Прочитај ми чланак
У тачки 11 британске резолуције Сребреница се помиње као мотив за даље „хуманитарне интервенције“, у којима је већ погинуло преко милион муслимана
У немогућој држави банализација врло озбиљног појма „геноцид“ убрзано се нормализује. Тај процес већ је почео да боде очи великом броју странаца изван политичких структура, које га по службеној дужности не примећују. Недавни пример је дански политиколог Кристијан Аксбо Нилсен (Christian Axboe Nielsen), који у запаженом аналитичком тексту у Часопису за истраживање геноцида (Journal of Genocide Research) истиче тезу да „кратковида опсесија геноцидом не помаже ни жртвама ни међународној кривичној правди, и ризикује да затамни уместо да помогне да се рашчисте историјски догађаји“. (Дани, 24. јануар 2014). Штета што проницљиви коментар проф. Нилсена није допро ни до кога у Босни и Херцеговини, где је опсесија о којој посматрач из Данске говори попримила посебно агресиван и неразуман вид.
Између локалних заједница у БиХ постоји готово непремостив јаз мада би оне, по преовлађујућој фикцији „међународне заједнице“, требало да буду саставни делови јединствене, функционалне и хармоничне европске државе. Тај јаз се између осталог испољава у неспособности деловања „за“ нешто и у валидирању сваког потеза злобном проценом штете која се наноси суседу. У овом случају геноцидним етикетирањем суседу се наноси морална штета, он се клевета, понижава и поништава приписивањем најгнуснијег злочина. На такав начин стварају се услови који онемогућавају редовно општење и конципирање било каквог заједничког пројекта који би саставне делове шире заједнице објединио у одрживу целину, ако то већ није могуће на политичком, онда бар на културном и цивилизацијском плану. Под таквим околностима инсистирање на изградњи интегралне државе је чисто лицемерје. То није позив на јединство, него на избор између потчињавања и исељења. При чему, како је Харис Силајџић својевремено објаснио једном делу аутохтоног становништва Босне и Херцеговине, тој заједници, која је у његовој визији предвиђена за етничко чишћење, неће бити дозвољено да са собом понесе „ни грумен земље“.
СПОМЕНИК У ВИШЕГРАДУ
Навешћу парадигматичан пример. На гробљу Стражиште у Вишеграду подигнут је споменик бошњацима настрадалим у том граду у протеклом рату, где им је уклесан статус „жртава геноцида“. Градске власти су се одлучно успротивиле оваквој, како су истакле, самовољној формулацији текста на споменику зато што, по њима, није утемељена ни у једном правном или законском акту. Удружење које стоји иза подизања споменика оглушило се о позив локалне власти да се избегне наводно провокативно коришћење израза „геноцид“. Када су овлашћени представници општине Вишеград дошли на лице места са намером да реч која је вређала осећања другог дела становништва избришу, наишли су на физички отпор па су привремено одустали.
У заградама, напомињем да сам ја из САД, и да је за мене натпис на споменику, какав год био, легитимно коришћење права на слободно изражавање. Ако родбина сматра да су жртве страдале у геноциду, а не у оквиру неке друге правне квалификације, онда је то мишљење чињеница која важи за њих. Они имају право на свој споменик на начин који одговара њиховим перцепцијама. Коме се то не свиђа, не мора да гледа.
Када су се после тога власти опет вратиле на гробље да најзад изврше задатак уклањања увредљиве речи, медији су пренели да је једна присутна жена исламске вероисповести гласно прокоментарисала „да сам ја православне вјере, убила би се“. Њена изјава разоткрива моју поенту.
