Јавност у Србији, она која још чита новине, ових се дана подсетила да, упркос изјавама и најавама владе у Београду и бирократа из Брисела, на Балкану још у ствари ништа није до краја решено. Још нема коначних решења. А, кад и како ће то бити некада изведено, нико озбиљан још не може да каже.

Прво је амерички професор, бивши дугогодишњи аналитичар Централне обавештајне агенције, др Дејвид Кенин указао да све јужно од Саве у бившој Југославији и даље остаје отворено питање и да нема коначних решења, а како ће то изгледати нико у овом часу не може да каже. [1] После тога је швајцарски историчар и публициста Андрес Ернст открио да су му у дипломатским круговима Немачке и других западних земаља рекли да је коначно решење за Косово и Метохију још увек далеко, а да се све чешће говори и о могућности размене територија између Албанаца и Срба, што значи нове границе. Иако се могућност нових граница одлучно одбацује у званичним изјавама о томе се, тврди он, увелико прича у дипломатским круговима. [2]

Ти људи нису рекли ништа ново јер то су чињенице које су јасне свима онима који се чак и аматерски баве проблемима наслеђеним од распада Југославије и од свега онога шта се касније дешавало. Други је проблем што су те чињенице потпуно потиснуте из јавне комуникације, посебно у Србији, која је у центру тог несрећног наслеђа бивше Југославије и западне политике према Балкану. Невероватно је колико доминантна политичка елита Србије игнорише тај део реалности, тај шири политички амбијент од којег у великој мери зависи будућност државе и како је тако осакаћена спремна да жртвује државне интересе ради испуњавања жеља оних за чију наклоност се лидери међусобно боре.

Са истим жаром ће, утисак је, то чинити и када се жеље промене, али у међувремену ће Србија ту будућност и промену жеља дочекати убогаљена и сломљена.

Поједностављено говорећи, ствар је потпуно јасна. Међународна криза, изазвана пре свега кризом на Западу после престанка хладног рата, која је довела до распада Југославије и свих каснијих догађања, још увек траје, још увек се не назиру њена решења, па тако још ни коначних решења за бивши југословенски простор и цели Балкан. Распад Југославије је на неки начин симбол те кризе, како на почетку тако и сада, својеврстан болан експеримент, и, пошто све то још траје, није могуће говорити ни о коначном разрешењу кризе на Балкану.

РАСПАД БАЛКАНСКЕ ПОЛИТИКЕ ЗАПАДА
Тачније, није могуће рећи како ће изгледати бивша Југославије и Балкан када се једног дана успостави нека врста новог међународног поретка који ће значити и коначна балканска решења, коначна до неке нове кризе. На почетку кризе и распада Југославије важило је широко уверење да цели југословенски простор треба да припада истом политичком и војном блоку, тачније Европи и НАТО, јер се само тако могу избећи нови сукоби.

То западно веровање је било и опште прихваћено, прихватила га је и администрација тадашњег руског председника Бориса Јељцина. На тим основама је онда Запад покренуо огромну медијску кампању, али и уџбеничке лекције о формирању нових политичких елита у бившој Југославији које треба да реализују то веровање.

У великој мери се, као што може голим оком видети и понајвише осетити на сопственој кожи, у томе и успело. Али убрзо се показало да на Западу у ствари не постоји јединствена спољна политика и на површину су испливали разлике и појединачни интереси западних земаља што је кризу још више продубило. Иза званичних саопштења о јединству показало се да су интереси западних земаља у великој мери различити, пре свега према бившој Југославији а потом и према другим балканским земљама.

На Западу је видљива разлика у политици две најмоћније земље Америке и Немачке, а, за разлику од пре двадесетак година, у политичку игру се са сасвим другачијих позиција укључила и Русија. Многу верују да је у тој игри и Турска са својим амбицијама регионалне силе, али она, утисак је, не може да има пресудан утицај јер је у основи држава клијент, део је извођења америчких радова.

Главни простор несапоразума Америке и Немачке су Србија и Косово и Метохија, без обзира што се обе земље залажу за албанску независност Косова, њихови основни интереси се разликују. Америка не жели било какво решење које би се могло назвати коначним или „решењем Косова”, а Немачка по сваку цену жели да изгура управо тако нешто.

За Американце је Косово важан изговор за останак америчке војске у Европи, па тако и у Немачкој, па све док постоји тај проблем, америчка војска ће бити присутна а њено присуство је, упркос свим променама, једина гаранција америчког утицаја на Старом континенту.

