Прочитај ми чланакЖак Сегела (“Изборна вртоглавица“, Клио, 2009), човек који је радио изборне - махом председничке и покоју премијерску - кампање и за политичаре као што су Франсоа Митеран и Лионел Жоспен, Ехуд Барак, Александар Квашњевски, Јожеф Антал, Жељо Желев, Франц Враницки, али и Јанез Дрновшек и „лечио“ њихове предизборне дилеме, дакле, од Француске и Израела, преко Аустрије, до Пољске, Мађарске, Бугарске и Словеније, али и диљем планете – својим „пацијентима“ је „преписивао“ терапију са 10 обавезних „народних лекова“.
За први и десети лек препорука је да се, као аспирин, узимају и „без рецепта“, тј. и мимо неког специјалног изборног консалтинга.
Правило један: Гласа се за човека, а не за партију.
Јер, вели Сегела, јесте да тешко можете да будете изабрани без странке, али те страначке снаге могу и да остану по страни или, чак, тајне, јер једино се чује и громогласно одјекује глас шефа. Бирач има незадрживу потребу да – издигавши се одједном у својој изборној уобразиљи изнад свих осталих – материјализује своје снове и своја очекивања у само једној особи. И подсећа, да овај принцип траје од Александра Великог, Луја Четрнаестог и Наполеона до ере република.
А правило два каже: Гласа се за победника, а не за лузера.
Пошто се, закључује Сегела, чак и у демократији, власт најчешће губи, а много, много ређе добија. Као у оној , аутентично српској, анегдоти са Вуком Драшковићем и сељаком који му каже да ће гласати за њега – када овај буде на власти!
Можда управо ова Сегелина дијагноза даје један од одговора на питање зашто се садашњи Врховник Србије, формално демисионирани лидер најјаче владајуће странке и стварни узурпатор свих кључних државних институција, толико беспризорно гура и намеће и за партијски врх врхова једне једине странке, иако то он, по Уставу, као председник свих грађана, не би смео да буде!
У књигама „Духовна колаборација“, „Нулта 2020 тачка“ и „Вучје време“, већ сам се, делимично, бавио овим нонсенсом да човеку који се кандидовао (и два пута убедљиво побеђивао) на изборима за председника Републике који има осам, мање-више церемонијалних, овлашћења, када бива изабран на ту позицију, одједанпут та функција постане претесна као, за три броја мање, одело и онда, из „фундуса“ државних функција почиње да отима и друге одоре и униформе које не припадају њему, већ другим изабраним функционерима и намештеницима.
И у овој изборној кампањи, председник Републике који је, за шест година, 25 пута јавно орочавао своје повлачење са места председника највеће владајуће странке, па се 26. маја ове године, коначно и „деакумулирао“ – поново се анитуставно и противзаконито, односно партијски пристрасно понаша и делује, баш као и и све време откако је, 2017, први пут изабран за председника Републике.
Закон избору народних посланика, члан 59, каже: „Изборе расписује председник Републике“.
И тим чином расписивања избора морало би и да се заврши било какво мешање председника Републике у процес избора посланика за српски парламент!
Осим што, наравно, као и било који други грађанин, и председник Републике има право да бира, али не и да буде биран, на пример, за народног посланика или одборника у некој од локалних скупштина. Јер, председник Републике – тако стоји у члану 1 Закона о председнику Републике – није ту да изражава некакво политичко, страначко или грађанско, не даје Боже, нејединство већ, напротив: „изражава државно јединство Републике Србије“!
Што је јасно свакоме ко уме да прочита 30 слова, дакле, свима осим оних који су намештени управо да бране тај Устав – нашим слепим и босоногим „сестрама кармелићанкама“ из Уставног суда…
Члан 67 Закона о избору народних посланика допушта да „назив коалиције или групе грађана може да садржи име и презиме физичког лица или назив правног лица ако се оно с тим сагласи у писменој форми“, али председник Републике, према члану 115 Устава Републике Србије, не може да „обавља другу јавну функцију или професионалну делатност“, па ако се изборна листа на предстојећим (парламентарним и локалним) изборима на којима се он не кандидује, ипак назове његовим именом, то је, у најмању руку, превара грађана који мисле да је председник Републике, истовремено, и кандидат за народног посланика, одборника или, након окончаних избора, за премијера, министра, градоначелника или председника свих општина на којима листа с његовим именом победи!?
Следећи легалан „контакт“ председника Републике са изборним процесом јесте тренутак када он, пошто га нека изборна листа убеди да има већину за предлагање мандатара, повери мандат за састав владе тој изборној листи! И, то је то!
Пратећи слово Устава, Закон о председнику Републике, у члану 9, прописује да председник Републике не може вршити другу јавну функцију или професионалну делатност и да је „дужан да се у свему повинује прописима којима се уређује сукоб интереса при вршењу јавних функција“.
Први акт коме би, даље, у овој изборној кампањи, морао да се „повинује“ јесте Закон о спречавању корупције. Ево неких симптоматичних чланова овог закона који уређују „сукоб интереса“, односно „основна правила о обављању јавне функције“.
Члан 40 каже да је „јавни функционер дужан да јавни интерес не подреди приватном“, али и да „не сме бити зависан од лица која би могла да утичу на његову непристрасност, нити да користи јавну функцију зарад стицања било какве користи или погодности за себе или повезано лице“ (читај: за странку чији је члан а, дефакто, још увек и предводник). Такође, „забрањено (му је) да употреби, ради стицања користи или погодности себи или другом (читај: СНС-у!) или наношења штете другом (читај: опозиционим странкама и изборним листама које учествују на изборима!), информације до којих дође на јавној функцији, ако нису доступне јавности“.
