Прочитај ми чланакПоједине опозиционе странке ових дана живо полемишу о плану за „дан после“ пада Вучића. Цела ситуација помало подсећа на Уговор са народом који је ДОС представио пред ону судбоносну јесен 2000. године, а од којег се нажалост мало шта остварило. И то је велики проблем са оваквим обећањима.
Не знате шта ће вас дочекати оног момента када падне режим. Превише је непознатих. Ми не знамо шта ћемо затећи после Вучића. Не знамо како ће тај пад изгледати.
Foto YT
Не знамо у ком облику ће постојати фронт која ће га срушити. Да ли ће бити неопходно да га срушимо са пребезима, личностима и странкама које су сада интегрални део режима. Јер то можда буде нужан услов да оборимо мафију, али и камен спотицања у спровођењу обећања датих пред изборе. Све су то отворена и реална питања. Са сличним препрекама се суочио и ДОС.
Овакви документи и обећања имају своју сврху. ?ао што су имали пред 5. октобар. Нуде грађанима алтернативу, подижу морал онима који су наклоњени опозицији и донекле убеђују остале да Србија може бити боља него што сада јесте.
Међутим, осим начелног плана за дан после, људи који су спровели 5. октобар су имали нешто много важније. Имали су план за „дан пре“.
Знали су да желе да сруше режим, на који начин и с ким иду. Мислим да је то главна разлика између тадашње и актуелне ситуације. План за „дан после“, без јасног плана за рушење Вучића, личи на припремање ражња док је зец дубоко у шуми.
А на питању „дана пре“ се прелама не само цела стратегија приступа овом режиму, већ и питање ко заиста чини опозицију у Србији данас.
Ми у покрету Ослобођење мислимо да избори не могу бити главни механизам борбе против Вучићевог режима, из простог разлога што никада нећемо дочекати да мафија организује изборе које може да изгуби.
Милошевић се можда преварио, па је заказао такве 2000. године. Био је довољно надмен да није видео да се опозиција коначно ујединила у заједнички фронт (што сада није случај), да има бројне локалне самоуправе под својом контролом (сада нема готово ниједну), независне медије који досежу до скоро сваког домаћинства (сада нема таквих), инострану подршку (која је сада на страни режима) и политичаре, активисте и гласаче вољне да иду до краја (сада их је тек неколицина).
Имао је и велики део српског народа против себе. И у томе је ствар – њега мора да сруши незадовољан, преварен и издан народ.
У том дану пре, мора да постоји јединство свих актера који хоће да мењају власт са већинским ставом народа (а ни то опозиција сада нема). Али све побројано је историјска случајност, која се можда никада неће поновити.
Опозиција такође, мора да схвати да се „дан пре“ неће десити само у Београду, већ мора да се деси у целој Србији.
Зато ми у покрету Ослобођење обилазимо целу нашу земљу, идемо и по градовима и по селима, разговарамо са људима и мобилишемо народ у борби против овог зла које је задесило Србију. Онда када цела Србија устане, а не само опозиција из круга двојке, онда ћемо знати да се крај приближио.
Вучић, који нема ниједан од ових проблема, може да организује изборе кад год пожели. Мафија је све затворила и не може да изгуби. Мафија може да буде поражена једино ванинституционално, народним бунтом који неће моћи да се угаси тако што ће бити каналисан кроз намештене изборе.
Зато се Вучић и толико труди да приволи опозицију на учешће на изборима. Зато нуди цензусе од 3% и дијалоге власти и опозиције. Да би опозиционе странке изашле на изборе и својим присуством на гласачком листићу дале легитимитет овој фасади демократије, а уствари овој мафији на власти. А на изборима вас све чека стара прича – њихови бирачки одбори, њихови медији, њихове финансије, њихове судије, њихова полиција, њихови црни џипови и батинаши, њихови бирачки спискови. Њихов домаћи терен.
Свега тога су у опозицији и сами свесни. Зато и траже дијалог о минимуму демократских услова, зато се и задовољавају мрвицама попут гостовања на јавном сервису једанпут недељно.
Ми чврсто верујемо да је дијалог заваравање. Вучић завлачи опозицију, лаже грађане да је све у реду, лаже запад да је ситуација под контролом, а опозиција учествује у тој великој лажи.
Вучић има план. Тај дијалог са опозицијом је део Вучићевог плана. Да доведе своје противнике пред свршен чин и остави их без икаквих опција, осим да изађу на намештене изборе.
Избори су део Вучићевог плана. Да добије легитимитет и да 10 посланика опозиције уђе у парламент. Тамо ће седети прекопута 220 посланика власти, 10 лажних десничара под Вучићевом контролом и 10 мањинских посланика који можда нису за Вучића, али нису ни превише против њега.
То не може бити план опозиције.
Нама треба другачији план. Да изместимо ову игру са Вучићевог домаћег терена. Да се договоримо међусобно како ћемо то урадити. Да покренемо грађане. Да почнемо да крунимо подршку коју овај режим има: и међу грађанима Србије и међу међународним актерима.
Да га свакога дана кршимо на питањима која га заиста боле и која занимају грађане: криминал, корупција, Косово, животна средина. А онда, када га скршимо, да организујемо слободне и демократске изборе, на којима ћемо ударити печат победе, и за које ћемо писати програме за „дан после“.
У супротном, онај ражањ ће остати празан.
Аутор је председник покрета „Ослобођење“
