Pročitaj mi članakRežim Aleksandra Vučića ne može da padne dok se ne napravi jedna opoziciona kolona koja će u javnosti stvoriti klimu ili on ili mi. Inače takva kolona se već mesecima valja po ulicama širom Srbije protestujući protiv nasilja uz neskrivenu želju ljudi da budu politički usmereni u pravcu izvesne pobede nad ovim zlom koje nas je snašlo.
Сви досадашњи покушаји да се тај самоникли политички покрет грађана Србије зароби од стране било које појединачне политичке опције није успео, а није да неки то нису покушавали. Истовремено, сви Вучићеви напори да разбије и разводњи причу одбили су се о јединство народа. На овај начин је у пракси показано шта треба радити и здрава логика говори да нико из опозиције не би смео да иде насупрот воље грађана. Међутим, обично тамо где престаје здрава логика почиње нечији лични интерес и тренутно је то последња препрека коју опет грађани сами морају да сруше како би се сви истерали на чистац и тиме пред Вучића ставила чиста прича која ће га поразити у процесу тихе српске револуције, сматра Др инж. Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета.
Као и за све у животу и у процесу обарања једног мафијашког режима потребан је договор који је базиран на неким принципима, а након тог кровног договора на бази усвојених принципа мора се направити конкретан акциони план. Стим у вези предлажем следећа три принципа: 1. Борба против криминала и корупције; 2. Заштита уставног поретка; 3. Политика неутрализма. Сматрам да ова три принципа могу да буду оквир за договор свих друштвених и политичких група и појединаца који се истински боре за промену власти, али и успостављање новог и другачијег поретка у земљи.
Борба против криминала и корупције је нешто што је од суштинског значаја за опстанак српског народа и државе. Тренутно ми немамо већег непријатеља од организоване криминалне групе која нам је под политичком заштитом Александра Вучића и у форми Српске напредне странке заузела буквално сваку пору друштва и државе. Управо је мафијашка логика која је наметнута у друштву деловањем ове опасне организоване криминалне групе и довела до тога да насиље постане доминантно понашање код људи па смо тако дошли и до два језива маскара почетком маја ове године која су и покренула један број људи у буквално пробој из напредњачког логора у који је Србија претворена. Целокупној слици стања треба додати и податак да је процена да на годишњем нивоу корупција „поједе“ до 15 процената бруто домаћег производа што значи да политичка мафија годишње на различитим нивоима инкасира безмало десет милијарди евра. Ова мафијашка организација је уз медијску хоботницу (која је њен саставни део) окосница снаге Вучићевог режима и сходно томе демонтажа исте мора бити примарни циљ прве владе која ће бити формирана након смене власти. Из тог разлога је важно већ сада грађанима рећи да ће мафија бити демонтирана, а криминал и корупција сасечени већ у првих шест месеци нове власти.
То значи да опозициони тим за борбу против мафије мора бити формиран као један од главних ентитета који ће се обраћати јавности, а који ће пре тога написати предлог антимафијашког закона и акционог плана обрачуна са овом пошасти. По мом дубоком уверењу окоснице тог тима треба да чине адвокати Божо Прелевић и Иван Нинић који ће на стручан начин уобличити нацрт закона и целокупну стратегију борбе против криминала и корупције, уједно они би заједно са другим људима из тога тима давали сугестије нама из политике на који начин је најбоље да се теме пласирају у јавност како би се избегло да сви из опозиције причају исто и да при томе више звучимо као истраживачки новинари неголи као неко ко у догледној будућности треба да преузме вођење земље. Такође, грађани Србије треба да буду упознати и са тиме да ће они људи који би били саставни део тима за борбу против мафије бити носиоци функција у министарствима полиције и правде и генерално у свим оним институцијама које су важне за спровођење великог посла декриминализације земље. Ово је важно да се не деси после да једни људи ризикују животе борећи се практично голих руку против опасних људи, а да онда након смене власти дођу неки људи из сенке којих нигде није било када су се водиле битке.
Заштита уставног поретка је обавеза сваке пристојне и нормално уређене европске државе. Принцип уставног патриотизма је присутан и у оним државама и друштвима који не слове за конзервативна, а посебно је изражен у Немачкој којој је након завршетка Другог светског рата практично било забрањено национално и патриотско осећање. Ова власт је на шешељевским основама кренула да се масовно користи логиком „ура национализма“ у оквиру кога се константно избацују јаке пароле и говоре велике речи без конкретних дела која следе иза тога. Примери за то су бројни. Од сталног покретања војске ка административној линији према Косову и Метохији, сталних војних вежби које се преносе на свим телевизијама до вулгаризације односа цркве и државе, закључно са мегаломанским симболима попут предимензионисаног споменика Стефану Немањи или идеје са највећим јарболима и заставама у Европи. Овим „ура национализмом“ у суштини је покриван процес тоталног урушавања уставног поретка и правног система државе тако да смо данас у погледу функционисања земље дошли на ниво пре доношења Сретењског устава 1835. Тада је наиме Србија као држава била тамо где се у том моменту налазио кнез Милош Обреновић пошто је до доношења устава он био све и свја и за све се питао.
