Pročitaj mi članak
(Фонд стратешке културе)
Обраћање четири скупштине општина са севера Косова и Метохије од 8. маја 2013, у којем је од носилаца највиших државних функција Руске Федерације затражена помоћ Русије, као сталне чланице Савета безбедности УН, у заштити Резолуције 1244 СБ УН али и уставног поретка саме Републике Србије – позива, између осталих, и на подршку оних “којима је стало до части и независности њихове отаџбине”.[1]
Можда изгледа парадоксално што се, позивајући се на част и независност отаџбине, представници грађана Србије са севера Косова и Метохије обраћају некој другој земљи, макар она била и Русија, коју велики број Срба сматра братском и пријатељском државом – испред свих других. Али то није никакав парадокс. И то најмање зато што се западне државе редовно, на свакодневној основи мешају – позване и непозване – у оно што би требало да буду унутрашње ствари Србије, тј. оно што је од њих остало. Очигледно је да потписници обраћања од Русије не траже да успостави некакву равнотежу мешања у ствари Србије. У питању је нешто друго. Писмо с правом скреће пажњу највишег руководства Руске Федерације на чињеницу да “српско-руске сусрете на највишем нивоу, од којих је један одржан у априлу, а следећи треба да се одржи у мају ове године, неки политичари из владајуће коалиције и с њима повезани стручњаци представљају као фактичку подршку званичне Москве прихватању тзв. Бриселског споразума од стране власти у Београду, иако се њиме предвиђа легализација сепаратистичког распарчавања државе Србије”. И, с тим у вези, треба обратити пажњу и на следећи део обраћања, у којем се каже, веома дипломатски, да је “садашња власт под притиском ЕУ и САД изиграла предизборна обећања да ће поништити све штетне уговоре које је режим Бориса Тадића парафирао на штету Срба са Косова и Метохије и Резолуције 1244” (квалификација “дипломатски” се овде користи да би се скренула пажња на чињеницу да многи сматрају да се не ради ни о каквом “притиску”, већ у фаустовској погодби Косово-за-власт вероватно склопљеној у време разбијања Српске радикалне странке). Оба момента су уско повезана, и везана за Русију.
Наиме, очигледно је да се кредит који Русија ужива у српском јавном мњењу – што због природних осећања националне, верске и културне блискости, што због принципијелне руске подршке територијалној целовитости Србије, што због чињенице да Русија никада у историји није учествовала у било каквом виду агресије према Србији – као што, уосталом, није ни Србија према Русији – тешко злоупотребљава од стране садашњих београдских власти. Овај кредит се не злоупотребљава само сликањима или сусретима са руским званичницима за које се чини да се посебно наглашавају баш у временима када се напуштају кључне државне позиције на Косову и Метохији. Заправо, тај кредит је тешко злоупотребљен још током последње предизборне кампање. Јер та, испоставља се лажна, обећања везана за поништавање претходних договора, тзв. Боркових парафа, који су штетни по српске државне позиције на Косову и Метохији – фактички су оверена присуствовањем претходног амбасадора Руске Федерације у Београду, Александра Конузина, на великом предизборном скупову Српске напредне странке у Нишу крајем октобра 2011. и знацима његове очигледне наклоности тој политичкој групацији, која је потом освојила највише гласова на парламентарним изборима, што јој је омогућило да формира скупштинску већину и садашњу владу Србије. Присуство тадашњег руског амбасадора, које је дочекивано овацијама присутних симпатизера странке (док су западне дипломате често добијале звиждуке), било је веома видљиво и медијски експлоатисано. То присуство је од стране многих Срба којима не пада напамет да се одричу својих вековних земаља и свог идентитета тумачено као својеврсна гаранција да ће нова власт уистину прекинути процес повлачења државе Србије са Косова и Метохије, да ће државну политику вратити поштовању Резолуције 1244 и да ће захтевати, као што је и обећавала, враћање Руске Федерације у преговарачки процес везан за Косово и Метохију – што јој по њеном међународном положају и статусу сталне чланице Савета безбедности УН, као и доследном поштоваоцу међународног права, свакако припада. Да ли би садашње власти у Београду уопште биле у позицији да воде своју анти-државну политику да нису добиле предизборни “печат потврде” од стране највишег дипломатског представника Руске Федерације у Београду? Може се одговорно тврдити – не би. Не би добили ни 50% посто гласова које су освојили. За такав закључак нам нису потребни било какви “стратеџик маркетинзи”.
Тешко је замислити да би се амбасадор Конузин појављивао на великом, медијски веома испраћеном предизборном скупу Српске напредне странке да је био упознат са политиком коју је та странка стварно намеравала да води – а чије се врхунско “достигнуће” огледа у парафирању тзв. бриселског споразума, којим се прихвата изручење држављана Србије под власт сепаратистичких, самопроглашених власти у Приштини, које Руска Федерација ни данас не признаје. Нити би се појавио да је био унапред упозорен да ће се нове власти служити разним методама опструкције усмерених ка пројекту Јужни ток, који је од стратешке важности како за Русију тако и за Србију.
Дакле, обраћање највишим званичницима Руске Федерације од стране представника држављана Србије са севера Косова и Метохије засигурно се не би могло тумачити као некакав захтев за “спољно мешање”, нити “вапај за помоћ” слабића који би да се сакрију под нечије скуте. Пре би се могло констатовати да то јавно обраћање једноставно представља неку врсту позива на рашчишћавање рачуна. Од Русије се тражи да осигура да се њена прокламована политика везана за Србију, Резолуцију 1244 и међународно право доследно спроводи, и да се не дозволи да њене позиције буду погрешно представљене, нити коришћене да се на перфидан начин омогући привид руске подршке за оне ствари које Русија заправо уопште не подржава. Коначно, то писмо би се могло тумачити и као захтев упућен Русији да не дозволи да њени кредити – морални, историјски, као и финансијски – буду злоупотребљени на начин који је противан и српским и руским интересима, и да Русија не дозволи да буде нехотице увучена у пасивно саучесништво у страховитој изборној превари која је спроведена у Србији, на основу које се сада спроводи оно што многи тумаче као велеиздају државних и националних интереса на историјским српским и православним земљама, на Косову и Метохији.
