Pročitaj mi članakSvet se uveliko nalazi u fazi priprema za održavanje velike međunarodne mirovne konferencije u okviru koje će se globalne sile dogovoriti o novoj podeli sfera uticaja i tek nakon toga će se uspostaviti novo balansno stanje. U tom smislu se spominje 2024. godina kao optimalni termin za održavanje jednog ovakvog skupa. Do tada će se voditi žestoki ratovi kako u Ukrajini, tako i na još nekim neuralgičnim tačkama. Ujedno, paralelno sa vojnim sukobima razbuktaće se ogroman diplomatski rat u kojem će svaka od sukobljenih strana gledati da izbija adute iz ruku protivnika.
Република Србија је увучена у дипломатски рат у којем политички запад покушава да Русији избије из руку адут Косова и Метохије као претече свих кршења међународног права. У том смислу обе стране рачунају на конструктивну улогу Александра Вучића чиме га доводе у ситуацију да ће морати да бира између сопствене слободе и капитала са једне и и националног интереса са друге стране, сматра колумниста др инж. Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета
Недавно је у Сочију одржан трилатерални састанак између Русије, Азербејџана и Јерменије, а са циљем да се нађе одрживо решење за проблеме у том региону. На столу се налази оквирни план по којем би делови Нагорно Карабаха који су тренутно под јерменском контролом припали и званично њима.
Заузврат би Јерменија морала да обезбеди неку врсту екстериторијалности за коридор којим би се повезала територија Азербејџана са Нахчиванском Аутономном Републиком.
Ова питања су доста болна за обе стране тако да се Путин налази у доста незахвалној улози посредника. У овом конкретном случају он мора да балансира између савезништва са Турском која снажно стоји иза интереса Бакуа, док са друге стране мора и да сачува јерменску позицију јер је познато да савезништва са Турцима никада нису уклесана у камену.
Наравно, интерес Сједињених Америчких Држава није да се постигне договор уз руско посредовање отуда се на сваки начин подгревају стари анимозитети и калупе у актуелни тренутак. Тако Џозеф Бајден постаје први председник у историји САД који је јавно признао геноцид над Јерменима, а подсећања ради реч је о злочину из 1915. године који се догодио током распада Османског Царства и у коме је страдало више стотина хиљада људи (јерменски извори наводе бројку око 1,5 милиона убијених, док са друге стране турски извори говоре о броју између 250.000 и 500.000 жртава).
Као главни виновници овог злочина наводе се локални Азери који су попут Јермена у том периоду били део Османског Царства па је толики анимозитет између два народа. Истовремено власт у Бакуу добија велику подршку од читавог политичког запада који покушава да нафтом и земним гасом из Азербејџана привремено замени руске изворе.
Зато не треба да чуди што се азербејџански лидер, Алиев стално премишља да ли да преговара уз посредство Русије или да уз помоћ запада покуша да војно реши спор са Јерменијом. Но, имајући у виду да је у спорни регион дошло више хиљада руских војника уз пристанак и Јерменије и Азербејџана делује да ће ипак на крају бити постигнут споразум.
Друга неуралгична тачка око које се истовремено воде и оружани сукоби и дипломатски рат је Сирија. Деценијски план Сједињених Америчких Држава је да обезбеде слободан коридор којим би се државе попут Катара, Уједињених Арапских Емирата и других држава Персијског залива копнено повезале са Средоземним морем.
На тај начин је требала да буде обезбеђена рута за изградњу великог гасовода којим би се земни гас из овог реона спровео до југа Европе. Постоје карикатуре још из периода СССР у којима је приказано како Москва спречава Вашингтон да преузме Сирију што само говори колико траје надметање око ове државе. Коначно, током 2015. године када је Асадов режим био пред коначним сломом Путин је покренуо војну интервенцију и спречио пораз.
Од тада тамо траје рат свих против свих. Израел, Иран, Турска, САД, Русија свако појединачно има своју војну мисију у различитим деловима Сирије. Тренутно, делује да је реалан договор Москве, Истамбула и Техерана којим би се покушало затварање конфликта у светлу нових договора везано за велико гасно чвориште у Турској. Наиме, ако се буде реализовао договор Путина и Ердогана тада би руски и ирански гас могао да преко Сирије иде ка југу Европе избегавајући морске територије које се налазе у економској зони коју контролишу Грчка и Кипар.
Наравно, интерес Вашингтона није да се у Сирији дипломатским путем без њиховог учешћа рат заврши, па отуда треба очекивати да ће бити успостављени разни нови екстремистички покрети који ће на терену покретати верске конфликте и покушавати да направе исламску државу. Уједно, треба очекивати и поновно покретање Курда уз обећање да ће им коначно бити решено државно питање. Оно што такође не треба да чуди је и недавна Бајденова изјава како ће САД ускоро ослободити Иран као и накнадно појашњење да ће тај процес ићи тако што ће се сам народ ослободити кроз демонстрације које су тренутно у току.