Хајде да видимо шта значи појам „сукоб интереса“. То је (члан 41 истог закона) „ситуација у којој јавни функционер има приватни интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на обављање јавне функције“. Док је „приватни интерес било каква корист или погодност за јавног функционера или повезано лице (читај: политичку странку чији је председник Републике члан и чија изборна листа носи име „Александар Вучић – Србија не сме да стане“).
У члану 42 пише да је „јавни функционер (председник Републике) дужан да, приликом ступања на дужност и током вршења јавне функције, без одлагања, а најкасније у року од пет дана, писмено обавести непосредно претпостављеног и Агенцију о сумњи у постојање сукоба интереса или о сукобу интереса који он или са њим повезано лице (читај: СНС!) има“. Истовремено, обавеза је јавног функционера (Александра Вучића) „да прекине поступање у предмету (читај: изборна кампања његове странке у којој не само да учествује него је и предводи!) у којем постоји сумња у сукоб интереса“.
Следеће поглавље овог закона говори о „неспојивости послова са вршењем јавне функције“, где, рецимо, у члану 45 стоји да, ако се обављањем другог посла у време обављања јавне функције (читај: агитовање за једну изборну листу, иако би као председник Републике морао да буде непристрасан!), „угрожава непристрасно вршење јавне функције, Агенција за спречавање корупције доноси одлуку којом одређуе рок у којем је јавни функционер дужан да престане са обављањем тог посла, односно делатности“.
Председник Републике би, додуше, према члану 46, као јавни функционер могао, изузетно, да се бави „научноистраживачким радом, наставном, културно-уметничком, хуманитарном и спортском делатношћу, ако тиме не угрожава непристрасно вршење и углед јавне функције“, али учествовање председника свих грађана Србије у агитпропу једне политичке странке, сложили би се, надам се, и уставокршитељи из Уставног суда – није исто као да, на пример, председник Републике као будући школовани тренер, тренира неки кошаркашки клуб!
Члан 47 је недвосмислено изричит да јавни функционер „не сме да саветује правна и физичка лица (читај: СНС и изборну листу „Александар Вучић – Србија не сме да стане“!) о питањима у вези са јавном функцијом на којој се налази, осим ако је на то обавезан“.
И, сада, на први поглед рекло би се, „бинго“ за све оне „уставобраниоце“ који мојој маленкости и свима нама, наводним правним лаицима, избија аргументе апропо немогућности учешћа председника свих грађана у међустраначкој „борби на живот и смрт“ у дресу само једне од политичких партија…
У члану 50 („чланство и функција у политичком субјекту“), наиме, пише да „јавни функционер може да врши функцију у политичкој странци, односно политичком субјекту и да учествује у њиховим активностима“, али у наставку овог става има и једно „али“ које тој „школи мишљења“ срећу квари: „… ако то не угрожава вршење јавне функције (питај: а да ли учешће у изборној кампањи партијске листе коју лично предводи угрожава његову функцију непристрасности према свим грађанима и да ли се тако одражава државно јединство?) и ако то није законом забрањено“!?
И даље, у следећем ставу, јасно као дан, пише: „Јавни функционер не може да користи јавне ресурсе за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката, под чиме се посебно подразумева коришћење јавних ресурса у сврху јавног представљања учесника у изборима и њихових изборних програма, позивања бирача да за њих гласају на изборима, односно да бојкотују изборе, као и коришћење јавних ресурса за друге видове политичких активности, као што су рад са бирачима и чланством, организовање и одржавање скупова и промоција, израда и подела рекламног материјала, брошура, лифлета и публикација, политичко оглашавање, истраживање јавног мњења, медијске, маркетиншке и консултантске услуге и спровођење обука за страначке активности“.
Па, онда: „Јавни функционер не може да користи јавне скупове на којима учествује и сусрете које има у својству јавног функционера, за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката, под чиме се посебно подразумева коришћење тих јавних скупова и сусрета за јавно представљање учесника у изборима и њихових изборних програма, позивање бирача да за њих гласају на одређеним изборима, односно да бојкотују изборе.“
А све то је, више него еклатантан, доказ сукоба интереса јавног функционера, председника Републике Србије Александра Вучића и имењака, називника, носиоца и предводника изборне листе „Александар Вучић – Србија не сме да стане“ која се такмичи на локалним и парламентарним изборима, а на којима „председник свих грађана Србије“ не може да се кандидује?!
Међу осталим правилима цитираног Жака Сегеле има и оно да гласач „гласа за себе, а не за кандидата“, као и „за спектакл, а не за баналност“, „за истинито, а не за лажно“, „за будућност, а на за прошлост“, „за идеју, а не за идеологију“, за „вредност, а не за функцију“, али и „за активно, а не за пасивно“.
Па, зато ако је већ илузорно очекивати да, у конкретном случају, Агенција за спречавање корупције, по службеној дужности, што јој је, иначе, законска обавеза, „покрене поступак одлучивања о постојању сукоба интереса“, право је питање зашто се, макар, остали учесници у изборној кампањи не понашају „активно, а не пасивно“ и иницирају одмах такав поступак са озбиљним „кецом у рукаву“ ако Агенција прибегне ћутању и нечињењу – да опозиционе листе промптно обуставе све изборне радње и „замрзну“ своју предизборну кампању?
Коалиција НАДА за већински изборни системhttps://t.co/rWpMxdxfWw
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 10, 2023
