Прочитај ми чланакРезултати долазе само ако се удруже снаге, ако се окупимо и организовано делујемо. Да ли је дошло време да се то уради? Мени се чини да јесте. Сад или никад. Ко, ако не ми
Прошло је два месеца од спонтаних грађанских протеста који су почели 7. јула у Београду и трајали неколико дана у више градова. Ти протести пробудили су наду, о чему сам писао у тексту О протестима и зашто има наде. У међувремену, догодила се још једна лепа ствар – ван Србије, али је у непосредној вези са Србијом – на парламентарним изборима у Црној Гори, 30. августа, победила је опозиција, први пут од 1945. године.
Аутор: Никола Варагић
Драго ми је што су се протести у Београду завршили брзо, јер је било питање тренутка када ће неко дете, или било који грађанин, или полицајац, да буде убијен или да премине због задобијених повреда. Да не помињемо сузавац и ко зна какве отрове које је полиција бацала на грађане, а који су ушли чак и у породилиште. У Црној Гори опозиција је до победе дошла ненасилним путем. То је, свакако, бољи начин да се смени власт. Сад још да се промени систем. Промена система захтева време, али није могућа ако се не промени режим који одржава у животу тај систем, који је производ тог система. И увек је боље да друштво доживи еволуцију, него револуцију.
Опозиција у Србији није уједињена и нема на својој страни СПЦ и то је велика разлика у односу на опозицију у Црној Гори. У Црној Гори демократе немају проблем да сарађују са СПЦ и патриотама, ни верници немају проблем да сарађују са демократским странкама – ако нико од њих не сарађује са режимом. И нико од лидера опозиције није био на власти. А пре избора, месецима су се одвијале литије. То је тајна успеха опозиције у Црној Гори.
Једна од позитивних страна протеста у Београду је то што демонстранти нису дозволили да говори, па чак ни да се појави на протесту, свако ко није искрена опозиција (и зато је Бојан Савић био, можда и једини, који је имао подршку свих демонстраната). То је први корак у смени власти – да се одвоји лажна од праве опозиције. Други корак је да се поведе дијалог и постигне договор унутар (праве) опозиције, па макар и да се власт напада са две колоне – патриотском и грађанском. И да листу или листе предводе нови људи, пристојни и добри људи, попут професора Здравка Кривокапића у Црној Гори. Тек када се постигне уједињење опозиције и избаце на врх нови, угледни и достојни људи, стичу се услови да опозиција изађе на изборе. Једино тада опозиција може да контролише сам процес гласања и спречи крађе, као што је то опозиција у Црној Гори урадила.
Сада су многи скептични и песимисти, јер су убеђени да опозиција у Србији никада неће бити уједињена. Патриотски блок је подељен, исто као и грађански блок. СНС не напада СПЦ попут ДПС, а патријарх Иринеј често брани Вучића, чланови СНС добијају црквена одликовања… Завађена опозиција, без подршке СПЦ и нових и некомпромитованих људи, не може да сруши режим. Али, многи су, исто тако, веровали да ће Мило Ђукановић вечно да влада, да се опозиција у Црној Гори неће ујединити и да ће СПЦ ћутати. Режим у Црној Гори ударио је на светиње СПЦ, а режим у Србији предаје КиМ и удара на породицу (што су такође светиње, јер без породице и срца Србије нема ни СПЦ, ни српског народа).
Након протеста у јулу, распао се Савез за Србију. У нов савез, лабавије форме, практично истих странака, нису ушле Двери. Двери идеолошки и политички припадају патриотском блоку. Али, нема јединственог патриотског блока. Неки су изашли на изборе, а неки су бојкотовали изборе. Недавно су из Покрета за одбрану Косова и Метохије изашли Марко Јакшић, Славиша Ристић, Дејан Мировић и Драгана Трифковић, због сукоба са Милошем Ковићем, заступником покрета; тачније, због неслагања да ли треба одмах да се поднесе кривична пријава против Александра Вучића. Пријаву су поменути, који су напустили Покрет, касније поднели надлежним органима. Са њима је био и Мило Ломпар, који је у председништву Покрета за одбрану Косова и Метохије. Марко Јакшић и Славиша Ристић, остали су део уједињене проевропске, грађанске опозиције коју предводе Драган Ђилас, Вук Јеремић и Зоран Лутовац. Са њима је остао и Слободан Самарџић из Државотворног покрета, иако је члан председништва Покрета за одбрану Косова и Метохије. Дакле, нису покидане све везе унутар опозиције. Пре пар година, на састанак код Бошка Обрадовића и Ивана Костића, отишли смо Владимир и Јована Стојковић, Дамњан Кнежевић и ја, после тога је свако од њих отишао на своју страну, али су Јована и Владимир посетили Бошка и Ивана када су штрајковали глађу, а Дамњан је био на протесту испред Батута. Око сајта Стање ствари окупљени су људи из Покрета за одбрану Косова и Метохије, Отаџбине, Двери, Државотворног покрета… Оснивачи и чланови ових политичких организација имају историјску одговорност, јер друге људе немамо, нити ћемо имати у догледно време. Александар Вучић је сад у Вашингтону потписао политички споразум, али сутра ће, због слабости, потписати правно обавезујући међународни уговор.
