Током једне јавне расправе која се води у Русији, Наталија Нарочњицкаја је пре неки дан изјавила да на Западу Стаљина не мрзе због репресије, него због успеха у борби за очување и јачање руске државе. Њене речи су препознатљиви ехо чувене и, накнадним доказима и каснијим увидима у потпуности оправдане, оцене Слободана Милошевића, да не нападају Србију због њега, него њега – због Србије.
Тема нашег данашњег разговора, генерал Ратко Младић, предмет је дивљачке мржње на Западу, онаквог интензитета какав је резервисан искључиво за најнесаломљивије хероје људског духа који су, у неком преломном тренутку, успели да Западу помрсе конце и „запрже чорбу.“
Мржња о којој је реч, а чији предмет је, на своју част и славу, и генерал Ратко Младић, јесте дивљачка, исконска и демонски сурова, али – и то желим да истакнем – она није нимало емотивна, а ирационална уопште. Као неко ко је цео живот провео на Западу, могу вас уверити у то да тамо, при суочавању са великим изазовима, осећања било какве врсте, а посебно личне природе, не играју никакву улогу. Све је картезијански хладно, технолошки срачунато и манијакално подређено остварењу задатих циљева. А то су редовно циљеви најнижег ранга на моралној скали: грабеж, израбљивање, освајање, и стицање положаја надмоћи над противницима који су, по дефиницији, бића нижег реда.
Таквим бићима, међу којима се налазе и Стаљин, и Милошевић, и Ратко Младић, није дозвољено да ремете замисли самозваних господара света. За то они морају да плате високу цену, животом, репутацијом, или још и на неки други начин, али довољно језиву да „преступник“ буде прикладно кажњен и да сви, који би се понели мишљу да подражавају његов пример, буду застрашујуће опоменути шта их чека.
Генерал Ратко Младић је једна од тих изузетних личности, које су за стајање на бранику свога народа предназначене за уништење. Међутим, немилосрдне и осветољубиве силе зла, желећи да га униште, дејством закона ненамераваних последица, постигле су супротно. Уздигле су га на највиши пиједестал, одакле он – својом храброшћу, несаломљивом чврстином и умећем – зрачи и надахњује нова поколења родољуба и часних људи.
План да се извођењем пред лажни суд и изношењем исфабрикованих „доказа“ овај српски војник окаља и морално сатре неславно је пропао пред нашим очима. На крају суђења генералу Ратку Младићу, остала је дискредитована хашка инквизиција, а не генерал. Професионални распад овог суђења тема је нашег разговора данас.
Да се подсетимо на опште теме из оптужнице коју је хашко Тужилаштво подигло против Ратка Младића. Тужилаштво га терети за следеће деликте, у делу који се односи на злочине против човечности.
Прогон, у три тачке
И овај летимичан приказ садржаја оптужнице довољан је да покаже сложеност задатка са којим се од почетка суђења суочавају генералови пожртвовани правни браниоци. Неједнакост по оружју – у питању није ватрено оружје, него правни концепт равноправности у доступу средствима која су неопходна за припрему квалитетне одбране, хроничан недостатак времена, јавно испољен непријатељски став чланова судског већа, где предњачи нескривено и острашћено пристрасни председавајући Алфонс Ори, непрегледан низ процесних одлука донетих једнострано на штету одбране, то су само неке од околности које су током овог суђења задатак браниоца чиниле изузетно деликатним и сложеним.
Ако у овом опису рада хашког Трибунала примећујете ехо фарсичног комунистичког суђења генералу Дражи Михајловићу, правилно расуђујете. Процес у Београду 1946. године једном другом српском генералу био је праобразац, модел, за процес у Хагу не само генералу Ратку Младићу, већ и низу других српских оптуженика.
Поред свих предности које су уградили себи, и хендикепа које су малициозно уградили одбрани, режисери накарадног суђења генералу Ратку Младићу на крају ипак немају посебног разлога да буду задовољни. Да, судско веће које су они поставили, између усвајања лажних навода оптужнице против генерала Младића, са једне стране, и својих огромних плата, загарантованих доживотних пензија и обиља бенефита којима се обасипају кооперативни кадрови, с друге, предвидљиво ће изабрати ово последње. Међутим, у својој бахатости и бескрајној, ничим утемељеној самоуверености они су направили бар једну велику грешку коју су њихови лукави комунистички узори избегли 1946. године. За разлику од накнадно редигованог и великим делом фалсификованог записника са суђења генералу Михајловићу, хашки Трибунал објављује дневни транскрипт процеса на својој интернет презентацији.
Сада, свако кога то занима може да види у коликој мери је чак и крајње спутана, али савесна и професионално беспрекорна одбрана, оповргла све основне наводе политички исконструисане оптужнице против генерала Ратка Младића. За неколико година, више нико неће озбиљно читати њихову пресуду, која је већ написана и само чека формални потпис чланова инквизиторског већа. У правној струци, у историјској науци, у морално одговорној јавности, ускоро ће почети правично суђење корумпираним и несавесним судијама и светским структурама моћи које су их поставиле, и које тренутно броје своје последње дане.
Прочитај ми чланак
