Pročitaj mi članakRusija će tražiti "zvanično međunarodno priznanje prave prirode zločina nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu", zvanično je najavio Vasilij Nebenzja, stalni predstavnik RF pri Ujedinjenim nacijama.
Нагласио је да је „усвајањем резолуције о Сребреници направљен преседан који ће утицати на даље дискусије о проглашавању других историјских трагедија за геноцид“, и наговестио да ће руска иницијатива ићи преко Генералне скупштине УН као и она бошњачка, иза које је стајала Немачка.
Искусни дипломата није прецизно навео будуће кораке Москве, али је нагласио да је Русија „увек придавала велики значај очувању историјског сећања и враћању правде“.
„Злочини нацистичке Немачке над народима Совјетског Савеза, укључујући опсаду Лењинграда и масовно истребљење цивила, и даље су једна од најболнијих тема за нас. Наставићемо да свим расположивим средствима тражимо званично признање праве природе ових злочина и обнављање историјске истине на међународном нивоу“ истакао је Небензја.
Хладноратовска историјска догма на Западу је „заборавила“ да у немачком Рајху Јевреји нису били једини народ предвиђен за истребљење, нити су претрпели највеће жртве.
„Освајања Истока које је за нацистичку Немачку био легитиман „животни простор“ довело је до смрти шест милиона људи у Пољској, а у Совјетском Савезу до чак 27 милиона жртава, што је 66 одсто свих убијених у Европи, односно 45 одсто страдалих у свету. Уништавање Јевреја и поробљавање Словена били су део јединственог подухвата „етничке реорганизације“ европског простора и представљају континуитет пангерманске политике антиславизма, раширеног како на десници, тако и на левици“ наводи историчар др Милош Тимотијевић.
Решеност Русије да подсети Запад на ове чињенице стоји иза дипломатског речника Небензје, а његова јавно изречена порука указује да је Москва већ разрадила стратегије одговора Берлину.
„Када велика сила јавно изнесе овакав став од њега више нема одступања и следе акције. Русија је и пре гласања упозорила да неће толерисати злоупотребу Генералне скупштине УН, каква је начињена уврштавањем на дневни ред такозване резолуције о Сребреници. О таквом документу није смело да се гласа, јер је геноцид правна квалификација о којој могу да расправљају искључиво судови, а не политички форуми, а ГС УН је управо то и ништа више. Њу су носиоци некадашњг униполарног поретка злоупотребили да одглуми суд, а Русија је упозорила да ће то отворити „Пандорину кутију“ и апострофирала Немачку „која стоји иза резолуције“ а одговорна је за највећи и најокрутнији геноцид у 20. веку, Други светски рат“ каже Живадин Јовановић, каријерни дипломата са великим искуством.
С правне стране, сарајевско-берлинска резолуција није легитимна, јер је донета без сагласности свих народа у БиХ, али чак и таква морала је да дође пред Савет безбедности УН. Зато што су знали да у њему овај једнострани документ не може да прође, његови спонзори су смислили да га прогурају кроз Генералну скупштину УН, очекујући стопостотни успех због притиска који колективни Запад може да изврши на земље чланице.
„Показало се да је процена била погрешна и да су и оне државе које су гласале за такозвану резолуцију, учиниле то у највећем броју по инерцији, у страху од владара униполарног света. Резултати гласања су, пак, показали да тај свет више не постоји, што је врло значајно за будућа изјашњавања. Спонзори „резолуције“ су направили честу историјску грешку империјалних сила које, покушавајући да успоре или зауставе процесе опадања, несмотреним потезима доведу до супротног ефекта. Видећемо шта ће све донети руска најава о утврђивању немачке кривице која подразумева и одређене надокнаде. Догађања у Западној Африци указују да би, на пример и жртве западних колонијалиста и постколонијалних компанија, могле да траже квалификацију тих злочина као геноцид и траже одштете“ каже Јовановић.
Термин „геноцид“ смислио је и излобирао га у УН правник, пољски Јеврејин и натурализовани Американац, Рафаел Лемкин. Он у меморандуму упућеном Америчком савезу циониста 14. јуна 1950. каже: „Конвенција о геноциду је била једини међународни инструмент за заштиту Јевреја широм света“. После усвајања Конвенције о геноциду у УН 1951. дуже од 40 година овај злочин није помињан у оптужницама, чак ни на суђењу Адолфу Ајхману у Израелу, јер су правници уочили озбиљне недостатке правне дефинисаности појма геноцида и могућност политичке злоупотребе.
Суђења по оптужби за геноцид почињу тек у Хашком трибуналу који је за овај злочин оптужио и осудио искључиво – Србе!
