Прочитај ми чланак
Многе ствари код Срба су испретуране, наопачке постављене, наопаке, парадоксалне и апсурдне.
Тако на пример данас имамо прозападњачко православље иако је опште познато да се нарочито на српским просторима то јест на најзападнијим православним просторима у Европи, још од 1054. године па све до данас, Запад упорно, непрестано, свим средствима и на све могуће начине од мирних пуних обећања, поткупљивања и уцењивања па све до најгрубљих и најсвирепијих као на пример почетком, средином и крајем 20. века, борио против српског православља, а са основним циљем да га уништи.
Од октобра месеца 1944. године па до 05. октобра 2000. године Србијом су владали атеисти. Њихов атеизам проистицао је из њихове комунистичке идеологије. Историјска је чињеница да су се српски комунисти на власти неупоредиво жешће и упорније борили против православне вере него против других вера које су постојале на тлу Југославије. Своју комунистичку правоверност доказивали су они најгрубљим нападима баш на веру свог народа. Како су у исто време и још од раније Совјетским Савезом, Москвом, такође владали комунисти, сасвим је нормално што су атеистички српски властодржци били проруски оријентисани. Та њихова проруска оријентација била је несумњива, преовладавајућа, те су српски комунисти у много чему личили на православне атеисте, атеисте заљубљене у руску културу, руску цивилизацију, у чију је срж уткано православље.
У исто време, антикомунистичке снаге у Србији самим тим и прокапиталистичке и верујуће тј. православне, нашле су свог савезника у капиталистичком Западу, вековима несумљиво антиправославном. У време сукоба Западног и Источног блока, капитализма и комунизма, није ни мало било необично што је Запад помагао антикомунистичке снаге у Србији али он од кад постоји никада ништа никоме није давао за џабе те је одмах преузео контролу над тим снагама и врло брзо им је од помагача и саборца постао господар.
Тако је историјски развој од II Светског рата па до краја 20. века довео до апсурдне ситуације у Србији, а то је да су православци били прозападњаци иако је Запад у својој суштини антиправославни док су атеисти, антиправославци били проруски оријентисани иако је Русија у својој суштини, у својој бити, била православна.
Међутим, српске нелогичности и несклади, датирају још из периода пре II Светског рата.
Један од доминирајућих српских несклада је тај што је највећи спољнополитички успех српске власти, њено проширење на запад све до Алпа, настао 1918. године после највећих победа али и највећих страдања Српског народа у I Светском рату. Србија је тада веома подсећала на у скоку смртно погођеног Толстојевог лава. Тотално исцрпљена и слабија него икада пре проширила се она на одувек западњачке територије веће него што је она сама била и тиме се заувек замерила једној од највећих западних сила тј. католичанству, Ватикану и прохабзбуршким снагама. Одмах по настанку Краљевине СХС дошло је до окупљања и организовања тих антисрпских и антиправославних снага пуних мржње и жељних реванша која су своје право лице релативно брзо показале већ после 23 године кроз усташтво и најмасовније и најсвирепије злочине над Српским народом, његовом вером и његовом Црквом.
Али, несрећа никада не долази сама.
Годину дана пре највећег српског успеха, 1917. године десила се још једна велика несрећа за православни свет, а самим тим и за Србију, а то је Октобарска револуција у Русији. Власт у светском стожеру и заштитнику православља преузели су атеисти. Пад православне царске Русије под власт комуниста тј. бољшевика тј. атеиста други је најтрагичнији догађај за светско православље после пада Цариграда под Турску власт 1453. године. Већ је постало очигледно да је значај Октобарске револуције са аспекта опстанка и будућности православља код нас веома слабо, недовољно, мало, анализиран, проучаван, обрађиван. Тако је на пример несумљиво да је Октобарска револуција велика опомена свакој црквеној организацији, а нарочито њеној врхушци јер сведочи шта може да јој се деси уколико се исувише, органски веже за ненародну и неправедну власт. Даље, очигледно је да је Октобарска револуција епохални догађај са аспекта развоја комунизма али такође и са аспекта пропасти православља. Колика би штета настала за католичанство да су седамдесет пет година Ватиканом владали комунисти?
