Прочитај ми чланак
Више од 5.700 лобистичких група покушава да у Европској унији обезбеди корист за своје клијенте, а поједини своје услуге наплаћују 1.000 долара на сат. – Наши богаташи такође успевају да дођу до ових посредника са европском бирократијом.
И наши богаташи такође успевају да дођу до ових посредника са европском бирократијом.
Извештавајући прошле недеље из Брисела о напретку Србије на путу евроинтеграција „Политика” је нехотице такла у нешто о чему се много прича, а суштински мало зна – у лобистичку машинерију која делује у самом срцу Европске уније. Наш лист је дословце пренео изјаву председавајућег делегације Европског парламента за југоисточну Европу Едварда Кукана, где он изражава забринутост због тога што је Мирослав Мишковић, „тајкун кога је Вучић стрпао у затвор”, одлуком суда пуштен на слободу. Уследила је реакција, а сарадници Едварда Кукана су контактирали са „Политикиним” извештачем и изразили сумњу у веродостојност његових навода.
„Према нашим белешкама, господин Кукан је позитивно оценио кораке које влада предузима у борби против корупције и организованог криминала. Затим је поменуо да има напретка у тим процесима, али да су неки случајеви и даље под знаком питања. Потом је рекао неколико речи о Мишковићевом случају, као пример, али нико од нас (Куканових асистената) није приметио (формулацију)’тајкун кога је Вучић стрпао у затвор’. У сваком случају, забележили смо да је споменуо да је овај случај проблематичан, али сам прилично сигуран да то није рекао на начин на који су га цитирале новине у Србији”, пише Куканов асистент Јурај Севеља.
„Политика” је у међувремену дошла у посед тонског записа са округлог стола на којем је изречена поменута тврдња, а снимак је само потврдио веродостојност нашег писања.
Овај догађај је потврдио да домаћи богати људи, попут Мирослава Мишковића, такође могу да нађу начин и преко различитих лобистичких група покушају да изврше притисак на европске политичаре.
Деликатан однос у којем клијенти са свих страна света ангажују професионалне лобисте у Бриселу, који ће захваљујући својим везама гурати њихове интересе код званичника Европске уније, и даље је већим делом сакривен од очију јавности. Истражујући овај феномен „Њујорк тајмс” је дошао до фасцинантног податка да се више од 5.700 различитих корпорација, адвокатских канцеларија и непрофитних група бави лобирањем у институцијама ЕУ. Они најуспешнији своје услуге наплаћују и 1.000 долара за сат.
На глобалном нивоу им у том смислу конкуренцију представљају само лобисти у Вашингтону, с тим што је америчка пракса транспарентнија. Развоју оваквог бизниса наруку иду и релативно лабави етички стандарди пословања, који бившим званичницима омогућавају да оног тренутка када напусте положаје могу да искористе дотад стечене везе.
Њујоршки дневник пише да је вашингтонски обичај унајмљивања инсајдера у важним институцијама био недовољно заступљен у Бриселу док тамо нису стигли амерички адвокати, који су у европској бирократији осетили велики потенцијал за профит.
„Они су захваљујући дебелим хонорарима почели да регрутују европске политичаре – укључујући и највише рангиране званичнике Европске комисије, парламента и савета, три тела која чине европску владу”, пише „Њујорк тајмс”.
Управо је мала транспарентност лобирања карта на коју игра већина адвокатских канцеларија које се баве овом делатношћу у Бриселу. Поверљивост односа адвокат–клијент јесте параван иза којег се, према писању њујоршког дневника, одвијају најуноснији послови. Тренутни прописи омогућавају сусрете клијената и утицајних људи из света политике, што би пак било забрањено америчким званичницима или би се од њих захтевало да обелодане такве разговоре.
Критичари оваквог обрасца највећи проблем препознају у лобистичком деловању адвокатских канцеларија, којима управо принцип гарантоване дискреције обезбеђује предност у односу на остале лобистичке групе.
Ипак, серија скандала довела је до целог једног покрета који захтева промену тренутне регулативе у овој делатности. Они сматрају да је, иако стоји аргумент о дискрецији унутар односа адвокат–клијент, неопходно поставити правила која ће онемогућити да се такав однос злоупотребљава за лобирање. Потребно је, кажу, назвати ствари правим именом и радити на отварању и транспарентности бриселске лобистичке мреже по угледу на вашингтонски модел.
(Политика.рс)
