Прочитај ми чланак
(Нови Стандард)
Ми бар знамо да понекад преостане само избор између часног страдања и нечасног преживљавања, и да без овог првог ово друго води у нестанак
Србија је већ предуго земља парадокса, у којој медијско-политичка олигархија инсистира да је издаја државништво, капитулација победа, ЕУропство слобода, а очај једина нада за бољу будућност. У поређењу с њом је свет из Орвелове 1984. малтене утопија.
Размере моралног посрнућа овог квислиншког култа можда најбоље илуструје пример Саше Миленића (на слици), функционера Динкићеве банкарско-сепаратистичке УРС, који је пре неки дан НАТО агресију прогласио ослободилачком. Али ништа мање проблематично је што противници култа данас оспоравају 27. март као „енглеску заверу“, која је Србе одвела у пропаст.
Да ли је британска обавештајна служба била умешана у пуч од 27. марта, 1941, који је оборио владу Цветковић-Мачек због приступања Тројном пакту? Да, али није битно. Јер као што рекох пре две године, и остајем при томе:
„Срби нису изашли на улице да кличу „Боље гроб него роб” због Енглеза, већ због себе. Само непознавалац историје може да замисли Србе у савезу са аустро-немачким Рајхом једва две деценије после стравичног, малтене геноцидног рата који су Беч и Берлин водили против Србије.
Хитлер није напао Југославију због Енглеза, већ због зле воље према Србима. Зверства Усташа, Црне Легије, те СС-дивизија Принц Еуген, Ханџар, Кама и Скендербег нису се десила зато што су Срби нечим испровоцирали своје џелате, већ зато што су постојали.“
Да се тадашњи приступ Тројног пакта према Југославији није нимало разликовао од приступа НАТО 1999. године, сведоче и Хитлеров говор 6. април 1941, као и обраћање Рајхстагу у мају. Убеђење да је Немачки Рајх непобедив и неминовни господар Европе одвело је многе на странпутицу предаје. Исто као што данас убеђење да ЕУропство, НАТО и Атлантска Империја „немају алтернативу“ води квислиншки култ право у пропаст Србије.
Ако ћемо да се бавимо енглеском издајом, онда треба да се бавимо односом према краљевској влади у изгнанству, ђенералу Михаиловићу и ЈВуО, односно питањем како и зашто је Лондон подржао Броза. Да се запитамо коме је одговарало, и зашто, да се злочини НДХ забораве и заташкају, српска страдања умање, а подвизи оклевећу или припишу Брозу. И зашто и како су сами Срби у свему томе саучествовали – из зле намере, кукавичлука или незнања – и то чине чак и данас.
Свако ко се противи пактирању са Берлином данас, али мисли да је пактирање са Берлином 1941. било мудро и пожељно, ем што не узима у обзир највероватнији исход таквог пактирања, ем што не разуме да је недоследан – и још горе, зашто.
Више од многих народа на кугли земаљској, ми бар знамо да понекад преостане само избор између часног страдања и нечасног преживљавања – и да без овог првог, ово друго води у нестанак.
Подаништво није судбина, осим ако га сами не изаберемо. Циљ освајача је да сви постанемо Саша Миленић. Имамо не само избор већ и обавезу да то не прихватимо.
