Pročitaj mi članakVučić se koprca, mada pokušava da, radi varanja Srba, pomalo zategne uže prema Amerikancima, ali ne i da ono pukne, čega se boji kao đavo od krsta
НАТО шаргарепа за српске јаничаре?
Американци и бриселски естаблишмент – за разлику од појединих чланица ЕУ – нескривено помажу Вучићу да опстане на власти. Што и не би? Поклонио им је оно што су само могли да сањају у вези са Косовом, и то тако што је за немали део становништва Србије успешно прикрио велеиздају коју је починио. То му даје капацитет да настави да плаћа западно толерисање своје аутократско-картел владавине новим националним уступцима.Додуше, у успореном моделу, јер је свестан да се приближио граници коју ако пређе, имаће проблеме и са онима који га подржавају.
У таквим околностима Вучић, који је до сада углавном варао Србе, калкулише да ли му се исплати да мало ризикује и затегне конопац који га спаја са Западом. Не да би пукао – тога се боји као ђаво крста – већ како би успорио процесе који средњорочно могу да га упропасте. За њега је опасно да се стварно конфронтира са евроатлантским центрима моћи, али и да му са лица спадне „патриотска маска“. Тада ни споља, ни унутар земље, никоме више неће бити потребан.
Како би избегао и једно, и друго, копрца се. Има договор са Западом, из њега произлазе одређени обострани планови којима смо се раније бавили, али Александар без Косова добро зна да има само једну главу, коју ако стварно политички изгуби, „прерано“ је трајно готов, иако многи због његове макијавелистичке вештине помишљају да је троглава аждаја. Опет, Вашингтону и Бриселу он треба да би што пре одрадио своје. Баш их је брига за њега, као и за сваког другог у Србији. Зато га терају напред. Помажу му да се држи на трону, али га и уцењују да трчи велеиздајнички маратон. Нису спремни да му дају да стане и хипнотисаној старорадикалској јавности омогући да се одмори од мноштва антисрпских утисака, који прете да је разбуде. А игре као она са Грухоњићем могу на неко време да запуше рупе, али не и да доведу до темељне поправке бурета које држи прљаву воду.
Да би се Вучић определио да настави убрзани ход стазом на којој га вребају разне опасности, уз шансу да стигне до краја али и да пострада, Запад га на разне начине притиска. Овај пут ћемо оставити на страну спољни аспект те приче, осврнућемо се на један њен унутрашњи сегмент. Добро знамо да код нас Вашингтон и бриселски естаблишмент, као и поједине земље из редова ЕУ или НАТО, имају свој, заједнички или парцијални, пропагандни и дезинформативни „апарат“. Низ невладиних организација (са српског али не и страног становишта пошто их финансирају тамошње владе), медија, маркетиншких, истраживачких и других агенција, па и појединаца од „аналитичарске“ до научне сфере – преко пројектног финансирања и на друге начине – елемент је тог механизма.
Он према Вучићу има амбивалентан однос. Критикује га из опозиционог угла, али тако да га то много не заболи. Нема помињања озбиљних афера нити било чега што на режим баца љагу коју не може да отклони. Прича се о ауторитаризму и демократском дефициту и уз то се Вучић критикује што се није определио за хармонизацију спољне и безбедносне политике са ЕУ, што другим речима значи увођење санкција Русији и дистанцирање од Кине. Поред тога му се пребацује што и даље одржава везе са Додиком (колико год оне биле неискрене) и меша се у црногорску политику, макар и аморфно, тако да није јасно да ли спашава свог пословног партнера Ђукановића или нешто ради за српску ствар.
За западне гласноговорнике проблем је што званична Србија ишта ради у Црној Гори. Но, ни они више не прозивају Вучића да нешто тајно чини на северу Косова. Очито је потпуно дигао руке и од позерске борбе за српске интересе на том простору. Оно што смета НАТО лобистима и што нападају, није повезано само са дисциплиновањем лажног „Аце Србина“. То је једна димензија приче. Друга се разуме на основу народне изреке: „Ћерку кара, снаји приговара“.
Свекрва као грди ћерку да нешто не ради како треба, а шаље поруку снаји. То Запад ради са опозицијом коју његов идеолошки конгломерат у Србији наводно подржава, док права „свекрва“ – са, налик римском богу Јанусу, два лица, вашингтонским и бриселским – и даље подупире своју политичку ћерку „Алеку“. Преко локалних шаптача њу критикује што потпуно није променила геополитички курс, јер после Косова то је на реду, уз сламање отпора Бањалуке даљој централизацији БиХ и њеном уласку у НАТО. Док то ради упућује поруку и опозицији да се од ње очекује да буде већи католик од папе, ако жели једног дана да јој буду откључана капија власти.
Тако се изнутра потврђују споља исказана очекивања од опозиције; дефинише се контекст њеног спољнополитичког и националног деловања. Да она то добро разуме видимо по томе што углавном не користи косовску тему, у вези са којом је Вучић посебно рањив. То што тако пропушта прилику да брзо извуче корист, указује да је и по другим питањима, од ускраћивање подршке Републици Српској до подривања српско-руских веза, бар већим делом, спремна да слуша налоге на штету националних интереса.
Запад се труди да у Србији створи хибридни двопартијски режим. Због мноштва партија то на класичан начин није могуће, али јесте да се политичка сцена редефинише тако да дуготрајно постоје два блока, која би се упорно борила за власт, али би оба знала од чије милости зависе (а они који у њих нису позвани, част изузецима, пре тако пролазе због монополистичке логике оних који су већ тамо, него због своје неспремности да играју у НАТО представи). Циљ је да се, док се међусобно свађају, тајно и јавно утркују ко ће више задовољити менторе.
