Од како је држава Србија изгубила све праве службе безбедности, а пре тога, наравно, интелигентне људе који су се овим минским пољем бавили, као неуспела психолошка надкомпензација , почело је опште симулирање борбе за безбедност и измишљање сијасет имбецилних „правила“ како да се што више отежају боравак и живот у Страдији.

Све је то била само лоша компензација за безбедносну политику које у Србији уистину више нема, јер да је има, не би Србијом лутале несрећне избеглице у чопорима, нити би деца тајкуна и олигарха некажњено газила џиповима невине људе на улици, а још мање би српска држава дозвољавала да у сваком стратешком министарству седи по неки амерички или енглески трудбеник. Јасно је да скоро ништа у Србији није безбедно, ни економија, ни посао, ни државне границе, ни људи. Чак ни вода за пиће. И баш зато се дешава читава ова лоша глума „безбедносне политике“, која се огледа у многим имбецилним поступцима, или у нејасним параграфима тзв. „закона о странцима“.

Без критиковања потребе да такав закон постоји и без било каквог негодовања на чињеницу његовог стварања, морам да констатујем да је он не само „растегљив“ у својој конкретизацији, како се то обично каже, него је и недорађен, произвољан, а на неким местима чак и врхунски глуп (хоћу рећи, дати придев се више односи на неко, рецимо, тренутно духовно и ментално стање људи који су га писали).

Али, ово је све само привилеговани домен људске глупости, а глупост је космичка појава. Када, међутим, уђемо у поље подлости и џепарења људи, које обично почиње врло селективном применом истоименог закона и његових двосмислених и тросмислених параграфа, онда тек видимо о каквом се психичком и физичком насиљу, над невиним бићима, ради.

Дакле тај закон не примењује се на бело-светске и црно-светске барабе које су ову земљу бомбардовале, опљачкале, уцењивале, смањивале њене границе, из ње народни новац у џаковима износиле, него се примењује на оне ретке и светле личности у свету и у Европи којима је град Београд за живота требало да подигне споменик, и то одмах поред Народне скупштине.

Да није у питању подла и рекеташка под-рачуница да се опљачкају поштени људи који у Београду не могу да се снађу (јер у Београду чак ни српска дијаспора више не може да се снађе, а камоли неки већи „странци“), ја бих свакако дијагностификовала тежи облик клиничке параноје. Али, на несрећу, постоји нешто још горе од болесне параноје (која је често, у колективној равни, сопствени осећај кривице окренут у агресију, као што је пример тзв. америчког „патриотског акта“).

То нешто што је још горе од параноје јесу подлост, превара и пљачка које данас, по систему „покушаја и погрешке“ (народ то зове АПП: ако прође, прође), практикује ослепела администрација у Србији. Не практикује она то као реторзивни одговвор правим пљачкашима из света, него практикује искључиво према невиним и истакнутим европским интелектуалцима који су се махом жртвовали за Србију као државу, мислеђи да она постоји.

Власт у Србији и администрација не само да отимају новац и имовину од домаћих јадника, него су пронашле лукаво решење да пуне пропали буџет тако што ће сваког „странца у ноћи“, а нарочито оног који ни за шта није крив, тј. који је поштен, поштено и добро оџепарити.

Претрпели смо тешка времена,санкције и бомбардовање. Рекох, ретки су, стоје на десет прстију две шаке, они Европљани који су нас тада на све начине бранили, излажући себе великом ризику да изгубе посао или слободу која се може изгубити чак и у земљама богатог и либералног запада.

Један од таквих великана, иако веома скроман и тих човек, јесте италијански интелектуалац и историчар, рођени Венецијанац Уго Гаудензи. Некада директор једног од највећих римских часописа, годинама је био званични дописник АНСЕ из Либана и са блиског Истока, а потом је сам напустио тај положај незадовољан политиком своје земље према остатку света. Затим је Гаудензи основао свој часопис под називом „Ринашита“. У Италији је , упркос неслагању са званичном политиком агресије према Србији, остао веома угледан и цењен интелектуалац који је у годинама рата на Балкану организовао путовања у Рим представницима српских избеглица и многим српским политичарима. Потом је у Србији основао и финансирао један од најбољих часописа који је икада излазио, „Европа Нација“ .