Јасно је да примарну одговорност не сносе примитивни статисти попут ове жене која је изјавила да би пресудила себи да се којим случајем родила у окриљу неке друге вероисповести. Највећу одговорност сносе безобзирни хушкачи са обе стране, у овом случају они који су ову особу индоктринирали да јавно говори глупости и не само да испољава него и доживљава неразуман анимозитет према суграђанима који случајно припадају вероисповести која се разликује од њене. И, што је најтрагичније – за разлику од утиска ове јадне игноранткиње која живи у погрешном уверењу да је муслиманка, а очигледно не зна ни „ф“ од Фатихе – то што она говори није учење посланика Мухамеда с. а. в. с. у односу на Ахлул Китаб, Јевреје и Хришћане, следбенике друге две откривене религије. Учитељи те ревносне вернице требали су да је поуче да јој вера не налаже ни да мрзи ни да клевета суседе који се на различит начин клањају Богу. И да јој најмање од свега даје разлог за помисао да је излагање другачијих тумачења, које она у сваком случају не разуме, у Китабима који су у њеној вери подједнако поштовани, повод за самоубиство – смртни грех, и то по једногласном учењу следбеника све три вере, на челу са блаженим Послаником.
КАКО ДЕЛОВАТИ НА ТЕРЕНУ МОРАЛНЕ БОРБЕ?
Бесмислени инцидент у Вишеграду служи као опомена и свету и Босни и Херцеговини, и макрокозми и микрокозми, о томе са каквим се немогућностима суочава свако ко би да на овим просторима склепа нешто налик на функционалну моралну заједницу. Инцидент је бесмислен не зато што би се могло приговорити подизању споменика жртвама једног бесмисленог узајамног крвопролића, него зато што најсликовитије одражава принцип уврнутости који суверено влада на овом уклетом терену. Чак и сасвим легитиман подухват, као што је изражавање пијетета према властитим жртвама, прераста у политичку контроверзу.
Оперативно питање гласи: како подстаћи на стварање цивилизованије атмосфере не само приликом комеморисања жртава већ шире гледано у сагледавању чињеничке матрице на чијем фону су те жртве настале? Како културно парирати агресивном и простачком инсистирању, чак не више ни на подели жртава на оне првог и другог реда, него на потпуном поништавању сваког невиног страдања ван предела сопствене уско дефинисане групе? Јер чак ни подела на привилеговане и другоразредне жртве острашћене мрзитеље не би задовољила нити им пада на памет пошто би чак и то представљало имплицитно признање да су особе различите вероисповести или националног изјашњавања такође страдале, што је по њима – неприхватљиво.
На терену моралне борбе, клин се не избија клином, а најмање покушајима да се клеветама парира измишљањем још већих и бесмисленијих клевета. Лажи ће се срушити, али у данашњем свету сигурно не саме од себе. Том процесу морамо активно допринети – упорним инсистирањем на расветљавању и јавном истицању проверљивих чињеница.
То је уједно и опис фундаменталног задатка Историјског пројекта Сребреница, на чему ћемо истрајати без обзира на постављене препреке. Да ли ће и у којој мери непосредно заинтересоване стране ту чињеничку основу уткати у своје наративе и да ли ће се коначно под утицајем опште чињеничке подлоге ти наративи слити, то су питања на која ми нисмо позвани да пружимо одговор.
ПОРУКЕ ШЕИКА ИМРАНА
Ако је заједничко поштовање према фактографији Сребренице први и основни услов за развој заједничког поимања сребреничког питања, други и не мање важан услов је поштовање једних према другима. Из интригантног излагања шеика Имрана Хусеина (на слици изнад) издвојио бих једну поруку која ме се посебно дотакла, тамо где он позива православне да испитају своје евентуалне кривице према муслиманима. Шеик има пуно морално право на такав став зато што је жесток критичар неправди које су током историје православнима – у име ислама – нанете под отоманском окупацијом. Нећу ни покушати да квантификујем неправде почињене од једне и друге локалне стране, али као неко ко је дошао извана у вашу средину, поменућу само две ствари о којима би, по мом уверењу, православни требало да самокритички размисле. Прво, ако шеик има моралне храбрости да осуди заузимање Константинопоља и „срамно“ (то је његов израз) претварање Аја Софије у џамију, онда ћу и ја да кажем нешто што ми је већ дуго времена на срцу. Дизање у ваздух бројних џамија у Бањалуци и на другим местима у Републици Српској током недавног сукоба је неоправдиво и такође срамно. Друго, ваши рођаци исламске вере нису ни „турци“ ни „балије.“ Они су у најмању руку ваши суседи и суграђани, а уствари су много више и ближе од тога. Када их погрдним епитетима терате од себе, немојте бити изненађени ако спремно кокетирају са идентитетима које су им исфабриковали други, само да се не би поистоветили са онима који им стављају на знање да их у својој средини – не желе.
