(НСПМ)
Један од ретких српских политичара који је јако мало мењао своје политичке ставове и остао им доследан је Војислав Шешељ. Исто тако, он је платио цену те доследности. Као резултат, постао је својеврсни „рекордер“ у историји правосуђа, јер му суђење за наводне злочине у Хашком трибуналу траје већ читаву деценију.

Не треба заборавити да је суђење током Нирбершког процеса трајало свега око годину дана, иако се радило о знатно озбиљнијим и обимнијим оптужбама, о злочинима почињених током светског рата и то у доба када су средства комуникације и документовања били знатно примитивнији него данас. Шешељево суђење лепо демонстрира бесмисленост и политички карактер Хашког трибунала, као што то демонстрира и сам Шешељ лично.

Његов отворени пркос том трибуналу несумњиво буди симпатије и саосећања, чак и код људи који се не слажу са њим лично или његовом политичком идеологијом. Такође, велику симпатију буди и његова доследност у ставовима, која је веома ретка код савремених српских политичара, познатих по „прилагодљивим“ камелеонским личностима. Све то чини Шешеља све поштованијом личности у Србији, као и његова моћ предвиђања, посебно око политике садашњег председника Србије и његових најближих људи.

Пошто је јасно да сам Шешељ није лично учествовао у ратним сукобима, нити је правио паравојне формације, као лидери неких странака које се сад сматрају „европским“ и „грађанским“, из тога следи да му се у Хагу заправо суди због вербалног деликта. Другим речима, суди му се због „дугог језика“. У суштини, та особина одсликава лик и дело самог Војислава Шешеља. Упркос његовој личној храбрости, доследности и пркосу, шта је он учинио заиста корисно за ову земљу или свој народ?

Шта је конкретно учинио када је имао велику поличку моћ у Србији за ту исту Србију? Одговор је да није учинио скоро ништа. Шешељ је пре свега оратор, шоумен и демагог, без икакве способности да нешто практично учини у корист своје земље, што га чини сличним већини наших политичара, иако за разлику од њих, није чинио ни претерану штету у практичном смислу.

Његова партија, СРС, се своди на псеудоверски култ обожавања његовог лика и дела, док се он доживљава скоро као месијанска фигура, која ће решити све наше проблеме. Њихова парола „Србија чека Шешеља“ осликава целу националну стратегију те партије. Испада да када (и ако) он изађе из Хашког трубунала, Србију чека драматични преокрет набоље. Поставља се питање, шта је са временом пре него што је он отишао у Хаг? Шта је он то конкретно чинио за Србију или Србе, док је био у земљи, сем празне демагогије? Како су то његова партија и он лично делали у нашу корист, када су били скоро најјача појединачна партија у земљи? Сем вербалних естрадних наступа по скуштини, они нису учинили скоро ништа. Шта су конкретно тада моћни СРС и Шешељ учинили када се дешавао егзодус Срба из Крајине, или када је донета одлука да се повуку наше снаге са Космета? Практично ништа.

Треба споменути да је СРС признала победу ДОС-а против Слободана Милошевића, истог оног ДОС-а кога су сматрали издајничким. Кад смо већ код тога, мало је симптоматично да су највећи Шешељеви ривали и непријатељи управо његови бивши најближи сарадници и пријатељи, који су га напустили и забили му нож у леђа. Треба се сетити његовог кума Вука Драшковића, против којег је Шешељ написао читаву књигу. Исто тако је упозорио јавност Србије на одрицање Томислава Николића и Александра Вучића од Космета, што се показало у највећој мери истинитим. Против њих је такође написао читаве томове.

Како је могуће да се некадашњи најближи Шешељеви сарадници и пријатељи буду највећи политички камелеони на нашој политичкој сцени? Што је најшокантније, испоставља се да је он прилично добро познавао њихов карактер. Шта то тек говори о самом Шешељу и његовом одабиру сарадника и пријатеља?

Ако је склон бирању таквих људи, зар онда није јасно да Шешељ у суштини није добар политичар и стратег? Шта нам гарантује да он такав катастрофалан и фаталан одабир кадрова неће чинити и у будућности? Иако је човек изузетне интелигенције и образовања, као и убедљивих аргумената, он својим театралним и скандалозним понашањем дословно извргава руглу самог себе, па и те исте аргументе које износи.

Можда једино у Хагу та театралност успешно раскринкава праву природу те институције, али на практичном плану ми (као ни он) од тога немамо ништа. Док су са једне стране његове књиге потковане гомилом референци и доказа, са друге стране смешни и сулуди наслови које им даје их потпуно обесмишљавају и одвраћају људе од читања. Другим речима, он је човек који самом себи задаје аутоголове и дословно исмејава сопствене аргументе, који су у суштини прилично засновани и рационални. Шта је он у стању да пружи сем демагогије?

Тачно је да је он у својој демагогији остао доследан, али шта ми имамо од тога? Цео култ, који СРС прави око њега је леп пример политичког месијанства у Срба, који верују да наша судбина зависи од извесних политичара-месија који ће да нас спасу. Политичари су, опште узев, демагози, а препуштање судбине целе нације таквим људима нас је и довело ту где се налазимо. То што су неки од њих доследнији у реторици и идеологији није баш нека утеха, када се узме да се практично деловање (боље речено неделовање) тих „патриота“ не разликује од оних који су скоро отворени вазали и агенти САД и ЕУ. То нас води ка још једном од „доследних“ политичара.

Ознаке: Војислав Шешељ, мишљење, политика, политичар, Србија, Хаг