Прочитај ми чланакОткад је камера ушла у комерцијалну употребу, а слика постала доминантан медиј политичке комуникције, представници власти су увек гледали како да ствар укадрирају да прикажу себе у ласкавом светлу. Тако је у свету, тако је у Србији.
У свету, барем оном либерално-демократском парчету, власт је у вечитој борби за контролу над сликом. Отуд пседуодогађаји, спин доктори, суптилни и мало мање суптилни модалитети сарадње са власницима медија… Паралелно са тим, међутим, иду и покушаји власти да неким конкретним корацима слику стварности приближе ружичастој слици коју желе да виде у медијима.
Власт у Србији тих проблема нема. Пуна контрола над сликом коју хватају сви телевизори у земљи, лишила их је заморног натезања са медијима, али и ослободила обавезе да поправљају ситуацију на терену. Логика је једноставна – постоји само оно што се сними и емитиује. Ако није снимљено, није се ни десило. Што нас доводи до војске.
Елем, људи у власти су одавно схватили колико је војска захвална за креирање пожељне медијске слике, те пумпање политичког рејтинга уз мала улагања. Униформе, стројеви, наоружање, традиционално висок углед војске – све је као наручено за политичку пропаганду. Уосталом, да ли је случајност што је Вучић свој поход на извршну власт 2012. године отпочео управо са позиције министра одбране?
Откад је камера ушла у комерцијалну употребу, а слика постала доминантан медиј политичке комуникције, представници власти су увек гледали како да ствар укадрирају да прикажу себе у ласкавом светлу. Тако је у свету, тако је у Србији.
У свету, барем оном либерално-демократском парчету, власт је у вечитој борби за контролу над сликом. Отуд пседуодогађаји, спин доктори, суптилни и мало мање суптилни модалитети сарадње са власницима медија… Паралелно са тим, међутим, иду и покушаји власти да неким конкретним корацима слику стварности приближе ружичастој слици коју желе да виде у медијима.
Власт у Србији тих проблема нема. Пуна контрола над сликом коју хватају сви телевизори у земљи, лишила их је заморног натезања са медијима, али и ослободила обавезе да поправљају ситуацију на терену. Логика је једноставна – постоји само оно што се сними и емитиује. Ако није снимљено, није се ни десило. Што нас доводи до војске.
Елем, људи у власти су одавно схватили колико је војска захвална за креирање пожељне медијске слике, те пумпање политичког рејтинга уз мала улагања. Униформе, стројеви, наоружање, традиционално висок углед војске – све је као наручено за политичку пропаганду. Уосталом, да ли је случајност што је Вучић свој поход на извршну власт 2012. године отпочео управо са позиције министра одбране?
До 2012. године, међутим, постојала је нека граница укуса у медијској експлоатацији војске. Од 2012. године – границе нема. Данас, 2023. године припадници Војске Србије сведени су на статисте у свакодневном промотивном споту владајуће странке.
Војници свако мало џуџе код Копнене зоне безбедност потупно свесни да наредба о покрету никада неће стићи. Учествују у војним вежбама упитне стратешке вредности, само да би грувало у живом преносу на јавном сервису. Позирају поред оружја које је купљено или би ваљало продати само да би кадар добио на дубини.
Ипак, кад се камере угасе слика није ни приближно импресивна. Војску већ годинама напуштају људи, и то у толикој мери да се у јавности већ поставља питање њене оперативне способности. Револтирани малим примањима, очајним условима рада и улогом статиста, људи свих родова и чинова скидају униформу.
Нови нацрт измена Закон о војсци открива како Министарство одбране види решење – повећање радних сати, отежавање наплате прековременог рада, сужавање синдикалног деловања…Уз већ спроведену цензуру Службеног војног листа, како се не би знало колико људи одлази.
Другим речима – ако се уруши безбедносни систем, а то нико не види, систем се није урушио. Проблеми под тепих, глава у песак. А џепови пуни.
