Прочитај ми чланак
Недавна изјава председника Србије Томислава Никола да разуме захтев Македоније у њеном спору око имена са Атином, изазвала је оштру реакцију Грчке, земље која нам је, као ретко која европска држава, крајње наклоњена.
Николић је на тај начин отворено ставио Србију између историјски блиске Македоније и традиционално највећих пријатеља – Грчке. С једне стране, неспорно је да добар део македонског народа гаји велике симпатије према Србији.
Ипак, ако се гледа само интерес, Николић не би смео да заборави да је званично Скопље признало независност Косова (за разлику од Грчке), да је такозвана Македонска православна црква већ неколико деценија у сукобу са СПЦ, као и да се држава Македонија својски потрудила да затре све историјске трагове који би упућивали на повезаност са Србијом (пример је Душанов мосту Скопљу).
Николићева посета Скопљу није спорна, али јесте однос Србије према бившим СФРЈ републикама, а данас независним државама: Македонији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Јер, свако политичко руководство у Србији не би смело да заборави да су ове младе „нације“ настале у колевци Титовог комунизма, који је за највећи циљ имао затирање свега српског! Нема дилеме да су послератне одлуке комунистичког режима директно утицале на начин распада СФРЈ деведесетих година прошлог века.
Став тадашњег комунистичког режима је био јасан – супротстављање такозваном великосрпском хегемонизму, односно слабљење свега српског унутар тадашње Југославије. Тако су створене републике Македонија и Црна Гора, као и Босна и Херцеговина и то према конфузним и нереалним границама АВНОЈ-а, које су испоставило се створиле многе проблеме. При распаду Југославије, међународна заједница је признала отцепљене републике управо по тим границама, иако су оне биле наметнуте.
Стварање нових република по границама АВНОЈ-а, требало је да буде почетно решење, које би се касније „дотерало“ миграцијама. Историјски и статистички подаци јасно показују да су Срби из целе бивше СФРЈ стимулативно емигрирали према територији данашње Србије, што значи да је циљ био стварање што је могуће више етнички чистих република.
Једини проблем који је заиста постојао после рата је разграничење Србије и Хрватске, а уместо тога, комунистички режим је створио нове републике, иако до тада није ни постојао концепт Босне и Херцеговине, а нарочито не са данашњим границама. До тада, муслимани у Босни и Србији су се већински изјашњавали као Срби, а један мањи део као Хрвати. Да није било форсирања БиХ и муслимана као нације од стране комуниста, сигурно не би дошло до онако крвавог рата. Можда би се временом и развила нека свест о бошњачкој нацији, али тензије би сигурно биле знатно мање.
Слична ситуација би била и када су у питању Македонија и Црна Гора.
Када су Македонци у питању, свест о постојању њихове нације појавио се још пре Другог светског рата, али је тек под петокраком дошао до изражаја. С друге стране, независност Црне Горе, па чак и сама идеја одвајања од Србије, данас би била потпуно незамислива, јер се рачунало да је у питању једна земља и један народ. То питање се да није било антисрпског комунистичког режима никада не би отворило.
Историчари који не припадају другосрбијанском картелу се слажу да је стварање Македоније од стране „петокраке“ заправо био логичан потез, који је требало да затвори српско-бугарски спор око овог дела Балкана.
Нажалост, Србија је због Македоније кроз историју платила скупу цену у сукобу са Бугарима, али као и у многим другим случајевима, ту нашу жртво нисмо наплатили, односно нисмо србизовали Македонију. Одлука комунистичког режима да створи републику Македонију је затворио спор Србије и Бугарске, али је зато отворила нове проблеме.
„Античка“ историја коју македонски званичници данас „сервирају“ својој јавности је у најмању руку конфузна, а споменици Александру Македонском на „сваком ћошку“, представљају провокацију за Грке, који већ дуже време блокирају Скопље у многим међународним организацијама. Данашња Македонија је пре доласка Турака била српска земља, а народ који је тамо живео српски.
Ових дана много се говори о северном делу Косова и Метохије, од којег би званични Београд требало да се одрекне уколико жели статус кандидата за чланство у ЕУ. А заправо, север Космета је само неколико општина које никада нису ни биле Косово. Оно што се данас назива северним делом је Петар Стамболић и остатак комунистичког апарата отцепио од централне Србије и припојио „аутономној покрајини“ Косово и Метохији, са циљем да се додатно ослаби Србија у послератној Југославији.
Кроз векове, Македонци на северу су се везивали уз Србију, а на југу уз Бугарску. После свега, Македонци данас јесу посебна млада нација, настала услед одређених историјских догађаја.
Људи заборављају да су многе нације у свету веома младе, па тако и македонска. Оно што у Скопљу нажалост не схватају је ко су им пријатељи. Бугари их не признају као нацију, као ни македонски језик, Албанци им не признају територију, а Грци име државе. Једини народ који их не дира и не оспорава су Срби.
Нажалост, између Србије и Македоније постоји неколико отворених проблема. Као што је Македонија из интереса признала Косово, тако би и званични Београд требало да подржава оног ко подржава нас. Јер, званична Атина је једна од веома ретких савезника Србије, не само у намеру очувања Косова и Метохије, већ и по сваком другом питању.
Све више се говори о могућности решења спора између Српске православне цркве и непризнате МПЦ, која је једнострано прогласила отцепљење 1967. године , па она у првославном свету слови за расколничку верску организацију.
Раскол 1967. године је настао јер су комунисти желели да на сваки начин смање територијалну надлежност СПЦ, па су и сами поставили епископе у Македонији и омогућили им да прогласе аутокефалност. Од тада је снази пропаганда непризнате цркве, која је посебно дошла до изражаја уочи распада СФРЈ.
С друге стране, македонска црква је својевремено била спремна на компромис са СПЦ, али је притисак политичара из Скопља, спречио македонске владике да потпишу компромисну понуду српске цркве. По том решењу, садашња Македонска православна црква би требало да прихвати назив Охридска архиепископија, чиме би добила потпуну и најширу аутономију од СПЦ. Свог Архиепископа и свештенство, Македонци би могли да бирају самостално, без икаквог уплитања СПЦ, да службе држе на македонском језику, а једина обавеза је да као свог поглавара у у молитвама помињу Патријарха Српског.
Да ли после свега што нам се догодило у 20. веку, неко могао да посумња како је пројекат стварања војвођанске нације немогућ пројекат?
Како раде тако ће и завршити
Петокрака је Македонцима и Црногорцима донела државу и статус нације, али и веома неизвесну будућност, сматра историчар Радош Љушић.
– И једни и други не знају шта хоће, читава идеја о настанку и форсирању личне историје је нејасна, што показује да је њихова идеја о стварању нација недовољно сазрела. Плашим се да ће због лоше политике коју воде у будућности постати лак плен појединих околних народа. Како раде, тако ће и завршити – песимиста је Љушић.
Саша Суботичанин