За разлику од грађанског блока, чије странке предводе стари кадрови – људи који су били на власти, у патриотском блоку су углавном нови људи – који никада нису били на власти, јер је међу њима и доста млађих људи, а и међу старијима има људи никад нису били на власти или нису компромитовани (због корупције, нестручности…). Ту има и анонимних људи (за ширу јавност), који могу да се истакну у првом плану као нови људи, пошто сви траже „нове људе“. У том смислу, патриотски блок много боље стоји него грађански блок. Још да се постигне јединство у патриотском блоку.
Да је промена режима могућа, најавили су протести у јулу. Да нико ко то не заслужује да буде не може да предводи уједињену опозицију и постане нова власт, јасно је свима након протеста у јулу. Да се грађани више не плаше полиције или пандемије – да се пандемија не може више користити да се утврди аутократски систем, показали су протести у јулу. Ти протести су показали да грађани могу лако и да заузму све институције и РТС, али шта да се ради дан након револуције – ко ће представљати народ, коју политику ће да води нова власт? Народ је нешто апстрактно и не може свако ко је добар у борби против полиције на улици да буде и добар владар. То су негативне стране протеста – свако жели да буде лидер и верује да је бољи и да зна више од свих других, и, одмах долази до подела на оне који су за улазак у ЕУ или којима сметају православни симболи, и православце и патриоте који не желе да се мешају са Другосрбијанцима. Они који су за ЕУ, они који не желе да имају било какве везе са СПЦ, они који се залажу за присилну вакцинацију и одузимање деце… нека се одвоје у једну или више колона и нека изађу на изборе. Па нека бољи победи. Али, да се за поштене изборе изборимо сви заједно, дакле, и грађански и патриотски блок.
У том случају, сигуран да би патриотски блок имао већину. Зато нема разлога за страх од другог. Важно је како ће се људи који припадају патриотском блоку организовати и да ли ће се издигнути изнад личних сукоба и личних интереса. Патриотски блок треба да уради исто што и коалиција „За будућност Црне Горе“ – решење је да се формира једна листа, око које ће се окупити сви којима је Косово у срцу, а породица и деца – светиња, у коју се не дира, без било каквог десничарског екстремизма. Дакле, тако да нико у Србији, региону и свету не може да етикетира патриотски блок као фашистички, а да не изгледа смешно.
Критична маса за промене у Србији постоји. Зато сам, и током, и после протеста, у јулу у Београду, слушао песму Дел арно бенда „Још увек има наде”. А после победе опозиције у Црној Гори слушам песму „Весели се српски роде” Данице Црногорчевић. Још да се нешто слично догоди и у Републици Српској. Наравно, далеко смо од победе и изградње бољег система, бољег друштва, заштите државних интереса, мира и стабилности у региону, или свега што се очекује и чему се надамо, али постоји добра основа. Дакле, све од нас зависи, а то је разлог за наду. То се односи и на борбу да КиМ остане у саставу Србије, јер ништа није готово ако се нисмо предали. Споразуми које је потписала ова власт ништа не значе ако у Србији дође нова власт која ће много боље водити државу и представљати је у свету. Проблем би био да ништа не зависи од нас и да не живимо за нешто више од нас самих, као појединаца – да нема те критичне масе. Највећи проблем је што је времена све мање, и зато је наша одговорност огромна. Време истиче, мора брзо да се реагује.
Сад је, вероватно, последњи тренутак да се нешто конкретно предузме. Сваки патриота је одговоран. Свако мора да учини све што је до њега, према својим могућностима, за спас и напредак Србије. Ако су протести једини начин да се изборимо за поштене изборе, онда ти протести морају да буду масивни, добро организовани и ненасилни, јер се против народа неће борити полиција, а још мање војска. Да би толико људи изашло на улице, мора да постоји патриотски блок, предвођен одлучним људима, који имају план шта да се ради дан након смене власти. И који ће СПЦ да подржи. И део грађанског блока, ако се у том блоку не појаве здраве снаге. Да ли ће и ван патриотског блока да се појаве нови, млади људи, попут Алексе Бечића и Дритана Абазовића у Црној Гори? Да ли су то људи попут Ивана Златића из „За кров над главом”? Мислим да би било добро да се појаве, јер нико од политичара који су за време ДОС-а и жутих били на власти, нема подршку грађана који идеолошки не припадају патриотском блоку, а боре се против режима и за слободу.
Не могу да замислим да људи који воде патриотске странке и покрете, и могу да створе јак патриотски блок, неће учинити све што је до њих, да се постигне саборност и формира патриотско-православни блок. Грађански блок, а посебно режим, имају много више новца на располагању, али за вођење дијалога није потребан новац, него воља, а кад се постигне саборност, решиће се и финансирање – у патриотском блоку мора да буде места за најбоље привреднике и економисте које имамо. Верујем да су сви озбиљни људи којима је искрено стало до будућности Србије свесни шта треба да се ради, да ће превладати личне сујете и сукобе, и да нас чека још добрих вести у наредним месецима и годинама. Биће, као и увек, и лоших вести и појава, разних притисака из света, али ништа не сме да нас обесхрабри – морамо да гледамо наша посла и да радимо. Ништа не пада са неба, нико из света не може да реши наше проблеме, све морамо својим радом да постигнемо. Резултати долазе само ако се удруже снаге. У нашем народу постоји много добрих, поштених, паметних, вредних и храбрих људи који искрено воле свој народ и своју државу. Такви људи деценијама нису успели да се окупе и организовано делују у политичком и друштвеном животу Србије. Да ли је дошло време да се то уради? Мени се чини да јесте. Сад или никад. Ко, ако не ми.
