ако су Турци у питању, ако су муслимани, а приори не ваљају.

Танасковић: Муслимани не, али Турска је нешто друго. Али кажем чак ни према Турској не треба одмах да имамо одбојан став. У неким доменима Турска би требало да промени наступ, да политичари прилагоде реторику, онда можемо сарађивати као сви нормални људи.

Муковић: Децидирано су и Ердоган и Гул рекли, мислећи на србијански део Санџака, да је то тако и да ће тако увек и остати.

Танасковић: То нико не доводи у питање, али Турска примењује „меку моћ”, а не више да војно мења границе.

Муковић: Много људи то негира, али су Турци то рекли званично и јасно.

Танасковић: То је одлична изјава, али зашто је Давутоглу пре неколико дана без икакве велике потребе употребио поређење етничког чишћења које наводно врше Асадови војници између Алепа и либанске границе са етничким чишћењем које су у Сребреници извршили Срби.

Муковић: Ја сматрам да без преке потребе не треба о томе ни да говори.

Ознаке: разговор, Србија, Турска., утицај, „Балкан”