Прочитај ми чланак
Да ли је исток шанса Србије, за наш портал говори Горан Тешић из НВО „Покрет Евроазијска Србија“
Да ли заиста ЕУ нема алтернативу, како тврди власт у Србији?
– Чланство у Европској Унији има алтернативу, а алтернатива су – евроазијске интеграције. Неки говоре да Евроазијски савез још не постоји и да не знамо како ће он изгледати, па зато не треба да журимо. Ради се о људима који нису информисани, па зато тако говоре. Тачно је да Евроазијски Савез још увек формално не постоји, али постоје евроазијске интеграције од којих су најважнија два њена аспекта: економске и војне. У економске интеграције спада тренутно постојећи Царински Савез, а у војне – Организација Договора о Колективној Безбедности (ОДКБ). Оба пројекта су темељно дефинисана.
У оквиру Царинског Савеза се ужурбано ради на доношењу нових и доради постојећих аката и он ће 2015. године само променити име у Евроазијски Економски Савез са тим скупом нових и дорађених закона. За оне који нису информисани препоручио бих да посете званични интернет сајт Евроазијске Економске Комисије: www.eurasiancommission.org, где могу да се увере да се ради о итекако дефинисаном пројекту на коме раде тимови стручњака.
Иначе, Евроазијска Економска Комисија је највиши орган који се бави координацијом евроазијских економских интеграција. На челу Евроазијске Економске Комисије се налази господин Виктор Христенко. Тачно се зна како ће Евроазијски Економски Савез изгледати, а процес његовог формирања може да се прати директно преко поменутог сајта, то јест преко саопштења о току процеса која се редовно објављују.
Евроазијски Економски Савез ће бити нови пол у светској економији који ће потпуно разбити хегемонију једнополарног света неуспешно предвођеног САД, Европском Унијом и њиховим сателитима. Заправо постојећи Царински Савез је већ разбио ту једнополарност, а Евроазијски Економски Савез је само организациони корак даље. Дакле, алтернатива Европској Унији постоји и она је добро дефинисана и зна се како ће изгледати. За сада су чланови Царинског Савеза три земље: Русија, Белорусија и Казахстан, а званичне захтеве за чланство су поднеле још две земље: Киргизија и Јерменија. За њих су већ урађене или се довршавају такозване „мапе пута“, које представљају кораке које те земље треба да предузму да би постале пуноправне чланице новог економског савеза.
За нас су веома важни мотиви и искуство Јерменије јер се ради о земљи која нема заједничку границу са неком од земаља чланица Царинског Савеза, што је исти случај као са Србијом. Ипак, то не спречава Јерменију да уђе у евроазијске интеграције. Значи, чињеница да ни Србија нема заједничку границу са неком од земаља чланица Царинског Савеза, такође, не би била препрека за србско чланство у евроазијским интеграцијама. Не заборавимо да Јерменија већ има многе повластице у економским односима са земљама чланицама Царинског Савеза, али она хоће дубље повезивање, јер дубље повезивање, односно интеграција, доносе нове предности. Те предности се односе на четири слободе које отварају велике економске могућности, а то су: слобода кретања радне снаге, робе, капитала и услуга.
Поред тога, Јерменија је већ пуноправни члан војне компоненте евроазијских интеграција, то јест ОДКБ. То је веома важно за Јерменију, јер се она налази у не баш пријатељском окружењу Азербејџана (конфликт око Нагорно-Карабаха) и Турске. И управо то је био главни разлог зашто је Јерменија одустала од чланства у Европској унији која није могла да јој да безбедносне гаранције, за разлику од Русије. На територији Јерменије Русија има праву војну базу у граду Гјумри. Такође, Јерменија је купила од Русије против-ваздушни одбрамбени систем С-300. Дакле, комбинација дубљег економског повезивања и војних безбедносних гаранција су били разлози да се Јерменија окрене евроазијским интеграцијама. По нама је то веома слична ситуација оној у којој се налази Србија, па би било добро да се и даље прате потези Јерменије на њеном евроазијском путу, што ће „Евроазијска Србија“ наставити да ради и да обавештава јавност.
Дакле, ми смо уверени да и Србија треба да се окрене евроазијским интеграцијама, али не као некакав спољни партнер, већ као пуноправни члан, јер само пуноправно чланство и у економском и у војном делу доносе пуну корист.
Дошао је тренутак када се Русија потпуно подигла и сада прави велики континентални савез којим се ствара мултиполарни свет. То је историјска шанса и за Србију. Ако се декларишемо као русофили, време је да то покажемо и на делу. Мантра да Европска Унија нема алтернативу је до скоро давала резултате, али сада када је Русија поново постала светска сила, нема више ниједног разлога да се чека, већ треба да се крене у савез са њом и њеним савезницима. Мантра о безалтернативности чланства у Европској Унији мора да буде одбачена да би Србија могла да се извади из врло тешке ситуације у којој се налази.
