Pročitaj mi članak
(Глас Русије – Бранко Жујовић)
Само у Србији, твоје санке лете натрашке. Уместо ирваса које су појели, вуку их џукеле, бесне од власти, лажи и политичке моћи. (из ненаписаног писма српском Деда Мразу).
Када бих писао српском Деда Мразу, написао бих му да је у 2013. години био само један тренутак који нас је на моменат учинио нацијом. Први пут после смрти патријарха Павла. Србија је била уједињена у тренутку када је прикупила новац за операцију мале Тијане Огњановић, која све то није издржала. Отишла је почившем патријарху, а Србија је, врло брзо, повратила своје жуто, губитничко лице.
Таблоидне расправе и петпарачка сумњичења око трошења сакупљеног новца излила су толико медијског талога, да је беспризорна галама светине преплавила трагедију породице Огњановић, сводећи њене унесрећене чланове на осумњичене или актере бомбастичних вести, како вам драго.
Када бих писао српском Деда Мразу, звао се он Вучић, Мишковић или Брисел, скресао бих му да једини он поклоне дели одраслим политиколиким приматима, унапред и прилично глупо, да не кажем злобно. Како неко од њих нешто обећа, нову фабрику наменске индустрије, која ће обилним извозом да нас препороди, обећа да ће ухапсити Дарка Шарића до краја године или објави да ће све спорне приватизације решити за коју недељу, најдуже за који месец, а криминалце редом потрпати у затвор, па бескрајно најављује спектакуларна хапшења без правог финала, неко му убаци моћ и популарност кроз димњак, право у чарапу преврнуту ко зна који пут.
Када бих писао српском Деда Мразу, написао бих му да сва срећна друштва личе једна на друга, једнако као и несрећна. Разлика је што у срећним или срећнијим земљама вести саопштавају у прошлом вемену, а у Србији је све у недокучивом футуру.
Негде кажу: изградили смо толико и толико путева, толико и толико мостова и пруга, отворили толико нових радних места и толико произвели тога. У Србији, само одока набаце: изградићемо, расписаћемо! И добију од тог нашег инвалидног Деда Мраза, а нарочито од оних небројених који, упркос свему, још верују у политичко месијанство, све што пожеле за нову годину. Осим, наравно, шарену лажу Европске уније. Све док је немају, она има смисла. Због тога бих српском Деда Мразу написао да само његове санке лете натрашке. Уместо ирваса, које су заклали и појели, вуку их џукеле бесне од власти, лажи и политичке моћи.
Када бих писао српском Деда Мразу, написао бих му да су у Србији бестидни предуго способни. Био сам мали, када је на нашу викендицу свраћала комшиница, бака Ружа. После подне је, са првим сутоном, долазила код моје бабе да разговарају. Једном је испричала причу о зету, који је бедно преварио таста и шурака. Уценио их је враћањем ћерке, односно сестре, ако му трајно не уступе неку безвезну пољопривредну машину, коју су претходно купили заједно, по трећину. Бака Ружа је задивљено, чак помало усхићено закључила да је тај никоговић – способан. Пре више од тридесет година, поставила је дијагнозу Србије од које до данас неизлечиво болујемо.
Способни су искочили из тог комбајна и расули се по Србији. Водили су нас целу 2013. годину, као и све претходне, још откако их је бака Ружа испричала. То је она распрострањена подврста полуписмених и уопште закоровљених, што на столу немају рачунар или га не укључују, ако га већ имају. А имају га као што имају бејзбол палицу или солидно ископиран „Армани“ купљен код шанерке. Полусвет, у нормалним околностима недостојан штале, пред чијим страначким и директорским вратима данас задивљено џеџите и обијате им прагове, како би вас или вашу децу запослили или макар привремено ангажовали.
Њихов смисао за примитивну комбинаторику и страначко сплеткарење јачи је од било које ваше дипломе, било ког вашег знања, баш као и цвркутава секретарица која вас не пушта у њихов кабинет, као да сте заражени бедом. Често дежмекасти и бучни, они су ту где јесу, на европским кормилима Србије, јер су способни. Умеју да муте и цени се што по усталасаној води, као и свака друштвена фекалија, умеју елегантно да испливају краул од избора до избора, а да не потону.
