Прочитај ми чланак
Само у једној години, и само у једној компанији мобилне телефоније, безбедносне службе приступиле су 272.000 пута листинзима грађана супротно Уставу.
Статистика Родољуба Шабића, повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, садржи на хиљаде предмета, али у готово две трећине случајева поступак је обустављан јер је орган власти одмах по интервенцији овог независног регулаторног тела дао тражиоцима информације које је претходно ускратио.
– Типична потврда принципа АПП – „ако прође, прође”. Ко се жали оствариће право, ко се не жали неће. Такво понашање је по закону кажњив прекршај. Али, у претходне три године надлежна министарства нису покренула ниједан прекршајни поступак против одговорних лица – каже Шабић у разговору за „Политику” и истиче да такво понашање „има веома мало везе с паролама о власти као сервису грађана”.
Зато он с грађанима комуницира и ван крутих, формалних процедура, па је тако последњих година један од најактивнијих и најпознатијих блогера и „твитераша” у Србији, где га прати читава мала армија од 17.000 људи.
– Свако ко је јавна личност, поготово носилац неке јавне функције, треба да је скоро обавезан да се труди да с окружењем комуницира на начин примерен времену у коме живимо. У том контексту, друштвене мреже су незаобилазне.
Неке ваше „колеге” с друштвених мрежа понекад и претерају, као за време мајских поплава када су оптужени за изазивање панике. Тим поводом имали сте и преписку, полемику, с премијером Вучићем?
Мој коментар, јавна похвала одлуке Вишег суда у Београду да укине притвор против људи притворених због објављивања неистинитих вести на друштвеним мрежама, у једном тренутку била је и предмет пажње премијера који се јавно запитао– одакле ми право на то. Немам дилему да сам имао право на то што сам објаснио у блогу, а и у личном писму премијеру. Чули смо се после тога и разговарали. Верујем да је прихватио моје аргументе.
Да ли власт прихвата ваше аргументе и када је реч о ставу поводом уговора који нису увек доступни јавности?
Мој став о „тајним” комерцијалним уговорима одавно је познат и никад се није мењао. Од концесије за аутопут Хоргош–Пожега, преко продаје РТБ „Бор”, уговора „Јата” и „Ербаса”, „Фијата”, канала Дунав–Морава–Вардар, па до „Ер Србије”. Већину је јавност ипак видела, неке још није. Објашњење се у свим приликама сводило на то да је тајност условљена вољом страних партнера, али поступање по захтевима заснованим на нашим законима, упућеним нашим органима власти и поготово одлучивање о њима, мора бити искључиво ствар наших органа власти. Идеја да би остваривање законом зајемчених права требало да зависи од воље страних партнера није прихватљива.
Из Владе поручују да то може угрозити инвестиције?
Није спорно да се у оваквим уговорима може предвидети да су одређене информације поверљиве и да се сходно томе јавности може ограничити приступ. Али, такав третман не смеју имати информације које су јавности неопходне за оцену оправданости располагања наше стране јавним новцем и ресурсима.
Списак ваших неспоразума с влашћу на томе се не завршава. Још памтимо кад вам није дозвољено да говорите у Скупштини…
То је заиста могао да буде велики скандал. Ускратити у парламенту реч поверенику, и то док се разматра његов извештај парламенту, незамисливо је са становишта елементарних критеријума демократске праксе. Исте вечери звало ме је доста страних новинара, али осим изјаве једној нашој агенцији нисам коментарисао догађај.Добро је што ипак на крају није било скандала. Вратио сам се сутра у парламент и говорио, пошто сам добио извињење председнице парламента. Не волим што је парламент моје земље морао било коме да се извињава. Не треба дозволити да долази до таквих ситуација.
Сведоци смо праве револуције у откривању поверљивих државних информација. Довољно је поменути Едуарда Сноудена и Џулијана Асанжа.
Још је тешко препознати димензије „експлозија”које су изазвали Асанж и Сноуден. Никада тако снажно и тако аргументовано није указано на то да је, између безбедности с једне, и људских права с друге стране, клатно преко сваке мере отишло на једну страну. Од судбоносног значаја је да се оно доведе у равнотежу.
