Прочитај ми чланакКад је Марковић у белој кошуљи изашао да склони Тепићевој микрофон, то је заличило на тренутак као да хоће да одиграју танго, а не да се спречи њено обраћање новинарима, на које узгред Странка слободе и правде није ни позвала новинске агенције (Србин.инфо потврђује да није добио позив за ту конференцију, а добија за сваку).
СНС директор Драшко Марковић и Мариника Тепић
Савез проевропских изданака Демократске странке и самониклих проруских Двери требало је да доведе опозицију на нов ниво – ниво бојкота.
Та нова политика требало је да резултира медијским уступцима, масовним протестима а затим прелазном владом, посредовањем Европске уније и новим изборима у кратком року.
На тим новим изборима требало је да власт Александра Вучића падне уз нешто мало гурања са улице, односно одржавања неких већих демонстрација.
Уместо тога, вођство опозиције су преузела два изданка Демократске странке – Странка слободе и правде Драгана Ђиласа и Народна Вука Јеремића, док је изворна Демократска странка у тешком проблему да ли још уопште постоји.
Двери су се одвојиле посредством препознатљивости свог вође Бошка Обрадовића, јединог добитника протеста 2018/2019.
Крило Демократске странке и грађанска удружења који су се противили бојкоту, на јунским изборима претрпели су или потпуни дебакл, или делимични тиме што су освојили по неколико одборника или војвођанских посланика, тек да Вучићева власт буде легитимна.
У то се може укључити и изворном ДС ипак сродан Демократској странци Србије Милоша Јовановића. Грађанска удружења која су се предвођена Не давимо Београд такође бојкотовала изборе, остала су без одборника у београдским општинама Врачар и Стари град где би их свакако освојили.
Социјалдемократска странка бивишег председника Србије Бориса Тадића, која је бојкотовала парламентарне, а изашла на изборе за општину Врачар, не успева да се наметне као нови предводник опозиције и старе и праве Демократске странке.
Главни опозициони Савез за Србију који је носио бојкот је угашен и уместо тога проглашен је нејасни пројекат Уједињене опозиције Србије, који чак нема ни заједничко председништво, а камоли заједничке тимове на терену.
Тај пројекат је одмах урушен објавом тајно снимљеног разговора у коме челник Народне странке објашњава како ће и зашто издати Јеремића да би постао први до Драгана Ђиласа.
Све је пропало на страни где су Вучићеви противници. Завладала је тама и Вучић ће владати докле хоће и како хоће.
Таму једино могу да разбију само неки нови опозиционари који ће се однекуд појавити срушивши остатке УОС јер они то заслужују и изградити неку бољу, лепшу, пристојнију и пожртвованију опозициону Србију, која ће убрзо потом почистити Вучића и увести нас коначно у неки облик друштвеног раја.
Дакле, да ли је на страни опозиције само колебање, разочарење и осујећеност?
Није.
То је само намерно подстицани привид.
Испод таме букти битка између два крила српског естаблишмента која може и да се примири неком нагодбом, али неће бити решена без промене власти, кад тад. Вучићев простор уопште није тако широк, као што се чини.
Толико пута поновљене и досадне речи да је бојкот оголио Вучићеву диктатуру, могу и да значе да је Вучић притеран у диктатуру.
Драган Ђилас, у датим околностима, игра паметно и озбиљно.
Оно што се на површини чини као разочаравајућа конфедерација УОС, као згодна мета за подсмевање разних политичких зналаца, јесте наговештај опасне платформе.
Не свакако из разлога што су тамо Бошка Обрадовића заменили људи попут Ђорђа Вукадиновића и Слободана Самарџића и што је главни гласноговорник Јанко Веселиновић.
Него због могућности да УОС постане платформа за председничке изборе.
Погледајмо могући развој ситуације. Бојкот општих избора 2020. није ни служио томе да се Вучић да неке уступке (а дао их је у низу, од делимичне промене састава РЕМ, до омогућавања опозиционих ТВ станица), нити да се деси прелазна влада и нови парламентарни избори.
Бојкот је постављен као темељ за могуће оспоравање председничких избора 2022. Јер, ако нисте признали резултате изборе 2020. кад буду председнички 2022. нећете признати читав изборни процес.
Уместо тога направићете свој и прогласићете да је Вучић изгубио изборе.
Имаћете своје гласање на Интернету, своју изборну комисију и свој председнички резултат. Да би то успело неопходно је да имате свог кандидата, кога ће бирачи, сви, и позициони и опозициони, доживети као главног противника Вучићу.
Ту, што би рекао сам председник Србије, нема попуштања. Други кандидати се у јавном мњењу морају доживети или као небитни, или као да су се повукли у корист главног кандидата.
Само наивни и политички неискусни људи могли су 2017. године закључити да је добро да се у првом кругу против Вучића појави више кандидата, јер ће тиме и излазност бити већа, па он неће моћи да победи у првом кругу.
У случају нове платформе УОС круг је небитан, битно је време избора као време промене власти.
Уосталом, погледајмо покушај смене Александра Лукашенка у Белорусији.
То да се власт мења на председничким, а не на парламентарним изборима у Србији, је познато, али није могло да се каже да парламентарни избори 2020. опозицији служе за премошћавање.
Од 2014. до 2017. прилику за председничку кампању имала је претходна опозициона екипа у којој су главну реч водили Борис Тадић, али и Чедомир Јовановић као и Ненад Чанак, те Зоран Живковић, Драган Шутановац, његов председнички кандидат Саша Јанковић, уз помоћ низа организација цивилног друштва.
Њихови покушаји завршили су се неуспехом, пре свега због погрешне процене да треба подржати Вучића како Томислав Николић не би узео други мандат.
Следећи покушај биће тим тежи. Србија је зато у преткампањи за председничке изборе, а борба за главног Вучићевог противкандидата увелико траје.
Ту ће одлучивати наклоност и подршка јавног мњења, а не одлуке неких страначких или коалиционих органа.
Да још више задобије такву наклоност, на пример, Мариники Тепић из ССП је помогао бивши радикал Драшко Марковић, сада један од директора у Телекому.
Кад је Марковић у белој кошуљи изашао да склони Тепићевој микрофон то је заличило на тренутак као да хоће да одиграју танго, а не да се спречи њено обраћање новинарима, на које узгред Странка слободе и правде није ни позвала новинске агенције.
Марковић, није неко ко би изашао да прави инцидент да му то није речено и тражено.
За њега се, као и за Вучића својевремено, увек сматрало ово што су сада открили посланици ДЈБ бивше нове опозиције у Скупштини, да се са напредњацима (радикалима) нормално може разговарати, све док се не укључе камере.
Тада се преобразе у нешто не баш нормално.
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 16, 2020