И то ме доводи до трећег услова без чега је заједничка визија у односу на Сребреницу или било које друго питање од обостраног значаја, немогућа. То је јасно осећање заједничке угрожености или, ако хоћете, инструментализације зарад циљева који су подједнако туђи и православнима и муслиманима. Такво осећање ће се врло тешко и полагано искристалисати, испрва у просвећенијим и обавештенијим круговима, затим можда у ширим слојевима обе заједнице. Овде бих вас подсетио на излагање професора Дугина о присутности „страног фактора“ и његовог упорног и професионалног рада на изазивању раздора на своју корист, а вашу штету. Страни фактор вешто игра на карту провинцијалне свести своје циљне групе и ствара привид да фаворизује једне на рачун других, са свим психолошким последицама које код обе преварене стране из тога проистичу. Без потцењивања или минимизирања ваших међусобних размирица, сугерисао бих да су оне занемарљиве у поређењу са претњама са којима се заједнички суочавате. Инструментализатори ваших мржњи и осветољубивих порива потпуно су аморални, безобзирно цинични и решени да са лица земље и из душа људи сатру све вредности из којих ваши животи и само ваше постојање, како га ви доживљавате, црпу смисао.
У случају да неко сумња у моју оцену, позвао бих га да пажљиво прочита нацрт британске резолуције у вези са Сребреницом. Сви су избројали колико пута се помиње реч „геноцид“ и колико „помирење“, али малобројни су приметили сврху целе представе, а то је тачка 11, где се Сребреница истиче као мотив за даљње „хуманитарне интервенције“ против непокорних суверених држава широм света. Те интервенције већ су коштале преко милион муслиманских живота на разним местима, само да вас подсетим. Та тачка заправо разоткрива срж тападне резолуције пред Саветом безбедности УН и савршено илуструје моју поенту.
Надам се да је наш скуп допринео формирању једне шире и дубље свести на овим просторима која ће код свих подићи имунитет на заводљиве позиве на самоуништење, који ће временом бивати све чешћи. Недавно смо видели коришћење етнорелигијске карте у Куманову, у Македонији, у оквиру вештачки изазване унутрашње кризе – то би и најмање софистицираном посматрачу требало да буде јасно – која нема никакве везе за квалитетом политичке управе у тој земљи, а потпуно је у функцији геополитичке блокаде алтернативног извора енергије за Европу. Нешто сумњиво сличне природе пре кратког времена одиграло се и у Зворнику. Позорница је постављена за активирање исте карте у Републици Српској, као у Македонији, да би се на сличан начин остварила интернационализација вештачки индуковане унутрашње кризе. Нико од циничних оркестратора хаоса не води рачуна о вама и вашој деци, као што то нису чинили када су вас гурнули у сукоб пре двадесет и пет година, са Сребреницом – коју ће 11. јула лицемерно оплакивати – као колатералном штетом.
Молим вас немојте им дозволити да вас опет преваре.
Реферат на научном скупу „Сребреница – од политичког оружја до средства за постизање мира у Босни и Херцеговини“ на Факултету политичких наука Универзитета у Бањалуци, 17. јуна 2015.
(Стандард.рс – Стефан Каргановић)