Добро га је познавао данашњи српски премијер Аександар Вучић, с којим је својевремено, у најтежим годинама рата, Гаудензи урадио један изванредан интервју. У часопису „Европа Нација“ био је ангажовао врхунске српске интелектуалце, а часопис је покривао и Републику Српску. Храбро је пропратио „Сребреницу“, пад Крајине и операцију „Олуја“, почетак одузимања Косова, хашке оптужбе и све српске оптуженичке клупе. Праву европску јавност редовно је и истинито обавештавао о правој истини у свим догађајима на Балкану. Затим је несебично слао новац српском народу и српским студентима на Косову, примао их и гостио у Риму, организовао семинаре, предавања и политичке борбе у италијанском парламенту.

Данас, када је Уго Гаудензи у пензији и када је са супругом пожелео да се настани у Београду (где би боравио један део године), да овде поново покрене чувени часопис „Европа Нација“ и да запосли људе, почели су проблеми. Параноидни, имбецилни, простачки, рекеташки, пљачкашки.

Ево како је изгледао долазак Уга Гаудензија у наш главни град. Чим је Гаудензи у Србију стигао са одређеним капиталом (читај: парама) настали су проблеми са поглавицама гладног и бахатог племена.

Најпре, морао је да се пријави на београдски „биро рада“ и да ту на понижавајући начин (као да од некога овде, у општој домаћој беди, моли посао) чека на безброј „справки“ које чак ни Совјетски Савез није имао. На сваком кораку му је тражена некаква неразумљива „такса“ од по 200, 300 евра, и то сваки пут када би из Рима слетео у Београд и отишао у било какав биро. У стану би га чекала пошта са разним претњама, позивањим да регулише неразумљиве таксе, и да се поново, и увек поново пријављује полицији (иако печати у пасошу управо томе служе). Будући да сам га примила у моју кућу док не изнајми сопствени стан, све смо уредно обавили идући од једне до друге полицијске канцеларије, где су се понеки службеници чак и трудили да буду љубазни.

Међутим, амбијент у тим полицијским станицама личио је на декор из давних филмова Косте Гавраса о борбама за ослобођење у диктатурама латинске Америке, и, искрено речено, било ме је страшно срамота да наш пријатељ Гаудензи гледа Србију кроз такво, прљаво окно. Запуштене и смрдљиве зграде, решеткаста гвоздена, трула врата као у неким давновековним казаматима, припрости иследници без знања иједног светског језика који се ауторитативно издиру, или грокћу, силни непотребни формулари и нејасне и необјашњене „таксе“. Све се сводило на таксе, таксе и таксе. Свуда је Уго морао да плаћа некакве таксе, а једна такса служила је да објасни другу.

Добро. И то је прошло. Чувени Уго Гаудензи пронашао је најзад одговарајући стан у улици Страхињића Бана који му је изнајмио неки инжењер и са којим је потписао уговор на име своје легалне , уредно регистроване, новоотворене фирме. Уредно се потом и тамо пријавио, ушао у стан и почео бројне оправке, јер је стан у суштини био у стању шармантне руине. Оправљао је и повремено путовао у Рим, наизменично долазио са супругом да и она све те радове надгледа. Када су радови и оправке приведени крају, италијански пар је почео да доноси из Италије личне комаде намештаја, без којих је сваком укорењеном човеку тешко да живи спокојно и удобно , иако су намештај куповали и у Србији. Али, успомене су успомене. Када је све било сређено и прилагођено за живот у Београду, па и за Новогодишњу посету њихово двоје деце који живе у Европи, десио се опет балкански обрт.

