Прочитај ми чланак
Појава Српске напредне странке на политичкој сцени Србије, крајем 2008. године, била је, у то време, реакција Томислава Николића, а испоставиће се убрзо и Александра Вучића, на наводни деспотизам Војислава Шешеља у руковођењу странком. Салве оптужби и клевета, зачињене мизерним клетвама колегиница из странке за скупштинском говорницом, које су биле упућене Томиславу Николићу, наручене, према речима Николића, из хашке ћелија Војислава Шешеља, сурвале су у прошлост кумовску и страначку везу између некадашњег неприкосновеног политичког тандема: Шешељ- Николић.
Александар Вучић је, само после неколико дана, са сузама у очима, јавности обелоданио оно што је било познато од самог почетка превирања у партији- да му је, ипак, дражи Николић. Недуго затим, постало је белодано јасно оно што је данас алфа и омега Српске напредне странке: чланство у Европској унији нема алтернативну.
Ако је недемократичност у управљању странком из хашког казамата, услед чега је Српска радикална странка редовно остајала без учешћа у власти иако је побеђивала, био један од окидача за прављење нове странке, што се може разумети, а такође и оправдати, с обзиром на некадашњи став Николића и Вучића да је режим Бориса Тадића погубан по Србију, обрт у политичком програму странке коју су ова двојица основала, био је тада, као и данас, непознаница за многе.
Шта је нагнало ова два политичара која су две деценије у народ ширили национални оптимизам и уливали веру да упркос јачини непријатеља морамо да останемо доследни у одбрани националних интереса, да преко ноћи постану плишане меде, које се буде из зимског сна, заборављајући политичке успомене и идеале. Зачуђујућа блискост, или, боље рећи, једнакост у политикама Демократске странке, Либерално демократске партије и Српске напредне странке, видљива у готово свим преломним националним питањима, у најмању руку, оставља простор за, ако ништа друго, претпоставке да је у питању „некаква висока политика“, чији је моделатор бриселска и вашингтонска администрација, чији нам ставови у вези Србије нису непознати.
Бранитељи Србије и Српства, чији је национални видик пуцао према граници: Карлобаг- Огулин, Карловац- Вировитица, данас, гле чуда, јужну српску покрајину, Косово и Метохију, позивајући се на важност уласка у Европску унију, изручују у наручје шиптарској „ Змији „, Хашиму Тачију, осведоченом непријатељу свега српског. Лакоћа којом Вучић настоји да манипулише Србима када је тако осетљива тема у фокусу домаће и међународне јавности, иритира све људе који слушајући оно што он говори, укључују, осим телевизора, и мозак. Да Вучића нешто много мучи, говори чињеница, да се на Српску православну цркву острвио као и његов политички узор, Весна Пешић, чија је политичка мисао коначно нашла сатисфакцију у лику овог, некадашњег младог лава Српске радикалне странке, укроћеног и приведеног под европски идеолошки барјак.
Некада, док су били у Српској радикалној странци, Николић и Вучић, називани су вечитим губитницима. Имали су највише гласова, а остајали су без и најмањег учешћа у власти. Кад су наумили да мењајући реторику, промене и политички програм странке, коју су уз помоћ страних и домаћих утицаја основали, опет су, на неки начин, у губитку. Јер, расположење Срба према уласку у Европску унију је најниже од када се истраживања о томе спроводе. Зато се прибегава различитим медијским спиновањима, полуинформацијама и дезинформацијама, како би се, за почетак, сузбио народни гнев због трампе Косметом за безначајни датум за отпочињање преговора о уласку у ЕУ.
Залагање Николића и Вучића за улазак Србије у Европску унију по цену било чега, чак и губитка Косова и Метохије, јесте изненађење, иако смо на непринципијелност српских политичара навикнути. Како, а да се не сетимо некадашњег оштрог националног курса у политици овог двојца и згађеност над идејом о Европској унији.
Нико не спори да у животу људи по многим, чак и најважнијим питањима, могу фундаметално да мењају ставове, политичке програме.
Ипак, ред је, нарочито када је о јавним трудбеницима реч, да дају нека објашњења поводом тога. Да се јавно или тајно покају за своје некадашње промашаје. Николић и Вучић на то имају обавезу, тим пре, што су некада регрутовали добровољце и позивали у рат људе, који су ношени њиховим националним идеалима ишли у смрт, а данас се, својом политиком, одричу тих часних идеала, прешавши у групацију еврофанатика, уз чију свесрдну помоћ забијају нож у леђа сопственој отаџбини.
(Двери српске – Владица Балшић)
