Прочитај ми чланакУ очекивању изборне отимачине и расплета у сукобу Русије и НАТО алијансе, Вучић се спрема... Спаса му нема, бежанију припрема! Руска Федерација је операцијом у Украјини започела промену светске парадигме и то је сасвим сигурно процес који је незаустављив. Дакле, стари поредак је пред умирањем, а нови се још није успоставио, што према Антониу Грамшију представља период кризе у којем монструми долазе до пуног изражаја. Ако се доследно држимо ове дефиниције можемо извући закључак како у ствари право време за Александра Вучића и његову мафију тек долази, јер по свим карактеристикама они неодољиво подсећају на оне које је Грамши сматрао монструмима. Баш због тога не треба да чуди то што су се Вучић и његови тако добро снашли у новонасталој ситуацији јер просто раде по карактеру, али без да лично имам било какву дилему, то је све врло краткорочно и у суштини сви они ће доста брзо бити збрисани успостављањем нових односа у свету, закључује Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета.
Разлози за овај мој јавно изражени оптимизам леже у неколико по мом мишљењу веома важних ствари. Пре свега, идеја да је могуће заувек задовољавати интересе свих глобалних играча је била реална само у мирнодопско време, а моментом испаљивања првог метка престала је могућност за тако нешто.
На овај начин се Вучићу пред очима распала платформа на којој је стајао свих ових година, након чега се он нашао у личној кризи. Према савременим дефиницијама криза представља временски ограничен губитак равнотеже личности којој увек претходи промена у спољашњој реалности, што ангажује онај ниво адаптивних моћи индивидуе који је ван њене свакодневне контроле. Дакле, оно што се сасвим сигурно може рећи је то да је сада Вучић у фази неуравнотежености не само због сопственог карактера већ и због реалних спољних утицаја што ће свакако довести до све већих и непоправљивих политичких грешака које ће правити (тј. већ прави).
Друга важна ствар је то што актуелна власт траје већ (пре)дугих десет година. У том периоду створио се један круг пребогатих људи који су на све спремни само да сачувају покрадене паре.
Из тог разлога Вучић и његови нису препознали какве се опасности спремају по државу већ су све снаге преусмерили на премештање капитала из Уједињених Арапских Емирата и Бахреина у британске банке у Хонг Конгу.
Идеја им је била да су они и паре најбезбеднији ако се држе под тим британско-кинеским дуплим кључем. Међутим, то концентрисање капитала у домет Велике Британије их је довео у, по мом мишљењу, онај завршни пробелем из којег излаза нема, а то је однос према Русији и поготово према њиховим енергетским пројектима.
Наиме, након припајања Крима у пролеће 2014. године започет је први талас санкција према Руској Федерацији. Једна од најважнијих ствари, а на чему су пре свега инситирали представници Сједињених Америчких Држава и Велике Британије, било је заустављање свих руских енергетских пројеката на територији Европе. Као резултат овог великог притиска уследило је одбијање Бугарске да реализује своју обавезу око изградње гасовода Јужни ток, да би коначно првог децембра 2014. године Владимир Путин објавио како се одустаје од тог, на тај начин планираног пројекта.
У том моменту су се у Србији први пут снажно активирали гласноговорници идеје да треба раскинути енергетски споразум са Русијом и да НИС треба национализовати уз образложење да руска страна није испунила своје обавезе. У том периоду непосредно након обуставе пројекта Јужни ток притисак је био доста јак и тада је Алексанадр Вучић по први пут почео да припрема терен причом о ниској рудној ренти коју плаћа Гаспром, а његови сарадници из редова тзв. грађанске опозиције (пре свих Чанкова ЛСВ и ЛДП Чедомира Јовановића) су тада добили огроман простр у медијима да нашироко причају о наводним штетама које Србија трпи.
Међутим, имајући у виду да је врло брзо потписан мировни уговор у Минску чиме је окончан тадашњи сукоб у Украјини уз гаранције које су дале Русија, Немачка и Француска, то је онда ову идеју гурнуло у други план јер пре свега унутар ЕУ није постојало расположење за тако радикалне мере.
Такође, важан догађај који се десио у том периоду јесте и руска интервенција у Сирији која је у основи имала као главни циљ да спречи изградњу алтернативног гасовода који би повезао енергетске изворе из Персијског залива са Европом, чиме је индустрија ЕУ остала без наде да постоји адекватна замена руском гасу. Немајући куд, европске државе су након овога брзо одмрзле све енергетске пројекте са Русијом.
Овде је важно истаћи да је тада на власти у САД била администрација Барака Обаме, а да је Џо Бајден био задужен за све америчке операције у Европи. Након доласка на власт Доналда Трампа избила је криза у самој Америци што је у многоме искоришћено да се великом брзином заврше пројекти Турски ток и Северни ток 2 чиме је пре свега ЕУ добила још два правца снабдевања. Такође, Русија је тај период искористила да заједно са Кином направи гасовод Снага сибира 1, као и планове за Снагу сибира 2 чиме је добила могућност да гас продаје и на другом тржишту, а не само европском.
