Босна и Херцеговина је јасно нефункционална државна заједница два ентитета и три конститутивна народа. Накриво посађена од самог почетка, али са изворним Дејтонским споразумом, којим је заустављен крвави ратни сукоб, бар се могло радити. Чак и у оним тужним поратним годинама великих рана и великог неповерења институционални оквир је како-тако функционисао.

Али, то није одговарало амбицијама многих актера. Полако је почела централизација – за сваку бољку унутар система, почео је да се оптужује изворни Дејтон. То је резултирало све већим укидањем надлежности Републике Српске и њиховим пребацивањем на Сарајево.

Кривци су бројни. Међународна заједница чији градитељи нација се на Балкану вежбају за друге позиције, те нам долазе разни заменици помоћника секретара и остали приправници и цртачи мапа да „фацилитирају“ решења завртањем руке.

Криво је и званично Сарајево, које политички подмукло али националистички врло јасно зна шта хоће: остали ентитети (Република Српска) и остали народи (српски и хрватски) имају бити потлачени јер су за њих страно тело у БиХ. У тој визији, нема места федерацији или конфедерацији или било ком другом политичком решењу односа три народа које је било ефикасно у заустављању крвопролића и функционисању државе након рата. Апетити су порасли. Бошњаци притом не презају ни од претњи ратом. Довољно је испратити писања на друштвеним мрежама конзула БиХ у Франкфурту или директора Меморијалног центра Поточари, који неретко отворено позивају на сукоб. Владајућа СДА на такве „инциденте“ никада не реагује, јер су савршено у складу са њиховом политиком.

Хрвати већ годинама увређено гунђају због подређеног положаја у муслиманско-хрватској федерацији, која је све само не хрватска. Кап која већ годинама прелива чашу је избор Жељка Комшића за хрватског члана председништва, који је све само не хрватски – изабран је наиме гласовима Бошњака. Хрвати већ одавно помињу измену изборног закона, а стидљиво и трећи ентитет. Чини се да чекају само повољан моменат (а то је отворена подршка Загреба) да тај захтев постане и формалан.

Не аболирам од одговорности ни власт у Републици Српској. Милорад Додик је пристао на пребацивање огромног корпуса надлежности на Сарајево, а сада их тобоже тражи назад. То јесте у интересу Српске, али Додик то ради због личног рејтинга пред долазеће изборе. За то време, Република Српска је престала да буде економски развијенији ентитет, демографски се празни, а последњих година све је више оптерећена ендемском корупцијом и пљачком.

Опозиција се природно бори за власт у Бањалуци, али прави грешку јер очекује да ће Додика да смене запад или Вучић, јер они у босанској причи имају своје интересе, који су много шири од тога ко ће да седи у Банским дворима, а притом су ти интереси и за Републику Српску опаснији. Борба за власт је наравно легитимна и интерно је питање Републике Српске, али само док и једна и друга страна имају у виду интересе српског народа и опстанак српског ентитета.

А каква је улога тзв. високог представника? Његове надлежности су нешто невиђено у Европи 21. века. Таква овлашћења није имао ни гувернер бечког двора у време аустроугарске окупације БиХ. Практично колонијални управник који има право да доноси и укида законе, поставља и скида функционере, а све то у држави у којој га нико није бирао, а у којој га политички подржава само једна од три стране – она сарајевска.

На све то, високи представник не служи као корективни фактор, већ често као пироман који изазива политичке кризе. Актуелна је управо започета Инцковим законом о забрани негирања геноцида, којим је наравно циљана српска популација због става о злочину у Сребреници, а никако рецимо бошњачка и хрватска популација због ставова о једином геноциду који се кроз историју догодио на територији Босне и Херцеговине: прогону и планираном уништењу Срба, Јевреја и Рома од стране муслимана и Хрвата у усташким униформама.

Уставни суд БиХ чине два Србина, два Хрвата, два Бошњака и три странца (што не постоји нигде у свету), тако да бошњачко-централизаторска струја увек има већину од 5 према 4 у том телу. Још једна институција која, уместо да служи као корекција за мане Дејтонског система, представља механизам надглашавања и правног насиља над два од три конститутивна народа.

У тој партији шаха, шта је интерес Србије?

Три су могућа решења. Наставити као и до сада, пуштајући Сарајево да тврдоглаво инсистира на даљој централизацији и унитаризацији, иако таква политика производи све више проблема и гура народе у конфликт.

Друго решење је миран разлаз, за који тренутно не постоји спољнополитичка клима нити подршка.

