Прочитај ми чланак
(Никола Н. Живковић)
Резултати избора у Грчкој су познати. А прве реакције су више него једнозначне. Тако једне од најугледнијих дневних новина немачког говорног подручја, швајцарски Ноје цирхер џајтунг (NZZ), на насловној страни овако коментаришу: „Талас шока запљуснуо је Европу“ („Schockwellen durch Europa“).
Победа левог блока у Грчкој значи да је Атина кренула путем конфронтације са Европском унијом, а пре свега са богатим земљама северне Европе. Победник избора Алексис Ципрас најавио је да ће са Бриселом поново да разговара о пакету мера штедње. Ово је пре свега упућено на адресу Берлина. Немачка влада се и до сада увек одлучно противила да се Грчкој изађе усусрет те да строге мере штедње буду стављене ван закона. Две највеће немачке странке одмах су најавиле да не долази у обзир да се поново разговара о грчким дуговима. Сличне поруке стижу и из Европске центалне банке, као и од Тројке, а она гласи кратко и недвосмислено: „Грчка мора да поштује уговоре“.
Једино мање политичке странке у Немачкој показују разумевања за нови курс Атине. Тако шеф Алтернативе за Немачку (Alternative für Deutschland) Бернд Луке (Bernd Lucke) каже да Сириза има пуно право да захтева нове преговоре јер „новац Грци ионако неће моћи да врате. Цео терет грчких дугова пашће на крају ипак на леђа немачких пореских обвезника“. Луке саветује Грцима да напусти евро и да се врате драхми. Такође се овом резултату радује и Левичарска странка (Die Linkspartei). Она за финасијску кризу у Грчкој оптужује банке богатих држава ЕУ и њихову политику необузданог неолиберализма.
Лондонски Тајмс каже да је и британска влада забринута због оваквог изборног резултата у Грчкој. Премијер Камерун (David Cameron) је преко Твитера написао да ће то „повећати економску несигурност у целој Европи“. Сличне реакције чуле су се у Француској и Финској.
БУЂЕЊЕ ЕВРОПСКОГ ЈУГА
Док север Европе стоји јасно негативно према оваквом изборном резултату у Грчкој, дотле југ показује више разумевања. То се посебно односи на Шпанију и Италију.
Један од најзначајнијих немачких дневних листова Зидојче Цајтунг показује нешто више разумевање за грчки изборни резултат: „Грци су бесни… Шеф странке Сириза добио је гласове и зато јер је избацио пароле против Немачке и канцеларке Меркел. Досадашњи премијер и конзервативни политичар Антонис Самарас покушао је да заплаши бираче ширењем страха да ће Грчка пропасти ако бира Сиризу. Но бирачи су игнорисали упозорења Самараса. Грци су просто престали да се боје, а уместо тога растао је њихов бес. Грчки бирачи дали су шансу новим, неискусним, непотрошеним политичарима. Грци су поднели толико жртава, штедили, прихватили мање плате и пензије, а резултат је никакав.“
Британски Индепендент просуђује изборе хладне главе, чињеницама: „Незапосленост износи 25 одсто а проценат младих без посла је још већи и достиже бројку од 50 одсто. Лекари упозоравају да им у болницу редовно долазе људи који су неисхрањени. Новац који се шаље Грчкој одмах се враћа у Француску и Немачку, односно њиховим највећим банкама, како би Атина платила камате на дугове. Тако да Грчка од тог новца нема никакве користи. Сириза нема афере и мрље иза себе и ником ништа не дугује. Нова влада ће покушати да укине монопол на медије, који је имала досадашња пробриселска влада. Нова влада ће предложити промоцију радничких самоуправних задруга и национализацију банака и услужног сектора. У погледу спољне политике, планира да затвори стране војне базе на територију Грчке и да земља изађе из НАТО.“
Познати немачки интелектуалац и један од водећих политичара Алтернативе за Немачку Александар Гауланд (Alexander Gauland) каже да грчки сценарио може да буде веома поучан и за Немачку. Грци су створили коалицију између левичарске и десничарске странке, што показује да су Грци зрео народ, који зна да се политички организује и да, када су у игри витални интереси нације, онда ваља одбацити идеолошке разлике. Зато су Алексису Ципрасу честитали не само левичари него и десничари, као на пример из Француске Мари ле Пен.
ДИЛЕМА: ГРЧКА ИЛИ НЕМАЧКА?
Нова влада намерава да одбаци диктат Тројке, а да не напусти евро. Но то ће ићи тешко: „Ако Ципрас врати повереницима новац, онда је преварио своје бираче. Ако Ципрас остаје чврст, онда ће ЕУ бити присиљена да Грчку избаци из еврозоне. Ову дилему можемо да опишемо са немачког стајалишта овако: или ће Меркелова да присили Ципраса да даље преговара са Тројком из Брисела, а то значи да ће Грчка и даље наставити да пати и крвари; или ће Меркелова да изиђе усусрет Ципрасу и део дуга опрости Грчкој, а тај дуг ће онда да плате немачки порески обвезници. Прва варијанта била би катастрофа за Грчку, а друга би значила издаја интереса немачких грађана. Државе ЕУ са југа Европе видимо да неће моћи саме да се опораве. Или ће Немачка да плати њихове дугове. Но то неће да прихвати немачко становништво. Или ће Немачка морати да присили те земље да проведу реформе. Но управо то Немачка не сме да ради. Реформе морају да иду од самих грчких бирача, а не као директива из Берлина. Немачка се налази у дилеми, коју је већ јасно видео Бизмарк: ‘Немачка је превелика да би била као Италија. Истовремено, Немачка је премала да би могла да влада Европом’. И зато Немачка мора да балансира између ове две крајности и да избегнемо да имамо непријатеље. То је била тајна мудре Бизмаркове политике. Једино решење видим у томе да се Грци врате драхми.“
Да се послужимо Гауландом, верујем да би грчки сценарио могао бити веома поучан не само аз Немачку него и за Србију. За последњих 15 година Србија је испунила све захтеве који су долазили из Брисела и Вашингтона. А крајњи резултат видимо да јe, благо речено, катастрофалан. Од Зорана Ђинђића преко Бориса Тадића и сада Александра Вучића, непрестано се маше обећањима о уласку Србије у Европску унију. А народ живи све горе, све бедније, а неки помак ка бољем није на видику сем у говорима Вучића и његових министара. Но њима, како се чини, више нико не верује.
