У свијетлу трагедије у Египту, због чега је затворен ваздушни саобраћај с том државом за руске туристе и предложено да се забране летови у Турску и Тунис, још једна земља омиљена код наших сународника може да престане да буде привлачна туристичка дестинација.

Ради се о Црној Гори, у којој се већ месец дана не стишавају протести против премијера Мила Ђукановића, који влада том републиком више од четврт века.

Повод протестима била је превелика жеља несмењивог Мила да гурне своју земљу у НАТО. Не обазирући се на масовно проруско и просрпско расположење Црногораца, Ђукановић жели евроатлантске интеграције да би сачувао свој капитал, чију природу настанка зли језици повезују с трговином наркотицима и кријумчарењем цигарета у Италију.

У супротном, врло вероватно га чека оптуженичка клупа у Италији , где је против њега покренуто неколико кривичних поступака.

Наравно, још ни једни протести у свету, укључујући „арапско пролеће“ у Египту, нису спречили руске туристе да се одморе. Да их заустави, може нешто друго – практично неминовно, у случају уласка црне Горе у НАТО, увођење визног режима између Моксве и Подгорице.

О томе већ гласно говоре руске дипломате. У том случају, према Црној Гори, као земљи која се придружила антируским санкцијама, неће бити никаквих олакшица.

И, док враћање визног режима од стране Москве тешко да ће значајније утицати на ионако скроман број држављана Црне Горе који лете у Русију, узвратно укидање безвизног режима за Русе од стране Подгорице може озбиљно да удари по двомилионској армији руских туриста, који су последњих година заволели црногорску јадранску обалу.

Ту може бити индикативан пример сусједне Хрватске, која је за годину дана (!) изгубила више од пола руских туриста. Али, док Загреб историјски може да рачуна на немачке туристе и помоћ Берлина, Подгорица, осим на Русе и Србе, који сваке године пуне црногорске плаже, објективно нема на кога да рачуна.

Ни Италијани, ни Немаци и Французи, по правилу, практично не иду у Црну Гору, па зато руске туристе објективно нема ко да замијени. А с обзиром на темпо којим се у Црној Гори последњих мјесеци затварају последњи индустријски погони, она би могла да остане и без последњег преосталог извора прихода – од туриста.

Последица вјероватног увођења визног режима биће нагли пад црногорског тржишта приморских некретнина чију основу такође чине држављани Русије. Исто као што је цена јадранског квадратног метра узлетела од почетка 2000-тих, када је за мање од пет година поскупео више од 10 пута, може да почне и обрнути пад цијена због Руса прецијењених објеката.

Примјер: док се почетком 2000-тих у Херцег Новом могао купити стан за 30.000 евра, данас он може да кошта и 300, и 400 хиљада. Заједно са визама пашће и надуване цијене – и то је, вјероватно, једини позитиван моменат за Русе који желе да купе релативно јефтину кућицу поред мора.

Добра страна Црне Горе, поред историјске блискости, увијек је била могућност масовног неорганизованог туризма, који ће бити завршен уласком те републике у НАТО.

Они који тврде да улазак у Северноатлантску алијансу уопште не значи аутоматско увођење визног режима или обмањују (као Ђукановић), или једноставно нијесу у току (као неки домаћи „експерти“): ниједна земља-чланица НАТО у Европи послије уласка у алијансу није успјела да сачува безвизни режим и добре односе с Русијом.

Таква су стриктна правила евроатлантских интеграција, која не предвиђају политику мултивекторности и могућност избора пријатеља, осим оних које је одредио Вашингтон. Прије двије године то није желео да схвати Јанукович. И гдје је он сада?

Посебно питање у свему овоме је чувени црногорски понос, који је очигледно изневјерио нашу браћу. Јер, управо је Северноатлантска алијанса бомбардовала Црну Гору прије свега 15 година, док је ова још била део бивше Југославије. Да ли је остало још поноса у крви Црногораца, да ли се сјећају својих суграђана који су погинули од НАТО бомби, знаће се колико већ сјутра.

Опозиција пријети да ће одржати највећу протестну акцију у историји независне Црне Горе. У претходним акцијама већ је учествовало више хиљада људи, незамисливих за ту републику од 630 хиљада људи (готово пет одсто становништва!).

Ако се такав темпо протеста у Подгорици настави, постоје шансе да Ђукановић неће издржати у фотељи премијера ни до краја године. Главно питање је: ко ће га замијенити, јер Црна Гора с њеном историјски доминантом улогом шефа државе може да прихвати само снажног политичара који може да понуди људима јасну алтернативу.

Извор: ИН4С – информативни портал – Олег Бондаренко

Ознаке: Мило Ђукановић, НАТО, Олег Бондаренко, Русија, руски туристи, Црна Гора