Трећи – повратак изворном Дејтону три народа и два ентитета. Да Србија у том сценарију паметним, унутрашњим и спољнополитичким радом поврати и очува тзв. изворни Дејтон и надлежности Републике Српске, која је гаранција опстанка српског народа западно од Дрине.

И ту долазимо до перфидне игре Александра Вучића.

Вучићев интерес се углавном не поклапа са интересима Србије или српског народа. Вучићев интерес је да само што дуже остане на власти у Београду, да би могао да музе и пљачка Србију. Заузврат ће дати штагод да треба, само да га запад подржи у његовој мисији да влада Србима.

А шта то Вучић ради у Републици Српској? Присетите се шта је чинио (и још увек чини) у погледу Косова и Метохије: кува јавност Србије као жабу, мало по мало подмукло отцепљујући део по део суверенитета Србије, док све то маскира бусајући се у груди јуначке, подижући споменике средњовековним владарима и уводећи дане српске заставе. А за то време, српска полиција, правосуђе, тужилаштво, локална самоуправа, цивилна заштита, телекомуникације, енергетски систем и регистарске таблице на Косову – све то је предато Приштини.

Скувати јавност из Вучићеве перспективе није нарочито тешко, поготово кад контролишете скоро све медије у држави и када угушите сваки критички глас. Запад то немо посматра, јер одговара њиховој спољнополитичкој агенди, а на њихову срамоту.
Вучић дакле слично ради и у Републици Српској. Њему одговара када Срби преко Дрине „затежу“ ситуацију, јер ће он онда да се појави као херој у западним очима и да буде миротворац који ће „смирити дивље Србе“. Он ће палити ватру, чекати да се разбукта, а онда ће доћи са кофом воде. Ако неко изгори у међувремену – није га брига.

Погледајте ситуацију око избора новог високог представника. Немачки политичар Кристијан Шмит илегално је постављен, јер по први пут од завршетка рата није испоштована процедура у Савету безбедности УН: наиме, високог представника су овај пут изабрале западне амбасаде у Сарајеву, без укључивања УН. Зашто? Можете само да замислите зашто запад, настројен ка централизацији БиХ, насилно поставља свог човека на једину позицију у земљи која је у стању да својим одлукама централизује БиХ. Илегално постављеном Шмиту се противе Република Српска, која га званично бојкотује, али и Русија, као чланица Савета безбедности.

А ко подржава Шмита? Па Александар Вучић. Он прима Шмита док га Српска бојкотује, тапше га по рамену, назива својим пријатељем, одлази на самит у Словенију да би потписао декларацију којом се стране у БиХ позивају на сарадњу са високим представником и којом се Република Српска означава као кривац за актуелну нефункционалност БиХ. Притом свом пријатељу ни једном једином речју не суфлира у корист Републике Српске, па чак ни по питању измене или укидања спорног закона о забрани негирања тзв. геноцида.

За то време Република Српска стоји изолована од стране запада, а појединци у Бриселу и Вашингтону већ помињу санкције. Ко ће се онда појавити као спаситељ када криза дође на ивицу ескалације? Па Александар Вучић, наравно. Већ су актуелни његови састанци по овом питању са Милорадом Додиком и ускоро Бакиром Изетбеговићем.

Бакиру је прошле недеље пружио руку тако што је пустио на слободу Едина Врања, осумњиченог за гнусне злочине над Србима у Горажду. Босанском правосуђу, истом оном које је ослободило Насера Орића, послао је у истом пакету још 26 предмета за злодела над српским становништвом. Бакир му се јавно срдачно захвалио.

Резултат ове перфидне игранке је јасан.

Вучићу се пишу поени код западних ментора. Република Српска губи још надлежности, а Сарајево добија већи степен централизације. Додик можда падне, можда не падне са власти. Како год било, и једна и друга политичка опција у Републици Српској ће гледати у Александра Вучића и имати донекле и његову подршку, иако ће их он продати првом погодном приликом.

Запад ће наравно бити срећан јер њихови пиони играју како музика свира.

А српски национални интерес? Вучића баш брига. Људи који су гинули и крварили за Републику Српску у рату? Они за Вучића не вреде ништа. И то је кључна забринутост коју би данас требало да подели цео српски народ. И да научи нешто из ове приче. Република Српска, Косово и Метохија, Срби у Црној Гори? То је за Вучића само средство дужег опстанка на власти. Непријатност које ће се решити онда када цена буде добра. А он неће стати. Све док га ми сами не спречимо.

Извор: nova.rs

Ознаке: Александар Вучић, Дејтонски споразум, Млађан Ђорђевић