Прочитај ми чланакМи из опозиције прво да себе погледамо у огледало!
Мишљења сам да се ваља подсетити да су 2014. године СНС и СПС узеле у збиру 202 посланика иако је у рукама тадашње парламентарне опозиције била власт у АП Војводини и у више од тридесет градова и општина широм Србије, а мрежа опозиционих активиста је била разграната до сваког засеока у земљи.
Уједно, медијска ситуација је била куд и камо другачија јер су Студио Б и Радио-телевизија Војводине биле под утицајем опозиције, а Б92 и Прва су биле у власништву грчког бизнисмена повезаног са некадашњим режимом у Србији.
Дакле, у условима који по квалитету нема шансе да се понове 2022. и то без обзира колико ће ЕУ притиснути Вучића, опозиција је узела мање од 50 мандата, што је неки број на који би и данас могли да рачунамо уколико се нешто радикално не промени у нашем приступу и даљем раду.
Ако је ситуација таква, онда су пред нама по мом мишљењу и искуству само два могућа пута даљег опозиционог политичког деловања.
Први је да се пронађу и буквално измоле неки угледни људи да стану на чело борбе против власти која из дана у дан руши и последње оазе нормалног живота.
Мени на памет падају Дејан Бодирога, Драган Бјелогрлић и професор Мило Ломпар и предлажем да свако од нас направи један мисаони експеримент о томе како би народ реаговао када би пред њега стала ова тројица људи и да ли би то покренуло једну нову наду и ослободило позитивну енергију промена.
Мишљења сам да је на листи страхова које Вучић има ово један од највећих јер чак ни монструозни умови којима је окружен би тешко могли да облате некога коме су људи сами клицали: „Ми имамо свога бога, то је Дејан Бодирога!“ или пак да народу огаде Бобу из Бољег живота или угледног професора који је по значају за српски идентитет и културу раме уз раме са Андрићем, Црњанским, Дучићем и другим великанима.
Друга опција је дуготрајни и неодустајни притисак на власт разним облицима грађанске непослушности.
Добар модел за то су активисти еколошких покрета који су после вишегодишње активне борбе одбранили реке Старе планине од узурпатора и то тако што су се неретко чак и физички сукобљавали са разним батинашима.
У том смислу морамо бити свесни да је буквално свака тачка у Србији данас једна „Стара планина“ јер су узурпатори буквално свугде тако да и грађанска непослушност и отпор мора бити разгранат.
Међутим, предуслов за сваки даљи опозициони рад у Србији јесте уразумљавање свих нас који се мање или више неуспешно бавимо политиком и заузимамо простор у јавности.
Јер зашто би неки Бодирога или Бјелогрлић (чак и да то желе) стали на чело нас оваквих?
Такође, зашто би неки Ћута или други активисти широм земље кренули за нама оваквима?
Зато, драге моје опозиционе колеге, уместо нових свађа и подела, хајде да прво сви себе погледамо у огледалу и када нам се не допадне то што видимо, бићемо коначно на правом путу.
Права опозиција, лажна опозиција, национална опозиција, грађанска опозиција, еколошка опозиција, проруска опозиција, проевропска опозиција, протрамповска опозиција, пробајденовска опозиција.
За једну државу у којој владајуће партије још од избора 2014. године имају константно више од 200 посланика у Народној скупштини ми имамо исувише различитих, а међу собом посвађаних опозиција, што управо и доприноси томе да је најгора власт у историји Србије уједно и најјача власт у нашој историји.
Не треба заборавити једну велику истину коју је својевремено рекао др Зоран Ђинђић о томе да је логично и очекивано да најгора власт природно против себе мора имати најбољу опозицију.