За свега десетак година је Вучић успео да под ноге баци две стотине година традиције да се држава води према писаним законима, успео је да поништи и борбу некадашњих радикала Николе Пашића који су дизали буне и устанке како би се власт децентрализовала и како би се формирале локалне самоуправе по угледу на оне из тада најуређенијих држава Европе. Стога би ми из опозиције морали јавно да се обавежемо да ће држава бити у потпуности враћена у уставне оквире и да ће се преиспитати и поништити низ закона који су доношени како би се легализовало много тога што су Вучић и његови радили, а што се коси са свим нормама уређених држава. Један пример је изградња Београда на води за који је доношен посебан закон. Заштита уставног поретка подразумева и доследну одбрану Косова и Метохије тако да се усвајањем овог принципа сви опозициони чиниоци обавезују да се државом баве у целини чиме се избегава замка да се зарад подршке политичког запада крене у трговину налик на ону која је напредњаке својверемено довела на власт. И овде је важно формирати независни тим у којем би били људи попоут бившег судије Зорана Ивошевића, те судије Мајића и тужитељки Јасмине Пауновић и Бојане Савовић. Наравно, важну улогу би већ сада требало наменити за храбре и часне инспекторе Миленковића и Митића, те узбуњивача Обрадовића. Ови побројани људи би могли бити својеврсни гарант грађанима да опозициони договор није парна прича и да ће након смене Вучића велики број његових завршити у затвору јер овде су уставни поредак и правна држава згажени како би мафија могла да влада.
Политика неутрализма подразумева јасан договор о томе да ће Србија остати војно неутрална након смене Вучићеве власти. Као гаранција да ће то тако заиста и бити већ сада се треба обавезати да ће војна неутралност ући у Устав и да ће након тога Србија кренути у правцу заузимања позиције сталне неутралности. Као модел могла би да послужи Аустрија која је 1955. године успела да издејствује признавање државности (све до тада Аустрија није постојала као држава након слома нацистичке Немачке), а једна од тачака која је била предуслов за повлачење сила савезница и признање суверенитета била је уставом гарантована војна неутралност. Данас када је свет већ у озбиљном оружаном сукобу између Русије и НАТО на територији Украјине (али и на другим местима у бројним прокси ратовима који се воде) све већи број држава покушава да се из тог сукоба измакне и да оду у неутралну позицију. Мађарска и Турска су већ сада примери да НАТО чланице не прате агенду политичког запада већ све више долазе у позицију еквидистанце. Након избора у Словачкој очекује се да ће и ова држава доћи у позицију налик на ону коју има Мађарска.
Раст популарности Слободарске партије у Аустрији говори у прилог томе да аустријско друштво ни по коју цену неће конфронтацију са истоком и тако кроз унутрашњи демократски процес бране неутралност. Такође, раст подршке Алтернативи за Немачку јасно показује да и немачко друштво схвата да је по њих лоше да буду у попришту сукоба. Са друге стране, државе као што су Казахистан и Азербејџан такође гледају начин да не буду исувише у оквиру политичког истока тако да се и у том региону ствара једна врста зоне неутралности. Све у свему, Србији је место у оваквом процесу јер нас само војна неутралност чува као државу. Отуда би ова тачка могла да окупи и онај део опозиције који је про ЕУ и онај који је проруски имајући у виду да сем екстрема са обе стране нико ко је рационалан не би имао пуно тога негативног да каже о идеји неутрализма. Једини аргумент који ја добијам када јавно говорим о овој идеји је та да је то немогуће, а то и није баш неки аргумент јер је било неутралних држава чак и у Другом светском рату.
Такође, постоји и она Његошева мисао: „Нека буде што бити не може.“ којом се водило у биткама које су деловале много неизвесније од оне да се Србија глобално позиционира као неутрална држава. Сликовито речено, стална неутралност обезбеђује могућност неговања братских односа са Русијом, челичног пријатељства са Кином, економске заједнице са ЕУ и стратешког партнерства са САД. Сада ће многи рећи да исту ствар покушава и Вучић, али све и да је тако, са државом у којој цвета криминал и корупција и у којој су урушени уставни и правни поредак нема никакве могућности да се одржи позиција која подразумева јако пуно балансирања, а што је могуће само кроз јак демократски потенцијал и политички плурализам.
Дакле, ова три принципа око којих би се опозиција могла ујединити представљају неку врсту логичког система у којем владају јасне корелације. Наравно, могуће је направити и другачије шеме опозиционог деловања и удруживања, али мишљења сам да оне не би имале ту неопходну свеобухватност. Ваља нам свима тражити тачке договора, а не инсистирати на ономе што нас раздваја. Такође, сада се не треба пуно обазирати на истраживања јавног мњења јер је криза у друштву толико велика да се више ни најсложенијим испитивањима не може ухватити тренд. Сада се ствара нова реалност, а улога нас из опозиције је управо у томе.