Тако се највећи српски историјски успех десио истовремено када и највећи историјски неуспех православља чиме су Срби, а нарочито њихови властодршци просто гурнути у загрљај антиправославног Запада. Чак је код српских властодржаца постојала и „струја“ која је покушавала да се постави уместо Русије на чело православља, православног света, а тиме је само још више поспешивано антисрпско расположење Запада.
Несклад, парадокс да је код православних Срба верујући народ окренут Западу, а неверујући Истоку настављен је и после самоурушавања, пропасти комунизма на Истоку почетком деведесетих година 20. века. Срби до дана данашњег још увек нису сазнали, нису схватили да је већ скоро пре 20 година дошло до промене власти у Москви, да је Русија поново постала капиталистичка земља и да су верујући, православни Рису преузели власт од атеиста. Цариград се више никада није вратио православљу али хвала Богу, Москва јесте. И поред тога већина Срба ту колосалну историјску чињеницу намерно или ненамерно не примећује, а има и оних који намерно жмуре, праве се блесави, праве се Тоше, забијају главе у песак. Да није можда осамдесетак година живљења оставило толико дубоке трагове да је за сваку већу промену у свести људи потребно више деценија? Нису ли „ствари“ за толико дуг период пустиле дубоко корење и да ли то значи да промене стања, односа и снага неће бити ни брзе ни лаке?
Петог октобра 2000. године и у Србији је промењено друштвено уређење, пао је комунизам и враћен капитализам. Но да ли су верујући, православни дошли на власт?
Било је за очекивати да се ненормално стање у српским главама најзад разреши падом комуниста са власти и у Русији и у Србији. Али до тога није дошло и замешатељство траје и даље и последњих десет година све до данас. Како је то могуће?
Дакле, прво питање које се намеће је: Да ли су пучем од 05. октобра у Србију на власт дошли православни?
Време је разоткрило ствари, оголило их, показало одговоре. Додуше, недуго по пучу по Београду се причало да је у првој српској Влади после 05. октобра било само троје православних од преко 30 министара. У том тренутку мало ко је у то поверовао док се касније увидело да је то истина. На власт нису дошли православци већ западњаци. Запад, искористивши огромно незадовољство народа дотадашњом влашћу, организовао је и спровео пуч, а на власт није довео православце, додуше било је и њих али су они пре свега служили као декор „да се Власи не сете“, већ је на власт у Србији поставио и католике и протестанте и муслимане и Јевреје и масоне и припаднике разноразних секти и чланове маргиналних група и хомосексуалце. Кад човек мало боље размисли то се и могло очекивати од антиправославног Запада. Исто се десило и приликом пада комунизма у Русији али је Руски народ, као много већи и много јачи од Српског, успео да за десетак година избаци из руске власти западњаке. Најежим се кад се само сетим на пример Козирева.
Срби нису имали снаге да ураде то што су Руси урадили и Србијом и даље владају западњаци, а не православци. И даље је власт у Србији потпуно окренута Западу, а на Исток не сме ни да погледа иако је и у Русији већ одавно и то пре него у Србији комунизам пао са власти.
Да православци владају Србијом одавно би се она поново окренула православној Русији, а не анти-православном, крсташком Западу.
Апсурд је потпун тиме што су се православној Мајчици Русији окренуле поражене комунистичке тј. атеистичке снаге. Где је неслога, замешатељство, смутноје времја, као што је тренутно код нас, ту је и Запад и што је народ нејакији теже ће га се ослободити, курталисати.
Запад је одавно преузео контролу над српским анти-комунистичким и анти-атеистичким тј. верујућим православним снагама јер су у то време Москвом владали комунисти али и поред епохалних промена у Источној Европи деведесетих година 20. века он своју активност није ни за јоту променио нити је зауставио већ се и за последњих 20 година поново у пракси показао, за нас више него сурово, и као анти-православни и као анти-српски у ратовима при распаду Југославије као и при отцепљењу Косова од Србије. У свим сукобима активно је учествовао својом оружаном силом, снагама НАТО пакта, против Срба и против православља, а на страни српских непријатеља.