Овде долазимо и до питања статуса Косова и Метохије. Политичком западу је јако важно да то питање реше на тај начин да Србија пристане на међународни уговор са тзв. Републиком Косово, а који ће бити договорен уз посредство Брисела и Вашингтона. На овај начин би се Путину избио кључни аргумент из руку и у великој мери би се поништили сви ефекти договора око Нагорно Карабаха и Сирије, као и војних успеха у Украјини. Такође, обезбедило би се да Кијев добије значајну политичку моћ и принципијелну позицију (коју још увек има и Србија па се отуда ради да она буде одузета) јер би они одбили да направе договор са Кримом, Донбасом, Херсоном и Запорожјем о томе да се прихвата да су ове области део Русије, па макар и без формалног признавања.
Имајући у виду значај дипломатске победе око Косова, политички запад је по први пут након 1995. године спремио и штап и шаргарепу. Па тако Вучић добија јасне поруке о томе да ће му бити дозвољено да задржи власт у деценији која је пред нама, да његова екипа задржи сав капитал и да може додатним приватизацијама и крађама још и да га увећа, а уједно нуде се и одређени бенефити које би могли да осете и сви грађани Србије, макар краткорочно.
Све подсећа на ситуацију након Дејтона када су упумпане велике паре са запада у Милошевићев режим и када је одједном све живнуло и осетио се реалан бољитак за грађане. Са друге стране, ако одбије Вучић ће доживети реалну политичку одмазду пре свега од Вашингтона, а познато је да они знају да буду врло незгодни према својим дужницима. Истовремено, Русија чини све да статус Косова и Метохије одржи у оквирима Резолуције 1244, а то значи да се ипак Савет безбедности УН тиме задржава као кључни арбитар. Наравно, пошто су и Руси значајно уложили у Вучића лично и његов режим и они су припремили свој штап и своју шаргарепу како би обезбедили сопствене акције и интересе.
Практично, Вучић се лично налази у позицији лутке на конопцима где један крај држе Руси, а други Американци. Свако гледа да га покрене у правцу који њима одговара и свако јасно види када она друга страна надјачава. Оваква ситуација наравно није одржива и врло брзо нас чека или Вучићева одлука да се договори са једнима, а другима каже „историјско не“ или отварање политичких процеса у којима он више неће бити никакав фактор у држави. Тако да је сасвим извесно да ћемо у 2023. имати потпуно јасну сврстаност Србије или уз запад или уз Русију и Кину.
Овде долазимо до потребе за добрим вагањем и промишљањем шта нам ваља чинити и шта би за нас као народ и државу било боље. Уколико се сврстамо потпуно уз запад сасвим сигурно Вучић и његова мафија остају на власти у наредној деценији и добијају сав „демократски“ легитимитет за наставак пљачке, али и за озбиљне репресије према свим неистомишљеницима. Без икаквог проблема ће се свака побуна народа на улици тада третирати као мешање Русије у унутрашње питање једне суверене државе и није искључено да тада НАТО чак и војно помогне да Вучићев режим буде сачуван јер ће се тиме наводно бранити демократија и суверенитет наспрам Путинове тираније и покушаја да рат пребаци и у друге делове света. Такође, потписивањем споразума са тзв. Републиком Косово ми као нација губимо ону заветну компоненту чиме ћемо суштински престати да постојимо.
Уједно, и геополитички губимо адут који нас одржава за великим столом па и за оним који ће бити те 2024. када се буде договарало како ће изгледати нови свет. Судбина која би нам у том случају била намењена јесте да будемо северна покрајина Велике Албаније. Са друге стране, понуда евроазијских земаља је да Бугарска, Србија, Мађарска и Аустрија буду главни коридор којим би Европа била повезана са Азијом. Енергенти, робе и други ресурси би пролазили нашим регионом чиме бисмо били у позицији да се на конто тога озбиљно развијамо.
Овај европски коридор живота је остао као једино могућ јер су сви други путеви буквално херметички затворени од стране Сједињених Америчких Држава. Балтичке државе, Пољска, запад Украјине, Румунија, Грчка, Хрватска и Албанија су буквално гвоздени зид много дебљи него у доба хладног рата. Тих 500 километара Бугарско – Турске границе су тренутно једини копнени пролаз између истока и запада који још није потпуно затворен.
Уједно, река Дунав као и непуних 400 километара морске обале у Бугарској постају једине алтернативе практично свим другим пловним путевима. Овиме постаје јасно да ће се велики дипломатски и политички рат водити око Бугарске, отуда се западу још више жури да преко Вучића затвори Србију како би се појачао бугарски отпор према Русима и Турцима.
Све у свему налазимо пред судбоносним одлукама шта и како даље. Ако желимо да сачувамо нацију морамо наћи начин да задржимо све адуте који ће нас довести до тога да се на тој будућој мировној конференцији о нама уопште разговара.
То значи да не смемо дозволити Вучићу да те адуте потроши на личну заштиту чиме се враћамо на неопходност обарања овог мафијашког режима који због уцењености не може да уради ништа за опште добро. Дакле, на свима нама је да урадимо оно што морамо и можемо, свако накнадно кукање неће бити од било какве користи.
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 11, 2022