Када се тако ствари поставе, могу да се смењују на власти. Прво тако што делимично али не до краја истрошени Вучић оде мало да се одмори (или тачније да грађане одмори од себе), како је планирано, после ЕКСПО преваре (ако се Алек до тада не оклизне), а садашња прозападна опозиција маркетиншки обогаћена неким националним елементима, на неко време дође на чело државе. Онда се од ње у издаји вештији Александар Лукави брзо врати, па после неког времена стварно трајно оде, препуштајући своју екипу неком, тада већ стварном, новом лидеру. Па надаље, ред једног, ред другог, све док Запад не истера своје.
Да се подсетимо шта он жели? Србију која би прихватила тзв. независност своје сецесионистичке покрајине, пристала на НАТО верзију дешавања са краја 20. века на нашим просторима и, коначно, ушла у тај пакт. Што се Републике Српске тиче, она није планирано да буде укинута, већ сведена на нешто не много више од садашњих кантона Федерације БиХ (другог ентитета који се некада звао Хрватско-муслиманска Федерација), при томе би и она сама била регионализована (добила би кантоне под другим именом).
Тако би БиХ функционисала као класична федерација, са неким елементима конфедералног одлучиван (право вета) путем заштите виталних интереса конститутивних народа али не и ентитета. Они би постали пуке асоцијације две групе кантона, који преко њих обављају послове са централним нивоом власти (он сада не постоји већ се ради о заједничким органима два ентитета и институцијама које су наметнули тзв. високи представници). Таква БиХ, централизована али са ограниченим дометима сарајевске хегемоније (јер Запад схвата да би њено пуно успостављање било контрапродуктивно), била би укључена у Северноатлантксу алијансу.
Када се ради о Косову, оно би морало да прихвати Заједницу српских општина, са овлашћењима дефинисаним 2013 (што такође није богзна шта). Приштини се толерише да то одбацује, док се уз координацију са Вучићем (како би српска јавност која се томе противи била преварена) не извуче фактичко признаје Косова од Београда. Онда долази на ред уклањање осиљеног Куртија. Запад хоће ланац сателитских ентитета са кооперативним елитама, без било чије прејаке улоге. Србе ломи јер штрче, али неће ни да неко други помисли да има централну улогу. Слуге треба да знају шта су!
Све то важи и за Црну Гору, од које је планирано да се на неки начин направи балканска Аустрија. Она није немачка (без обзира на корене), ни антинемачка држава, већ обавља своју геополитику улогу. Вашингтон и Брисел не желе да се Београд пита у вези са кључним стварима у Црној Гори, али пошто до краја реализује намере, неће му бити битно ни да даље гура монтенегрински пројекат. Најкорисније му је да смањи тензије и на нижем нивоу конфронтације, замрзне садашње стање. Црна Гора би требало, као и Србија, БиХ, тзв. Косово, Македонија, да буду функционални делови НАТО, али изнутра помало ровити како би стално постојала могућност западног арбитрирања. Никада се не зна шта без тога може да се деси.
На неки паклени начин тако би био створен асиметрични српски мозаик (уместо „света“) унутар НАТО. Смисао је да колико се залажемо за реализацију његове антируске и друге политике, толико будемо награђени привременим повезивањем српских елемената. Борба за „српство“ би се, рецимо то у духу садашњег геополитичког стања (које ће сутра бити другачије али суштина остаје иста), плаћала слањем српске војне опреме и плаћеника (уз промену атмосфере у друштву нашли би се и за то вољни људи) у Украјину. Сутра можда у Јерменију или Молдавију, које све више постају мале Украјине. За нас би постојала свесрпска шаргарепа, али њу би, као модерни јаничари, морали да плаћамо својом крвљу и остацима морала.
То НАТО окупатори и њихови овдашњи истински квислинзи желе да се догоди у наредном периоду. Зато гледају да у своју колаборационистичку мрежу вишеслојно увуку што више фактора. Поларизација политичке сцене, и наметање оштре борбе за власт на њој, платформа је за реализацију реченог. Томе се, сви ми који имамо националне погледе (а не само такве камуфлажне одоре), морамо жестоко супротставити! То наравно не значи да сматрам да је штетна сарадња „патриотске опозиције“ са оном прозападном. Напротив! Издаје онај ко може то да ради, а сада је Вучић поред државног кормила. Против њега се треба борити руку под руку са било ким, јер он тренутно чини највеће зло. Али ради те сарадње никако се не сме одустати од продуктивног залагања за националне ставове.
Нови ДСС са својом коалицијом, ревитализоване Двери, и било ко други коме се нуди шире груписање против Вучића, дужни су да енергично, не тек реда ради, буду на позицији одбране Косова и Метохије, РС, српских интереса у Црној Гори, сарадње са Русијом и Кином. На томе морају да инсистирају и сви национално оријентисани медији (најчешће алтернативни), удружења, појединци који јавно делују. Ако у таквим условима неко хоће са патриотским елементима сарадњу, за то треба бити спреман, али ако је цена за њу одрицање од конструктивног српског приступа (који сада намерно треба појачавати), онда је једини начин да се иде својим путем (наравно не лажним трећим смером, који оличава БИА опозиција). Па шта буде. Макар неће постојати свестрана НАТО синхронизација наше унутрашње политике која је услов за тоталну српску капитулацију. И хаос је бољи од тога. Пошто се свет убрзано мења, можда тако дочекамо да нас сунце огреје пре него што се смрзнемо.
Пише: Драгомир Анђелковић
