Pročitaj mi članakČini se da sve veći broj stranih političara u načelu podržava ideju razgraničenja Srbije i Kosova, ali istovremeno upozoravaju da to ostavlja prostor za posledice po druge države na Balkanu.
Ако претпоставимо да унутрашњи дијалог о Косову још траје – а нико још није објавио да је завршен – једна идеја добија све више простора у српској јавости. Известан број интелектулаца, наиме, инсистира на томе да би решавање косовског питања требало повезати са статусом Републике Српске.
Објашњење је на први поглед једноставно: ако Албанци на Косову имају право на самоопредељење, и на основу тога потражују пуну независност, исто такво право би се морало тражити и за Србе у Републици Српској. Заговорници те теорије подсећају да се на етничком принципу распала и бивша СФРЈ, и да се ситуација на Балкану неће решити док тај принцип не буде важио за све.
Нека врста компензације
Такав став није тренутно део политичког мејнстрима, јер га није изнео или подржао нико из владајуће коалиције Србије, али он, рекло би се, добија све више присталица у тој земљи. Утолико пре се може говорити да ће највероватније све више добијати на значају како се буде приближавала коначна одлука о Косову.
Како председник Александар Вучић углавном говори да Србија у том процесу неће моћи да добије све, али да ће покушати да добије нешто или изгуби што мање, инсистирање на независности Републике Српске види се и као нека врста компензације за потенцијалне губитке око Косова. Са друге стране, форсирање таквог става се у круговима његових заступника види и као покушај притиска на западну међународну заједницу, како би се упозорило на све могуће компликације које могу настати због решења којим Србија не би била задовољна.
Ту би такође требало скренути пажњу да забринутост за судбину Босне и Херцеговине већ постоји, и то због решења које тренутно делује најактуелније, а то је корекција граница између Србије и Косова. Велики број страних политичара у начелу подржава идеју разграничења или корекције граница, али истовремено упозоравају да то оставља простор за последице по друге државе на Балкану.
На такву опасност од „потеза на једној страни који могу довести до неких последичних потеза на другој страни“, упозорава и немачка канцеларка Ангела Меркел.
Селективни принципи
Историчар и председник Напредног клуба Чедомир Антић за ДW оценује да су велике силе у југословенској кризи наступиле лицемерно и да је право на самоопредељење дато за 1.600.000 Албанаца, али да то право није добило 1.750.000 Срба ван Србије. То је, према његовим речима, оставило гомилу проблема у свим балканским државама.
Независност не може – подела може?
Иако је већ примећено да се власти нису директно изјашњавале о повезивању питања РС и Косова, наши саговорници и не очекују да ће се то десити. Александар Попов сматра да „Александар Вучић схвата да повезивање та два питања може само да штети даљем току преговора око Косова“.
А Чедомир Антић примећује да је заправо кључно питање ко може озбиљно да схвати Србију „која има двадесет разних резолуција и декларација, које кажу да је Косово Србија и да неће прихватити поделу. А онда се појаве тамо нека премијерка, и председник, и министар спољни, који говоре о разграничењу и подели, а уједно сви они кажу да неће признати независност Косова“.
„Подсетићу вас, а и због оних који се позивају на Устав СФРЈ, да су Срби, за разлику од Албанаца, имали статус народа. Тако да је потпуно логично да 1.100.000 Срба у Републици Српској морају да имају иста права као 1.600.000 Албанаца. И једни и други имају жељу да добију државу, а и једни и други су део међународно признатих држава. Али, то није званичан став Србије, и мислим да тактика српског председника није да се такав циљ и постигне“, каже Антић.
Антић додаје да Србија не би требало да инсистира на томе да се један проблем, за који Европска унија мисли да је локализован, прошири. „У том смислу би Србија требало да каже: У реду, Србија не тражи да се повећа. Србија не тражи ни независност за Републику Српску. Али тражи само оно што је свакоме дато – а то је право да се определе. Јер, не могу то право имати само Словенци, Хрвати, Бошњаци, или Црногорци, и да су при том једини параметар границе које је одредио комунистички режим. А модерна Европа је настала на антикомунизму“, напомиње Антић.
Република Српска – резервни добитак
Мислим да та два питања не би требало повезивати и да је Косово случај за себе, каже за ДW Александар Попов, директор Центра за регионализам. „Босна и Херцеговина је међународно призната држава, чланица Уједнињених нација, и уколико би се један њен ентитет припојио Србији, БиХ би се практично распала. Ми овде говоримо о сувереној држави која је успостављена Дејтонским мировним споразумом, иза кога стоје велике силе, и њено растакање би довело до последица које свакако не можемо ни да предвидимо“, упозорава Попов.
Шта би у том случају Србија могла добити и да ли било шта тиме добија, уколико, рецимо, крене да повезује та два питања – Косово и Републику Српску?
Александар Попов сматра да се на тај начин не може добити много. Попов подсећа да је током протеклих година у Србији било политичара који су „желели да појачају свој рејтинг у преговорима око Косова тиме што су били за то да ако се изгуби Косово онда је резервна варијанта припајање Републике Српске Србији.“
„Међутим, то је на неки начин претња празном пушком, јер је то просто немогуће урадити, а да не дође до међународног сукоба. РС се не може издвојити без сагласности Америке, која без обзира на све, пример Босне види као успешан завршетак ратног сукоба“, напомиње Попов.
Сигнал међународној заједници
Постоји и још једно објашњење за повезивање та два питања, а то је да српска страна на тај начин шаље поруку међународној заједници не би ли се тамо још једном запитали да ли је инсистирање на пуној независности Косова прави лек за балканске проблеме. Има међутим и оних, попут Младена Иванића, члана Председништа БиХ, који каже „да се Србија повезивањем та два питања једног одриче: ако је Косово Србија, онда то не може бити и Република Српска“. Стога се и читав маневар види као некакав покушај да се ојачају српске преговарачке позиције. Али Попов и то види као рачун без крчмара и додаје да се „и то може видети као део политике Милорада Додика, који на тај начин покушава да учврсти свој положај у бирачком телу у Републици Српској“.
С друге стране, Чедомир Антић истиче да Србија у овом случају мора да инсистира на принципима. Моје уверење је да говоримо о принципу, напомиње Антић. „Ако један народ има право да се определи, а то право није дато ником другом, онда тај принцип треба мењати. Пошто Срби у БиХ имају своју државу која се зове Република Српска, и која је призната међународним споразумом, онда је логично да и Срби добију нека права. Зато сматрам да би најбоље решење била једна велика међународна конференција, уз учешће великих сила, и да на тој конференцији буду отворена сва питања, и да се примене исти принципи на Балкану“.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