А, да подсетимо, после уједињења Немачке и рушења Берлинског зида, једна од кључних амбиција Берлина је уклањање страних војних база са њене територије. И то је део међународне кризе која траје, као и Косово, а амерички интерес је то тако и остане, барем у догледној будућности.

Другим речима, Америка званично подржава актуелне преговоре о „решењу” косовског преговора чији је домаћин Европска унија (ЕУ) и подржава договоре о питањима која њу интересују у очувању њеног утицаја међу косовским Албанцима, али у основи не жели било какво решење које би се могло прогласити коначним, поготово не оно које ће бити приписано ЕУ, а не Вашингтону.

Америка верује да то може да уради јер још увек има пресудан утицај на косовске, али и све Албанце. Америчко-немачки сукоб на Косову, делом и у Македонији, траје већ извесно време, углавном иза јавне сцене, на тајном оперативном нивоу. Било је и неколико жртава на обе стране а и међу њиховим локалним сарадницима.

Сличан је однос Америке и Немачке и у Србији, али на нешто другачији начин, као и у осталим деловима бивше Југославије. У Србији је Немачка у извесној предности јер је наметнула перспективу чланства у ЕУ као кључни инструмент свог утицаја а преко судбине Косова и Метохије.

Америка, разуме се, подржава пут Србије према ЕУ, али истовремено није спремна да због тог пута жртвује своје интересе у Европи које остварује преко Косова као отвореног или замрзнутог проблема. Настала је и својеврсна борба за „кадрове” у политичкој елити Србије. Председник владе Ивица Дачић има подршку Америке и тамо путује на заклињање, а потпредседник владе Александар Вучић иде у Вашингтон али и у Берлин.

Утисак је да Немачка рачуна на Вучића. Позадина свега је проблем Косова, то нема никакве стварне везе са перспективом чланства у ЕУ. Немачка, поред Вучића, рачуна и на бившег председника Бориса Тадића и његову политичку екипу, за коју се верује да је још утицајна у Београду, али и на Војводину о којој Берлин и Вашингтон имају подељене ставове.

ВОЈВОДИНА И РАШКА
Вашингтон сматра да Војводина уопште није озбиљан проблем и да је ту, према давној британској оцени, реч о српско-српским односима са којима немају везе националне мањине, пре свега мађарска мањина, док је Берлин склон много радикалнијим, регионалним решењима. Занимљиво је да Вашингтон много више пажње посвећује Рашкој области, познатој и као Санџак, него Војводини.

Поред исламског, тачније исламистичког елемента, над којим Америка верује да има глобални монопол, у Санџаку су се отвориле и неочекиване могућности стварањем нове народности – бошњачке. Није јасно какве везе санџачки муслимани имају са бошњаштвом, али за Америку би то могла бити нова погодност јер није више реч о муслиманима, него некој новој нацији а нација има другачија права него вероисповест.

Мање су компликовани односи те две земље у Хрватској и Словенији, мада ни тамо нису једноставни. У Вашингтону се верује да ти делови некадашње Аустро-Угарске нису више проблем, а Америке преко њиховог НАТО чланства може да контролише евентуално непожељне процесе. И не само преко НАТО, има ту још увек значајна мрежа невладиних организација која може да послужи, као што то показују демонстрације у Словенији и студентски покрет у Хрватској.

Али, генерално, утисак је да је Америка и Хрватску и Словенију прихватила као инересну зону Немачке, али са осталим деловима бивше Југославије и целог Балкана, оним што се некада звало „Турска Европа”, није такав случај. То је још увек простор „надметања” и „борбе”. У Босни И Херцеговини је Америка још увек доминантна страна сила а политика Запада према тој земљи је и даље везана за политику према Србији и Хрватској, а, што се Америке тиче, и према исламском делу Босне. Очигледно је да америчка администрација не одустаје од демонтаже Републике Српске и фаворизовања муслиманског дела, али конкретни кораци ће у сваком случају зависити од односа Вашингтона са Београдом и Загребом.

Посебно је занимљив однос према Црној Гори, која има подршку и Америке и Немачке, мада је Берлин тренутно у дефанзиви јер се на сцену вратио Мило Ђукановић. Упорна америчка подршка Ђукановићу је један од најпоузданијих знакова да послови на Балкану, пре свега према Србији, још нису завршени.

Највећи проблеми су, ипак, везани за Србију, Косово, Македонију и саму Албанију, тачније за албанско питање. Албанци су постали један од стубова америчке политике на Балкану и такви ће и остати у догледно време. Америка своју албанску позицију нема намеру да мења. Али и Немачка има сличне амбиције надајући се у своје, ма како биле непријатне, историјске везе са Албанцима.