Занимљива су и ваша искуства у раду са српским безбедносним службама…
За велику већину људи била би најлогичнија претпоставка да су проблеми у приступу информацијама посебно изражени у вези с безбедносним структурама, као што су МУП, Министарство одбране, ВБА, ВОА. Али, проценат непоступања по решењима повереника за информације у безбедносним структурама је око два одсто, док је у државним предузећима које располажу огромним износима јавног новца и великим јавним добрима тај проценат скоро 10 пута већи!
Хоћете да кажете да у Србији није проблем у тајним, већ у јавним службама, односно предузећима?
Годинама сам био сведок напора које су, сада нажалост покојна Верица Бараћ и Савет за борбу против корупције којим је председавала, улагали ради формирања антикорупцијских извештаја које су стављали на располагање влади и јавности. До великог броја докумената Савет је долазио тек после моје интервенције, али у у неким случајевима ни то није било довољно. Савет је поднео поверенику више од 100 жалби, што по себи говори више него довољно.
Ситуација у којој је Савет за борбу против корупције, који је формирала Влада Србије, у енормном броју случајева био суочен с проблемима у приступу информацијама од антикорупцијског значаја, а које су у поседу субјеката који су такође под контроломисте те владе, мора се оценити као парадоксална.
Недавни шокантни злочини, када је свирепо убијена девојчица Тијана Јурић или када је Лука Јовановић прегажен на Бранковом мосту, изнова су покренули питање веће употребе савремене технологије у борби против криминала. Ту се, међутим, јавља проблем задирања у приватност грађана путем тоталног надзора?
Не само ови случајеви потврђују значај већег видео-надзора, који може помоћи и откривању учинилаца кривичног дела, али и превентивно деловати. Међутим, управо због тог значаја, видео-надзор мора бити ваљано уређен законом да не би прешао у супротну крајност. Постоје ситуације где је смисао видео-надзора потпуно очигледан, али у неким случајевима је потпуно неоправдан. Имали смо, тако, случајеве тоталног видео-надзора у гинеколошким ординацијама или гардеробама у продавници женског доњег рубља. То може бити поље за разне злоупотребе.
Управо у случају „мини кантримен”, покушаји нашег листа да дође до информација од надлежних у МУП-у изазвало је љутњу начелника београдске полиције?
Генерално, функционери немају права да на такав начин реагују на захтеве новинара и медија. Посао новинара је да тражи и објављује информације, а посао јавних функционера је да те информације пруже јавности. То подразумева и да истрпе критику, макар им она понекад изгледала преоштра.
Многи органи власти и јавна предузећа радије плаћају новцем буџетских обвезника казне које им повереник изриче, него што су спремни да пруже информације? Познат је био такав став бившег генералног директора РТС-а Александра Тијанића, али и других државних система, попут „Србијагаса”, „Телекома”…
То је, нажалост, тачно и на неки начин „логично”. Казне за непоступање су релативно мале, до 200.000 динара, а плаћају се јавним, а не приватним новцем. С тим у вези, постоји занимљива идеја из невладиног сектора којом се тражи од државног правобранилаштва да почне да подноси тужбе против одговорних лица у тим органима и предузећима, да би надокнадили штету која тако настаје. И сам сам више пута указивао на то да се ефикасна примена закона може обезбедити само личном одговорношћу руководилаца.
Изгледа да је неопходна нова законска регулатива у овој области?
Број предмета које обрађујемо константно расте. У 2013. било их је 2.200, што је двоструко више у односу на 2012, односно троструко него у 2011. години. Недостају нам законска решења у деликатним областима, као што су видео-надзор, биометрија, безбедносне провере, услед чега је обрада личних података у овим областима у знатном броју незаконита.
На шта конкретно мислите?
На пример, нико нема право да вам тражи матични број када враћате робу у радњу, или када односите ствари на хемијско чишћење. Провером у само једној компанији, провајдеру мобилне телефоније, утврдили смо стотине хиљада приступа листинзима грађана, што је супротно Уставу. Само у једној години, и само у једној компанији мобилне телефоније, безбедносне службе приступиле су 272.000 пута листинзима грађана супротно Уставу.
Како заштити грађане од упада ове врсте?
Ни више од четири године после усвајања Стратегије заштите података о личности, иако је постојала обавеза да то уради у року од три месеца, влада није донела акциони план за њено спровођење. Већ скоро шест година, посебна законом зајемчена заштита нарочито осетљивих података великог броја лица, такође је остала само празна прокламација.
(Политика – Бојан Билбија, фото Д. Ћирков)
