Pročitaj mi članak
Један од главних аргумената противника пројекта “Јужни ток”, а у ширем контексту – сарадње Русије са европским државама у енергетском сектору – јесте тврдња да је пројекат технички неизводљив, са превисоком ценом изградње и са еколошком штетношћу гасовода по околину, као и неусклађености са обезбеђењем интереса енергетске безбедности Европе.
Из уста министарке енергетике Србије Зоране Михаиловић-Милановић, та теза је изгледала овако: “Србија није много размишљала о сопственим интересима, када је потписивала енергетски споразум са Русијом”.[1] Истомишљеници госпође Михаиловић-Милановић из невладине организације “Исак-фонд” изражавају се још конкретније, истичући да су тадашње српске власти које су потписале енергетски споразум са Русијом 2008. године, морале имати у виду те обавезе које је Београд већ преузео или се спремао да преузме на себе у процесу европских интеграција.
Као што је познато, полуистине су горе од очигледних лажи. Чињеница јесте да је активна политика Русије у енергетском сектору у супротности са инетересима Брисела – и ту је српска министарка у праву. Истина, само у том случају ако се под интересима Брисела подразумевају конкретни интереси еуробирократије. За Гинтера Ентигера, Хозе Мануела Барозу и друге еурочиновнике који се спремају за изборе у Европском парламенту следеће године, играње на руску (или боље рећи антируску) карту је неопходно за њихов политички опстанак.
Али ако говоримо о интересима Европљана у најширем смислу те речи (а Срби су, наравно, Европљани), тада им директно одговарају свеобухватне, стабилне и инфраструктурно диверсификоване испоруке руског гаса на континету. Вратимо се непристрасној статистици коју је недавно обелоданио Алексеј Милер, председник управног одбора АД Гаспром. По његовом сведочењу, обрачунати обим испорука руског гаса у Европу у првој половини октобра текуће године је износио 6,8 милијарди кубних метара гаса – што је за 30% више него у истом периоду прошле године. “То потврђује наше прогнозе – Европа наставља да показује велику потражњу за руским гасом, а биће задржана тенденција даљег раста испорука на инострано тржиште” – истакао је Алексеј Милер.
У првој половини 2013. године, испорука руског гаса у иностранство је износила 79,5 милијарди кубних метара (+9,6% у односу на 2012 годину). Обрачун за девет месеци ове године износио је 119,4 милијарде кубних метара (+15,5% у односу на 2012 годину). [2]
Актуелна питања реализације пројекта “Јужни ток” била су на дневном реду састанка акционара компаније South Stream Transport B.V. који је одржан 4.октобра текуће године. Посебно су разрађени аспекти наставка свеобухватне изградње четири крака морског дела гасовода “Јужни ток” капацитета 63 милијарде кубних метара, а такође и обезбеђења финансирања пројекта морског дела гасовода “Јужни ток” од стране акционара, у мери која је неопходна за његову реализацију.[3]
А недавно је (18. октобра), у руском региону Краснодара, у близини града Уст-Лабинск, пуштена у рад компресорска станица “Кубан” која улази у састав гасовода западне маршруте “Јужни коридор”. Један од главних задатака пројекта “Јужни коридор” – јесте испорука гаса у морски део гасовода “Јужни ток” и за даљи транспорт у Европу. “Јужни коридор” је пре пет месеци стартовао са радом. Пројекат се реализује у две фазе: прва фаза – изградња западног коридора – биће завршена током 2015. године, а цео пројекат ће бити завршен током 2017. године.[4]
Раније је свој пристанак на спровођење читавог комплекса геолошких истраживања у сопственој ексклузивној економској зони, Русији дала Турска, што лишава смисла свако расуђивање на рачун егоистичке позиције Русије и једностраних погодности које она наводно има у пројекту “Јужни ток”. Иначе, турски политичари и стручњаци све чешће разматрају “све слабију заинтересованост” Анкаре према ЕУ. Ово омогућава влади Турске да заузме активнију позицију, у том смислу и по питањима глобалне енергетске политике.[5]
Треба рећи да Турска, по оценама многобројних стручњака (између осталих и Светске банке), већ данас заузима 17 место међу светским привредама по укупној величини домаћег бруто-националног производа и 15 место ако рачунамо паритет куповне способности са БДП у обиму 730-740 милијарди долара.[6] А у контексту заинтересованости Турске за развој стратешких енергетских и комуникацијских пројеката у ширем региону Балкана, Кавказа, Блиског и Средњег истока – курс Анкаре ка свестраној и од Брисела независној сарадњи са Русијом, добија још више на тежини.
Такође треба подсетити да се у Европском парламенту почетком 2013. године водила изузетно занимљива дискусија која се директно тиче теме коју разматрамо. Тада је група европских делегата на челу са представником Француске Ан Лаперуз, ослањајући се на припремљени извештај о различитим аспектима енергетске безбедности ЕУ, предложила да се укључи и Русија у реализацију пројекта изградње гасовода “Набуко”, који је под покровитељством ЕУ.
Према речима известилаца, ради се о неопходности да се одбрани “приступ усмерен на примирење и дијалог са Русијом, која снабдева Европу са 42% потребног јој гаса”. Како би подржао ову тезу, нашао је за сходно да иступи чак и стручњак НАТО по питању безбедности, Ендрју Монаган – кога је тешко оптужити за проруске симпатије, а камоли за некакву “корупцију”. Он је подвукао да, премда ЕУ треба да тежи диверсификацији извора енергената, “ми не смемо просто узети и отићи од Русије, не знајући куда идемо”.
На жалост, многима у данашњој Србији преостаје да само маштају о сличној објективности и независности расуђивања – па чак и у поређењу са том истом Турском.
(Фонд Стратешке Културе)