При томе желим да кажем да је веома важно да се схвати и значај руског језика, јер је то заједнички језик на коме се говори у Евроазији, па је тако и за народ у Србији важно да почне да га учи. „Евроазијска Србија“ је у том правцу отворила и посебну секцију на свом порталу: http://www.evroazija.com/index.php/rusija/ruski-jezik, где се већ налазе одабране књиге и аудио и видео курсеви, а биће их још. Тиме желимо да дамо конкретан допринос ширењу руског језика у Србији, што спада у један од наших главних циљева.
Поред тога, формирали смо и Србски Евроазијски Фронт (СЕФ) у који за сада улазимо ми и „Евроазијски центар“ господина Далибора Шкорића. Ово смо урадили зато да бисмо објединили снаге у борби против евроатланског блока и да бисмо питању србских евроазијских интеграција дали политичку важност прве класе. Србски Евроазијски Фронт је отворен за све политичке партије, покрете, организације и појединце у Србији и ми све позивамо у заједничку борбу.
Поред економске и војне компоненте, евроазијске интеграције нуде и другачије вредности од оних које нуди Европска унија. У евроазијским интеграцијама нико нас неће условљавати и уцењивати да морамо да мењамо наш традиционални систем вредности да бисмо постали члан савеза. Конкретно, у евроазијским интеграцијама нема уцењивања да морамо да се повинујемо терору хомосексуалног лобија и да морамо да мењамо законе на којима се заснива наш цивилизацијски код. Такође, у евроазијским интеграцијама нико од нас неће тражити да се одрекнемо дела своје територије. Напротив, земље чланице евроазијских интеграција подржавају наш територијални интегритет.
И да прокоментаришем и ранију изјаву Ивице Дачића према којој се наводно обратио Владимиру Путину са питањем да ли он хоће Србију у евроазијским интеграцијама и Путин му је одговорио да неће. Ради се о неистини, јер „Евроазијска Србија“ је 9.11. прошле године организовала Прву Међународну Евроазијску Конференцију у „Сава центру“ у Београду на којој су били представници Србије, Русије, Украјине и Бугарске. Конференцију смо организовали у директној сарадњи са најјачом руском државном агенцијом за јавну дипломатију „Росотрудничество“ која је у потпуности подржала наш пројекат.
Дакле, конференција је одобрена лично од стране директора „Росотрудничества“ господина Константина Косачова, а први говорник је био директор „Руског дома“ и представник „Росотрудничества“ у Београду господин Михаил Денисов. Поред тога, конференцију је лично рекламирао и амбасадор Русије у Србији господин Александар Чепурин у свом интервјуу за „Печат“ само дан пре конференције. Па зар би овако високе личности руске дипломатије подржале један тако важан догађај без координације у својим активностима са Кремљом? Наравно да не би.
И какав је то начин да председник владе Србије иде наоколо и пита да ли неко хоће да нас прими негде? Па није Србије сироче да иде од врата до врата и да тражи уточиште. Није Србија сироче, већ су Срби достојанствен народ који сам бира своје партнере и савезнике, а они нису на Западу, већ на Истоку у евроазијским интеграцијама на челу са братском, јаком и моћном Русијом и са свим њеним савезницима. Дакле, не ради се о томе да ли нас Русија хоће у пројекту евроазијских интеграција, већ шта ми хоћемо као народ, а Русија ће то да прихвати.
Ми смо уверени да је већина народа у Србији наклоњена савезу са Русијом, али тражимо паљење медијског светла да бисмо добили шансу да у државни медијима презентујемо предности које доносе евроазијске интеграције. Желим и да се у име НВО „Покрет Евроазијска Србија“ захвалим редакцији „Србин инфо“ на могућности да говоримо о евроазијским интеграцијама, јер је та тема у Србији практично забрањена у државним медијима.
Европа хоће да нас угура у свој тор да будемо овце у некој новој економској Југославији као трећеразредном европском региону заједно са Словенијом, Хрватском, БиХ, Црном Гором, „независним“ Косовом, Македонијом, Албанијом… Не дозволимо то.
Доста више са малтретирањем од стране Запада, окренимо се Истоку.
Колико власт у Србији ради на јачању веза са Русијом? Да ли има простора за побољшање односа?
– Углавном се контакти са Русијом своде на пропагандне активности којима власт жели да замаже очи народу у Србији са својом причом о вишевекторној спољној политици, док се доследно остаје на путу једновекторних погубних евроатланских интеграција и салутирања њиховим западним газдама. То је нешто слично ономе што ради Украјина и то Руси јасно виде, али не желе да се мешају у унутрашње ствари свог вековног савезника, то јест не желе да врше притисак на власт у Србији као што то ради Запад. Народ у Србији је тај који треба добровољно да окрене лист и да да поверење онима који су за савез са Русијом и њеним савезницима.
Што се тиче економске сарадње Србије са Русијом, у Русији је, на пример, мало српских пољопривредних производа с обзиром на могућности које су много веће. У праву су они који кажу да би Србији било довољно само да ради на снабдевању Москве прехрамбеним производима и да има велики профит, јер је потражња велика. Истини за вољу и понуда је све већа, али итекако има простора за наше производе. Плус други градови у Русији, Белорусији и Казахстану.