Давали су вам и 2013. године да лепите плакате, будете у бирачком одбору за дневницу или да делите „флајере“ под старе дане. Даће вам опет! Стајали сте намргођени од брига иза њих, док су се сликали испред немаштовитог штанда на тргу, за подједнако немаштовит локални лист и телевизију која нема паметнији програм од њихових бесмислених гостовања. Целе 2013. климањем главе и удворичким одобравањем маскирали сте прозирност и трапавост њихових реченица. Памтим када је један од тих, у отвореном студију неке локалне телевизије дрекнуо: „Шут’ професоре!“. И професор је ућутао. Зна ко је шеф.
Боље нисте ни заслужили, када вам син инжењер и ћерка, незапослени лекар, беспослени по „Фејсбуку“, где стварно живе, пљују старлету која не зна када је почео Први светски рат. Пажљиво сам 2013. године пратио помаму у медијима и на друштвеним мрежама против Девојке Оро. Те не зна ово, те не зна оно.
А Девојка Оро, захваљујући толиком публицитету српских свезналица, без проблема заради инжењерску или лекарску плату за једно вече и то само за седење, до душе уз благо кикотање, у сепареу кафића у било ком граду. Ко је онда заиста дипломирао у овом животу? Ви и ваша деца или способни баја ком се улизујете и Девојка Оро коју исмевате желуцем, док она има све стварне разлоге да се смеје вама?
Зато бих у писму српском Деда Мразу истакао да у Србији сви заслужују силиконе. Понека напред и позади, а већина само у глави. Чиме, ако не суперглупошћу једнакој коефицијенту интелигенције мозга од силикона, објаснити опседнутост српског плебса глупим старлетама. Ено вам сестре Беквалац са све Владом и Станија са све Филипом, датумом, Нобеловом наградом, Бриселским споразумом и претприступним преговорима. То су маске исте трагикомедије, то су симболи претприступних времена способних.
Не лажимо се, година 2013. била је сурова, али не зато што су раскинули Ната и Влада, Станија и Филип или ЕУ и Украјина. Њено финале гледам јуче и данас у телевизијским извештајима из Волгограда. Пре тога, са хоризонта мог живота украла је Јосифа Татића, Уга Чавеза, Бигаса Луну, Реја Манзарека, Џејмса Гандолфинија, Дагласа Енгелбарта (изумитеља рачунарског „миша“ и Е-поште), Умберта Панинија (последњег од браће Панини, изумитеља самолепљивих сличица и албума за њих), Дениса Фарину, Лу Рида, Дорис Лесинг, Нелсона Менделу, Питера О’Тула, Ружицу Сокић и Михаила Калашњикова.
Између ових редова су Александар Тијанић, ког памтим по нешто мање славним сценама од постхумних приказа пуних суперлатива, употребљена, искоришћена, сахрањена па покрадена Јованка Броз и као Атлантик хладна Маргарет Тачер, која ми недостаје колико и магла са блејањем на Фокландима.
Волео бих да овим текстом ширим заразу неоснованог оптимизма, као што се очекује о Новој години, али нећу. Могао бих, испраћајући вештицу од 2013. године, да напишем како ће следеће сигурно да буде све напредно. Путено као у Алековом обећању. Да ћемо се прикључити ЕУ, као у сну бирачице која сања Бориса Тадића, па да и ја коначно добијем нешто од српског Деда Мраза, неки грант, неку номинацију за награду, неки ИПА пројекат, неку шарену лажу. Нећу, бре! Зато што у Деда Мраза још желим да верујем. У оног правог, чије звецкаве санке вуку ирваси искључиво зими, уочи нашег Божића и који деци доноси заслужене дарове. Док је те жеље, не требају ми силикони, ни протеза разума звана ЕУ, сва у растеру српске глупости. Срећна вам 2014. година и свакога ко вам каже да рај почиње на њеном крају отерајте у прву реченицу Девојке Оро које се сетите. Реците за почетак: нећу и не знам. Не занима ме!
