Прочитај ми чланакПочев од Ђинђића, преко Коштунице и Тадића, до Николића и Вучића, ниједан лидер Србије није успео да нормализује односе са БиХ. Прецизније, односе са бошњачким кантонима, јер са Српском су по природи ствари више-мање добри, а Херцег-Босну ти односи и не занимају.
У то име, убедио је Додика да ублажи реторику и одложи референдум о враћању правосуђа у надлежност РС, иако по Дејтону и припада ентитетима, а Србија је требало да то и гарантује. Подржао је Иванића и Босића у попуштању бошњачким представницима у заједничким органима, иако је Савез за промјене прекорачио границу поверења бирачког тела РС. Бољи познаваоци босанских прилика и бошњачке политике упозоравали су да све то, па и више од тога, неће бити довољно…
Али, изгледа да је „Србијанцу“ Вучићу ипак требало неколико одлазака у Сребреницу, а Иванићу и Босићу чак пола године радног искуства у Сарајеву. Недуго после прошлогодишње Сребренице, политичка Башчаршија је закључила да је комеморација пала у сенку пратећег безбедносног, међународног и политичког скандала, те да је одлазак Бакира Изетбеговића у Београд било заправо извињење бошњачког лидера. „Мајке Сребренице“ су то сажето и званично формулисале: „Вучић нам је украо Сребреницу прошле и зато је непожељан ове године.“
На сличан начин тамо су, накнадно, протумачили и поклон од пет милиона евра као српско искупљење за геноцид и још и помоћ Српској, пошто се Сребреница налази у мањем ентитету. Јасно је да бошњачка политика тестира Вучићев еврофанатизам и да хоће Србији што скупље да наплати добросуседске односе, али у Сарајеву изгледа не знају да Брисел вреднује Вучићево „бацање у ноге“ али и бошњачко зановетање.
Политизација сребреничке трагедије није постала само главни инструмент бошњачке политике него је произвела и читаву мрежу НВО (Мајке Сребренице, Жене Сребренице и Жепе, Породице Сребренице итд.) које су се наметнуле као међународно утицајнији партнер властима у Сарајеву. Пред манипулацијама Ћамила Дураковића, које су исцрпиле и Вучићеву упорност, поставља се питање шта су заправо сарајевски услови нормализације односа с Београдом. Сумирајући шта годинама пишу и говоре бошњачки политичари, новинари и интелектуалци, списак би био подужи.
Прво, да Србија мимо одлуке хашког суда правде призна да је извршила агресију на БиХ и починила геноцид у Сребреници. Друго, да у складу с претходним, Србија плати ратне репарације Бошњацима од неколико десетина милијарди долара, тако да сваки муслиман добије бар по десет хиљада. Треће, да Србија изручи Додика у ланцима, а Иванића и Босића бар условно казни због тога што су му се придружили у одбрани датума дана републике и одбијању резултата пописа. Четврто, да Србија као потписница затражи даљу ревизију Дејтона. Пето, да ултимативно подржи укидање РС као „геноцидне творевине ратних злочинаца“. Шесто, да Србија прекине сународничке везе са Србима у БиХ јер они „и нису Срби него Босанци који су примили православље“. Седмо, да Србија подржи унитарну Босну као бошњачку државу са две мањине. И да после свега тога премијер Србије упита: „Треба ли још нешто?“
Овој искривљеној свести током рата кумовали су западна дипломатија, глобални медији, светски познати интелектуалци. А после рата наставиле да подгревају београдске аутошовинистичке НВО. У интервјуима другосрбијанских ведета које дефилују страницама сарајевских њуз-магазина „Дани“ и „Сл. Босна“ лако је препознати инспирацију за сва поменута бошњачка нереална хтења и наивна очекивања. По систему „што је баби мило…“ људи тамо искрено верују да су Бисерко, Луковић, Прокић и др. у Србији много утицајни политички фактори који само треба да дођу на власт па да Београд почне да испуњава њихове жеље. А једну од таквих жеља, резолуцију о геноциду у Сребреници, та група аутошовиниста иницирала је за наредно заседање Скупштине Србије.
По завршетку рата, на питање када ће БиХ бити мирна и стабилна, А. Изетбеговић је одговорио: „Када Хрватска постане демократска, а Србија довољно слаба.“ И ето, Хрватска је ушла у ЕУ, што би требало да значи да је постала демократска. Србија, међутим, барем према Вучићу, не само да није додирнула дно него је постала „политички најстабилнија и економски најуспешнија у региону“. Није ли онда коначно време да Изетбеговићима, који представљају само бошњачке кантоне, а не БиХ, Вучић поручи да своје проблеме решавају у Бањалуци код Додика и у западном Мостару код Човића, а не у Београду. И то обавезно консензусом, како и налаже Дејтонски споразум који је 1995. у име Српске потписао тадашњи председник Србије.