Није неважно то што су и Америка и Немачка недавно упозориле Албанију и Албанце због националистичке реторике и планова са свим Албанцима који живе изван Албаније. Није неважно уствари само због тога што се и Немачка укључила пошто је Америка прва упозорила. Додуше, у Тирану је путовао заменик помоћника државног секретара Филип Рикер, а немачко упозорење је лично пренео шеф дипломатије Гвидо Вестервеле. Немачка је огромно инвестирала у свој утицај међу Албанцима иако они још увек следе само Америку. Тако и ово америчко упозорење више личи на дневну употребу јер познато је да Албанци, независно од тога шта стварно мисле, никада не говоре оно што им већ на овај или онај начин није дозвољено.

ЗНАЧАЈ ПОВРАТКА РУСИЈЕ
Вашингтон у основи негује национализам међу Албанцима и није гадљив на идеју Велике или, како се сада зове, природне Албаније иако верује да још увек није време за такав пројекат.

Ту не би требало да постоје било какве илузије. Ту је додуше кључно питање опстанка Македоније. Утисак је да се проблем Македоније на Западу у великој мери потцењује. Доминира веровање да је шаргарепа у облику магловите перспективе чланства у ЕУ за сада довољна, а Американци процењују да и распиривање антибугарског расположења може да помогне опстанку те земље.

И како ће се онда даље развијати та „велика игра” између Немачке и Америке?

Немачка је уложила енормну енергију на Балкану, уложила је и добре и лоше ствари,много је и узела, и практично њен међународни статус зависи од њене политике у том делу света. Берлин је имао кључну улогу у распаду и начину распада бивше Југославије. То је био први пут од 1945. године да Немачка излази на међународну сцену као важан играч. То је био њен пројекат, али још увек није успела да уистину постане важан политички креатор на међународној сцени. С обзиром на њену величину и економску моћ, то је на неки начин апсурдно, али је чињеница.

Практично једини простор где Немачка може да има стварног утицаја је управо бивша Југославија и Балкан, али јој ту смета Америка, која Немачку спречава и на глобалном нивоу, упркос тврдњама да је америчко-немачко савезништво „најјачи савез на свету”. Немачка, међутим, утисак је, неће одустати на Балкану иако је чињеница да, упркос својој моћи и економији, нема снаге за политичке победе. Њен најјачи инструмент је ЕУ, али и ту Америка има више савезника него Немачка.

Исход тог ривалитета и на Балкану ће, по свему судећи, зависити од Русије, земље која се постепено враћа на Балкан.

Тачније од тога на чију страну ће стати Русија. На то питање је тренутно немогуће одговорити јер је руска политика доста магловита и опрезна мада постаје јасно да је Москва сада много одлучнија него раније. У том светлу треба имати у виду да је Русија највећи инвеститор у Бугарској, која је чланица НАТО и ЕУ, и у Хрватској, која ће ускор имати исти статус у тим интеграцијама. Ускоро ће Русија постати највећи инвеститор и у Босни и Херцеговини, у Републици Српској је то одавно. Не би требало потцењивати ни старе руске везе у Албанији. Истовремено, јавно се са Запада емитује само „забринутост” због веза Русије и Србије што сугерише да је центар „велике игре” ипак, у Србији.

И шта је онда Србији чинити? То је историјски тежак посао а у постојећим околностима још и тежи. Арапи кажу да, „када не знаш коју одлуку да донесеш, онда немој ништа да одлучујеш, сачекај нови дан”. Очигледно је да у стању слуганства доминантне политичке и интелектуалне елите Србија нема довољно капацитета да се носи са „великом игром”.

Уместо бављења илузијом коначних решења, најмањи историјски дуг те елите је зато да барем не вуче изнуђене потезе, да не потписује и не прихвата ништа што би у будућности био аргумент против Србије и интереса српског народа. Јер јасно је да криза није завршена и да будућност носи чак и нове географске карте које ће ипак пре свега зависити од оних који нису гладни, незапослени и понижени.

Напомене:

[1] Интервју др Дејвида Кенина листу „Политика” објављен 10. и 11. фебруара 2013.

[2] Интервју Андреса Ернста листу „Политика” објављен 25. фебруара 2013.

(Нови стандард)

Ознаке: "Велика Албанија", албаско питање, геополитика Балкана, Геополитички положај Србије, дејвид кенин, исламско питање, Немачка, немачка и србија, САД, САД и Србија, Србија, српско питање