Ради се о огромној територији на којој се налазе земље чланице Царинског Савеза, а која заузима 15% светског копна на коме тренутно живи 170 милиона људи. То су колосалне могућности за много година унапред, јер ће се сви ти простори који нису довољно или уопште насељени, током времена насељавати, а то значи шансе за партнерски рад на изградњи инфраструктуре, обезбеђивању услуга и снабдевању становништва. Управо у тој руралности на пример Сибира, руског далеког истока и руског севера који све више добија на значају, лежи изазов за нашу привреду и велике могућности за добијање сталних послова за много деценија унапред. Ово је добитни сценарио за стабилан економски развој Србије у следећих 100 година.
Ако говоримо о пољопривреди и производњи хране за нас је веома добар пример Белорусије која преко мреже мањих радњи и киоска који се налазе у скоро сваком граду у Русији, продаје своје изузетно квалитетне прехрамбене производе. Белоруски прехрамбени производи су на гласу због свог квалитета и имају прођу код потрошача. Ми, такође, умемо да гајимо квалитетно воће, поврће, као и да правимо месне и друге производе, па се треба организовати и кренути са паралелном мрежом србских продавница и киоска по Русији.
Како гледате на дешавања у Украјини?
– У Украјини ништа ново. Украјина је поприште борбе за душе и територију још од давних времена. Кроз историју Запад је вршио страховит притисак на Украјину (тада у саставу Русије под називом Малорусија) и један њен део је потпао под његов утицај. Ради се деловима западне Украјине са центром у Лавову. Тај део Украјине и део народа у њему је оштро анти-руски оријентисан и представља центар украјинског шовинизма који се ослања на идеологију Степана Бандере, човека који је у једном тренутку био на страни нациста у Другом светском рату.
Велики део људи који подржавају ову идеологију су или унијати (Грко-католици) или припадају непризнатој и неканонској такозваној Украјинској Православној Цркви Кијевског Патријархата на чијем челу се налази расколник Филарет Денисенко. Радикално језгро ове групе представља партија „Слобода“ на чијем челу се налази Олег Тјагнибок. Заједно са партијама „Отаџбина“ Јулије Тимошенко и Арсенија Јацењука и „Удар“ Виталија Кличка, формиран је блок који покушава да сруши Виктор Јануковича који би окренуо Украјину ка Западу и Европској Унији.
Сви смо били сведоци како је недавно опет покушано са сценаријом „наранџасте револуције“, то јест насилног рушења власти у Кијеву када је испољен невиђени вандализам демонстраната, пре свега чланова партије „Слобода“. За сада је удар одбијен, али ситуација је и даље нестабилна. Треба рећи да је таквом развоју ситуације умногоме допринела и сама украјинска власт својим седењем на две столице која је све време говорила да је за улазак Украјине у Европску Унију, да би у последњем тренутку привремено одустала видевши негативне последице за украјинску економију. Јанукович се надао да може да седи на две столице као власт у Србији, али му је јасно стављено до знања да ће земље чланице Царинског Савеза да заштите своје економије ако Украјина потпише Договор о приступању Европској унији и о стварању дубоке зоне слободне трговине.
Шта се даље може очекивати у Украјини?
Мислим за сада ништа спектакуларно, мада је приметно јачање шовинстичке партије „Слобода“ која је на последњим парламентарним изборима прешла 10%, а према последњим мерењима расположења јавног мњења постала је трећа партија по снази у Украјини, одмах иза владајуће „Партије региона“ и опозиционе „Отаџбине“. При томе је опасна и чињеница да је све више гласача и у источном делу Украјине који се опредељују за „Слободу“, то јест како се то симболички каже „Слобода“ је прешла Дњепар и почела да утиче и на исток. То за сада није висок проценат у односу на проценат који пружа подршку „Партији региона“, али је „Слобода“ направила велики скок у односу на раније изборе.
Све у свему, нестабилност ће и даље бити присутна и изборна клацкалица може у једном тренутку да претегне на једну страну, па после опет на другу, али без изразите предности једне од страна уз појачану агресивност већ поменуте партије „Слобода“. Од велике важности ће бити председнички избори који треба да се одрже 2015. године на којима се очекује обрачун Јануковича и опозиционих кандидата. За сада не зна да ли ће опозиција имати једног кандидата, али се претпоставља да ће бити један. Неки сматрају да би то могао да буде вођа партије „Удар“ Виталиј Кличко, али не знамо како ће реаговати Олег Тјагнибок, вођа партије „Слобода“ који је, такође, најавио кандидатуру.
Овом приликом бих скренуо пажњу јавности у Србији да на украјинској политичкој сцени постоји и трећа опција која је заправо најближа нама евроазијцима, а то је покрет „Украјински избор“ који предводи Виктор Медведчук, кум Владимира Путина. Иначе, Виктор Медведчук је познати украјински политичар и јавни радник који је раније био повезан са бившим председником Украјине Леонидом Кучмом, али сада има своју политичку опцију која се залаже за улазак Украјине у евроазијске интеграције – поручује наш саговорник.