Дакле, да још једном намерно поновим, пето- октобарским превратом на власт у Србију нису дошли православци већ западњаци, ствари нису легле на своје место већ је замешатељство настављено. СПЦ је и даље и још више прозападњачка и поред свега што нам је Запад нажао учинио за последњих 20 година, ако би им којим случајем опростили предходне векове, а свргнути са власти српски атеисти и даље су проруски оријентисани и у Москви виде своју заштиту иако је она већ одавно поново православна и поново је највећи стожер православља у свету. Ружно и жалосно је то што прозападна СПЦ не сме данас православну Москву ни да спомене, а камоли да јој се обрати и да са њом ступи у присније односе што би иначе требало да буде сасвим нормално, сасвим природно.
Веровали или не али је непобитно да су данас Српска Власт и Српска Црква апсолутно прозападне док је истовремено исти тај Запад апсолутно антисрпски и анти-православни.
Да ли ће и кад ли ће ствари да се нормализују, да легну на своје место? Време ће да покаже. У сваком случају замешатељство, апсурд, парадокс, не може вечито да траје.
Пре или касније српско православље доћи ће у сукоб са српским западњаштвом или га више неће ни бити.
Изгледа да ни до дана данашњег, Српска Црква и српски православни верници, а такође и српски атеисти још нису чули, нису сазнали, нису укапирали, да у Москви већ скоро две деценије нису више на власти комунисти већ православци то јест да је Русија поново независна, самостална и православна земља сваким даном све јача и јача. Ни једни ни други нису још схватили или то неће намерно да схвате, да први пут после 1917. године православни народи поново имају центар свога окупљања и светског заштитника православља. Цариградски Патријарх, скоро без верника, одавно је постао западњачка марионета. Паметни Запад прво је напао најслабију карику у ланцу.
А Срби се и даље играју жмурке. Ваљда ће једнога дана да прогледају, да отворе очи или ће то можда неко други да им уради.
Шта све може да се деси са православним народом ако на власт после комуниста дођу западњаци најбоље показује случај Грузије. Мало је недостајало да то исто ураде и Украјински западњаци на власти, а последице тога могле су да буду катастрофалне за читав свет.
Није комунизам пао са власти само у Србији да би њена садашња капиталистичка власт била прозападна већ је још пре тога пао са власти и у Русији, па ко јој онда брани да буде и проруска јер су Срби, ако су неки заборавили, православне вере баш као и Руси, и једни и други су Словени, и једни и други пишу ћирилицом, и језици су им веома блиски, а народ је већ одавно рекао да свака птица лети своме јату.
Брани им анти-православни Запад који је данашње српске властодржце и створио, организовао, довео на власт и на њој их помажући их одржава, те су они пре свега прозападњачка и у највећој тајности скривена анти-православна или у најмању руку ревизионистичка православна власт у Србији и са те своје позиције власти, силе и моћи, држи она под својом контролом високе црквене кругове у Српској Православној Цркви. Тако је данашње српско православље постало нова специфична врста православља. То је православље зачињено осиромашеним уранијумом. Од давнина су покушавали да нам га зачињују, а у нарочитом сећању нам је остало из II Светског рата када су то радили и Немци и Енглези и Американци и то баш на наше највеће православне празнике.
Лако је верујућим Пољацима, Чесима, Словенцима, Хрватима да буду западњаци јер су католици, лако је и Словацима јер су протестанти, Румуне и Бугаре не треба ни спомињати јер су се они одувек окретали како ветар дува и никада нису имали свој став, а са верског аспекта немогуће је да верујући православни Срби буду истовремено и Западњаци и Срби. Једно са другим никако не иде. Дугорочно гледано, ако си Западњак онда ниси Србин а ако си Србин онда ниси Западњак.
(СРБИН.ИНФО – Алекса Мијаиловић)