Ова кратка историјска ретроспектива ми је била потребна да бих указао на то да је у новој и овог пута радикалнојој кризи у Украјини поново активиран план да се Русија потпуно избаци са европског енергетског тржишта. За сада је највећи успех у том погледу постигнут везано за Северни ток 2, али он свакако није био оперативан па је и било најлакше, а уједно и најбезболније по све актере.
Наредна операција је везана за Турски ток и Нафтну индустрију Србије. Александар Вучић је добио доста јасне поруке пре свега од стране САД и Велике Британије да је неопходно извршити национализацију Нафтне индустрије Србије и то на начин да Гаспром буде буквално најурен иако је у власништву ове компаније готово 60% НИС-а, али и преко 50% магистралног гасовода и складишта гаса у Банатском двору. Слично као што је рађено у току 2014. поново је преко медија започета кампања да ће уколико Руси остану у нашем енергетском сектору то довести до тоталног колапса и опасности по народ и државу.
Водећи провладини медији који иначе воде проруску уређивачку политику су међу главним промотерима приче о национализацији НИС-а чиме се прави утисак у јавности да се то ради у договору са Русијом.
Истине ради, руска страна и јесте расположена да изађе у сусрет Србији и да привремено препусти део својих акција чиме би се НИС поново (формално) нашао у већинском власништву државе, а самим тим и ван зоне опасности да се нађе под ударом санкција.
Међутим, они траже јасне гаранције о привремености такве операције, а поготово о томе да Србија неће свој удео да понуди некој трећој страни јер се већ спомиње да су британске компаније Шел и Бритиш петролеум јако заинтересоване да уђу у наш сектор нафте и гаса.
Овде долазимо до критичне тачке јер ако Вучић прихвати договор са Русима о фиктивном преузимању НИС-а од стране државе Србије, онда милијарде покрадених пара остављених у Хонг Конгу могу да му буду блокиране или чак конфисковане јер је Велика Британија главни заговорник одузимања капитала од Руса и њихових сарадника.
Ако пак Гаспром остане већински власник онда можда НИС дође под удар санкција, што би неминовно довело до великих унутрашњих проблема и ломова, а уједно опасност да му паре буду заплењене остаје на снази. А трећа опција да крене у национализацију НИС-а га доводи у директну конфротацију са Русима. Речју, Вучић се налази пред трилемом која се у филозофији означава као избор између три подједнако неповољне опције, а што је чак много гора ситуација од тамног вилајета.
За сада је Вучић изабрао да преговара са руском страном, али избегава да им да личне и државне гаранције о статусу Гаспрома и енергетског споразума између две државе. Ово изазива велике сумње у његове крајње намере, јер се отвара могућност намерног изазивања кризне ситуација са несташицама нафтиних деривата. Блер и Беба, као главни медијски и политички саветници, управо и гурају у овом правцу јер се претпоставља да би несташица горива у јавности створила анимозитет према Русији и Гаспрому након чега би уследила национализација уз образложење да су српски интереси изнад свих других и да народ не сме да трпи.
Као главна препрека оваквом сценарију за сада стоје две важне ствари. Прва је већинско јавно мњење у Србији које је против увођења санкција Русији. Друго и свакако важније је то што је Александар Вучић како би приграбио сву власт у земљи градио крајње лични и пријатељски однос са Владимиром Путином и веома користио његову личну помоћ и подршку. Наравно, не би Путин био први пријатељ кога је овај преварио и забио му нож у леђа, али не треба заборавити да руски председник долази из КГБ-а у којем се са непријатељима стално преговарало како би се придобили, док се издајницима увек поступало сурово.
Ово Вучић јако добро зна и зато ће по старом добром обичају гледати да купи време у нади да ће се као 2015. све само решити, а у крајњем покушаће да нађе неко погодно жртвено јагње. Због тога сам уверен да ће спровести изборну крађу како би себи осигурао председнички мандат као положај згодан за бежанију за коју се спрема. Један од првих потеза који ће након избора урадити биће да понуди грађанској опозицији улазак у нову владу која ће бити представљена као кризна. На тај начин ће преко људи који су антируски расположени урадити оно што од њега траже западњаци. Уједно, управо на те снаге као и на прозападни део СНС-а планира да пребаци власт и да тиме обезбеди себи миран одлазак на неку егзотичну дестинацију.
Али човек снује, а Бог одлучује! Зато сви ми који се не слажемо са Вучићевом политиком, а не желимо да он као замену доведе радикалне прозападне грађанисте, морамо што хитније да се организујемо у један политички фронт који ће то спречити. Након деценија власти различитих монструма морамо се изборити да Србија дође у руке разумних патриота који ће знати како да воде земљу у новом времену које наступа.
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 30, 2022
