Pročitaj mi članakIdeološke promjene se rade u cilju dominacije i globalizacije. To je recept za uspostavljanje novog svetskog poretka. Podloga demontaže R. Srpske, Srbije i Makedonije sadrži četiri elementa hibridnog rata
Шалва Папуашвили потписао је закон након што је законодавно тијело, под контролом владајуће странке Грузијски сан, одбацило вето предсједнице Саломе Зурабишвили. Парламент је одобрио закон који захтијева од медија, невладиних организација и других непрофитних група да се региструју као „остваривачи интереса стране силе” ако примају више од 20% својих средстава из иностранства.
Грузијска власт је одлучила да регулише механизам за уклањање неподобних влада који је [вођен] америчким, конкретно рукама Џорџа Сороша, слутећи да је крајњи циљ да је поново као државу употријебе у рату против Русије.
Наиме, Сорош је одавно преко тинк-тенк организација које финансира, разним одборима америчког Сената и низу тијела Пентагона указивао да је Русија главна опасност и изазов за САД. Предлагао је да се Русија удаљи са енергентима богатог Блиског истока, да не би реметила планове са пројектованим цјевоводима, и сугерисао да у ту сврху треба користити радикалне исламистичке групе, које би Русији биле константна безбједносна пријетња.
Сорош је веома активан у урушавању свега што Русија ствара, као што су Евроазијски економски савез и БРИКС. Као берзански мешетар, лично је заинтересован за онемогућавање рада БРИКС-а.
Сорош, Бжежински или Кисинџер?
Често су аналитичари у недоумици да ли Вашингтон више уважава Бжежинског или Кисинџера, а упућенији указују да се у том смислу у први план наметнуо управо Сорош. У јавности је присутно све више информација и анализа које као главне креаторе мигрантског тока са Блиског истока у Европу означавају фондације које су основали Сорош и Рокфелер.
Западне обавјештајне службе с којима сарађује, достављају Сорошу конструкције с полуистинама или информације о истинитим аферама које „препакују” Сорошеви тзв. „слободни медији”. Сорошеве мете се демонизују, етикетирају, државници који се противе концепту отвореног друштва и Сорошевим операцијама проглашавају се националистима и фашистима. Ти медији су, као једна од компоненти хибридног рата, одиграли значајну улогу у тзв. „арапском прољећу”. Тако је било у Ираку, Либији, Сирији, Јемену, на Балкану.
Усмјеравањем миграната у Европу постају угрожене све европске вриједности, подстиче се хаос, тако да се Балкан може сматрати за колатералну штету хибридног рата који Сорош води против ЕУ. Хибридни рат има компоненту асиметричног сукоба. Он може бити пренесен са политичког поља у сферу оружаних сукоба.
Хибридни рат рачуна на конвенционални сукоб, на тероризам, а дио је концепта „неограниченог рата“. Пројекат са мигрантима може довести до грађанског рата у неким земљама ЕУ, до побуне против влада због толерантног односа према таласима миграната. С друге стране, мигрантски цунами подстиче јачање политичке деснице, национализма, па чак и фашизма, али све то Сорошу одговара, јер се негативна енергија и разарајуће силе могу усмјерити према Русији, која ће се представити као главни кривац за настали хаос у ЕУ.
На Балкану је ствар врло једноставна – Срби су циљ. Србе је Сорош одувијек сматрао за проруски опредијељен народ, који због нераскидиве везе са Русима треба политички неутралисати. У том смислу Сорош је куповао медије и утицај у њима, куповао људе. Србе је требало међусобно сукобити, економски и војно онеспособити.
Неограничени рат
Сорошева стратегија „неограниченог рата” заснива се на међусобном супротстављању политичких струја, чији сукоб се стварањем „идеолошке инфекције“ доведе до критичне тачке. Потребно је само убацити „вирус”. Тако долазимо до познате синтагме „контролисаног хаоса“, који подразумијева постизање постконфликтног или предконфликтног хаоса у економијама и друштвима, од интереса за банкарски картел и корпорације.
Агенти хаоса, уз помоћ домаћих актера, производе предуслове за сукобе. У свим земљама у којима је Сорош успио да свргне владе, претходно је онемогућен јавни ТВ сервис. Након тога се лако улазило у хаос и трансформацију власти.
Идеолошке промјене се раде у циљу доминације и глобализације. То је рецепт за успостављање новог свјетског поретка.
Подлога демонтаже Републике Српске, Србије и поново Македоније садржи сљедеће елементе хибридног рата:
Индоктринација становништва новом идеологијом, којом се настоји измијенити друштвена свијест. Из јавног говора се тако циљано потискују ријечи као што су отаџбина, родољубље, част. Ко жели сачувати традиционалне вриједности, он је десничар, фашистоидан, криминалац, учесник у корупцији. Подобни медији непрекидним „бомбардовањем” желе код грађана створити осјећај кајања што су гласали за актуелну власт.
Новац се убацује у кооперативну политичку елиту. Првобитни износи су до 100.000 долара, а након првих „успјеха” претварају се у милионске суме.
Власт се удаљава од финансијских токова. Циљ је пад ликвидности и слом јавног сектора, уз уништавање економије.
„Спонтани” покрети са етничким или вјерским предзнаком. На примјер, указивање на дискриминацију у школама због игнорисања синтагме „босански језик” као назива за језик Бошњака; указивање на наводну несигурност других народа на подручју гдје су мањина.
На крилима Сороша, „слободни медији” веома су присутни у Македонији, БиХ, у Србији. Када се анализирају ефекти њихове активности уочи сукоба у Либији, Либану, Сирији или Турској, уочава се заједнички именитељ – радикализација ситуације.
Према Бжежинском, Евроазија представља велику шаховску таблу на којој се наставља игра за свјетски примат. У том контексту Бжежински је цитирао Халфорда Макиндера, понукан његовом формулацијом теорије Хартленда из 1904. године: Ко влада Источном Европом, тај влада Хартлендом (срчана регија или средишње подручје).
Макиндер је под називом Хартленд означио подручје Украјине, Западне Русије и Средње Европе. За Бжежинског Хартленд је срце Евроазијског Балкана.
Важна напомена гласи да је за Бжежинског Евроазијски Балкан, којем је име дао по „старом, европском Балкану који призива слике етничких конфликата и ривалства великих сила”, смјештен „унутар великог правоугаоника који означава зону нестабилности, а обухвата дијелове југоисточне Европе, централну Азију с дијеловима јужне Азије, Блиски исток и подручје Персијског залива”. За Бжежинског Евроазијски Балкан чини унутрашње језгро тог великог правоугаоника, којим САД морају овладати.
Како би Бжежински данас посматрао централни дио, „старог, европског Балкана” (Република Српска, Србија, Македонија), односно, централни Балкан? За Бжежинског то подручје је руски мостобран. Истим очима централни Балкан посматра и Сорош.
Народна скупштина Републике Српске скинула је с дневног реда, односно одгодила усвајање закона о страним агентима. На тај начин је одагнала и протесте који би услиједили по грузијском рецепту.
Важно је да су мрежа невладиних организација и медија које финансирају Сорош и разни инострани фондови који дјелују у истом правцу у потпуности демаскирани као алат за свргавање изабране власти која се не уклапа у наратив мејнстрим медија и туђег интереса. Стога је и Свесрпски сабор снажан ударац свима који би да демонтирају српски корпус.