Ваља да дође неко, као и у Грчкој, свеж, непотрошен. Данашњи политичари у 90 одсто случајева представљају неку врсту сировог материјала за рециклажу: били су у ЈУЛ, СПО, фрадикалима, ДС, а данас су напредњаци. То је нека врста путујућег циркуса, које више ни деца не могу да узму озбиљно.
Србија је данас једна од најсиромашних земаља Европе. Око 20 одсто становника живи у крајњој беди. Индустрија је уништена и нико не говори о њеном оживљавању. Уместо да сами, на пример, производимо сок од малина или јабука, увозимо га из Словеније и Хрватске. Грађевинарство, сем нешто у Београду, потпуно је замрло. Постали смо просјаци Европе, који не могу да живе без социјалне помоћи. Најспособнији висококвалификовани млади људи одлазе у Канаду, Аустралију, Јужну Африку, али и Русију и Кину, да тамо продају своје знање, јер у Србији нису никоме потребни. У Београду, уз ретке изузетке, пролазе политички подобни, који су чланови странке на власти.
Уместо да се заустави даља приватизација, која је довела Србију у положај просјака, распордаје се и оно мало државних предузећа, које нико други у свету не би ниакда продао. Не постоји национална банка за развој привреде, али су зато широм отворена врата за стране банке, које нуде гађанима новац уз зеленашке камате. За приватизацију која је опљачкала државу нико до сада није одговрао.
Ствара се лажна слика да ће нам само чланство у ЕУ донет благостање, а прећуткује се цена. Погледајмо Бугарску. Како је у ЕУ, та земља је изгубила преко два милиона младих људи.
МОЖЕ ЛИ СРБИЈА ПУТЕМ ГРЧКЕ?
Као што пример Грчке показује, потребан нам је нови приступ, нове идеје, које би народу повратиле достојанство и самопоудање да смо и ми некада знали да правимо путеве, фабрике и мостове, а не да стално слушамо српске политичаре, да се извињавамо због „геноцида“, за који и сами газде из Вашингона, Лондона и Берлина знају да га није било.
Грци су очевидно решили да се ослоне на сопствене снаге. Зашто то не би могли да урадимо и ми у Србији? Све земље негују љубав према својој земљи, само се нама преко невладиних организација и осталих страних агената то забрањује. Како у прошлости, тако и данас, Срби могу да се мотивишу на жртве, али не тако да примамо похвале од америчког или британског амбасадора, већ да се жтвујемо за добробит наше отаџбине, како су то радили и наши преци у прошлости.
Русија 1945. није победила Хитлера зато што је била индустријски јача држава од Немачке, већ зато што је имала веру у себе. Тако је и код нас. Опоравак Србије може да започне ако повратимо веру у себе, тек тада можемо да се избавимо дужничког ропства, у које су нас довеле све српске владе од 2000. године.
У понедељак увече у Дневнику РТС су ово наши гледаоци могли да чују о ситуацији у Украјини: „Сепаратистичке проруске снаге бомбардовале су Мариупуљ. У том нападу погинло је десетак грађана. Украјина је за тај злочин оптужила Русију.“ При томе су приказали Порошенка, а нису дали могућност и руској страни да каже своју верзију о том догађају.
А шта се заправо догодило? Деморалисана Порошенкова армија, подржана од Вашингтона, губи на свим линијама фронта, и то од људи који бране своја села и градове. Да би медијска слика Запада била на страни неонацистичког режима у Кијеву, они су, врлло је могуће, инсценирали овај злочин над сопственим народом. Или, да будем прецизнији, и у Доњецку и у Мариупуљу већина становника су Руси. Само за последњих седам дана украјинска артиљерија бомбардовала је Доњецк и Луганск, где је погинуло десет пута цише цивила него пре два дана у Мариупуљу. О томе ћути и „наша“ РТС.
Овакво извештавање остаће забележно као срамно поглавље у историји те телевизије. Зар ми Срби не знамо како се то ради. Американци су, заједно са Изетбеговићем, организовали покољ сопственог становништва у Сарајево, а то је онда послужило Вашингтону да бомбардује српске положаје у Републици Српској. Слично се поновило и на Косову и Метохији са Рачком.
А „јавни сервис грађана Србије“ претворио се јавни сервис НАТО-злочинаца, који финасирају уништавање Украјине. Једина утеха јесте да су пале маске и сада Вучић и његови медији више не могу ни да глуме да су „пријатељи Русије, али хоћемо у ЕУ“. Говоре против земље која брани интересе наше државе одлучније од саме српске владе.
Као ни Грци, ни Срби се више неће дати заплашити претњама невладиних организација да се не враћа „у црне деведесете“. Убеђен сам да ће грчке избори донети и велике користи нашој земљи и да ће грађани да скину демократским изборима овај ненародни, антисрпски, квислиншки режим, који се држи уз помоћ заклетих непријатеља српског народа: Енглеза, Немаца и Американаца.