Власник је, када је све било реновирано, упркос уговору који је Уго Гаудензи са њим пред неком адвокатском канцеларијом потписао, једноставно станару који је редовно и унапред плаћао кирију, саопштио да он стан мора да прода. Не обазирући се ни на шта, ни на одштету коју му дугује, ни на шок који му је приредио када је Гаудензи слетео у Београд са супругом и затекао сопствени стан пун „гледалаца и купаца“. Оваква дрскост могућа је само у друштвима у којима ништа није сређено и у којима судови не раде. Односно, да будемо прецизни, оваква дрскост могућа је овде код нас, ако та реч „нас“ још увек нешто значи.

Будући да је адвокатски одговор био да жртва , на жалост, „нема среће“, саветовала сам Гаудензију да тражи одштету и да тужи власника рекеташа, да не напушта стан за који је потписао уговор, али он је, знајући да судство у Србији не ради, или да ради на деценију, две времена по предмету, одлучио да из тог стана ипак оде, будући да је, из њега, са супругом, већ био избачен. Спремајући се да све своје ствари припреми за селидбу, иако је дошао да ради на часопису, дању и ноћу, обилазио је нове станове, не би ли у Београду нашао неко друго одговарајуће место за живот.

Могла бих да сведочим о томе да је већина станодаваца, чим би угледала Угову доброту и спремност да поштено плати, покушавала да га превари на неки од хиљаду и један фарисејски начин. Нећу се на овоме задржавати, јер ми је реченица некадашњег немачког окупатора да су „Срби лажови и лопови“ ужасно болна и тешка срцу. Али, са степеном емпиријског сведочанства оваквог исказа, ова се душевна бол пропорционално повећава.

Најзад је голгота италијанског интелектуалца и светског антиглобалисте Уга Гаудензија кулминирала тиме што је приликом свог последњег доласка у Београд (опет са супругом) у стану затекао писмо претње да се одмах јави у полицију како би га пребацили судији за прекршаје због недозвољеног понашања. Потпуно у шоку и збуњен, питајући се да није можда време стало на брдовитом Балкану и да можда нисмо у тридесетим годинама прошлога века када је Берија правио спискове политичких непријатеља за слање у логор у Сибиру, или смо можда у америчком футуризму када ЦИА плаћа српску пропалу полицију, спремао се да пође на увиђај, схвативши да се иза претећег дописа вероватно крије опет нека неплаћена „такса“, или неки нови „рекет“.

Наравно, нисам га пустила да оде сам и пошла сам са њим у полицију где је чак и службеницама, тога мутног јутра било врло непријатно. Прекршај се састојао у следећем: Прошлога лета док су трајали радови у изнајмљеном стану и док се отровна фарба још сушила са зидова, Гаудензи је две ноћи преспавао у хотелу „Мажестик“, како би се већ треће ноћи вратио у окречени стан. Код мене није могао да борави, будући да сам ја са породицом била у Француској, а кључ смо заборавили да му оставимо. И то је био страшан прекршај због кога је Гаудензи добио претеће писмо да одмах мора да се јави судији за прекршаје , те да објасни зашто се није одјавио из стана који се кречи и зашто се трећег дана када се вратио у окречени стан, није поново пријавио полицији да се у њега враћа ???!!! За овакав прекршај била је предвиђена нова казна од 150 евра, али пре ње, сва могућа помижења у чекању по прљавим ходницима, у разговору са службеницима који не говоре ниједан језик а често су арогантни, у дезинформацијама и, наравно, у огромном губљењу космичког времена.

После свега, казала сам пријатељу Гаудензију: „Уго, хајде да организујемо конференцију за штампу и да покажемо свима како изгледа „европска Србија“ која жели да постане туристичка дестинација и која жели да у њу „странци“ улажу новац. Ти си странац који је дошао да покрене посао у овом чабру где све устајало стоји, па хајде да сви виде како изгледа пут човека идеалисте са иницијативом да помогне и да отвори посао,човека са огромним разумевањем према српском народу“!

Најзад сам , уз много телефонирања, много вике и много интервенција , а преко једне изузетно образоване и родољубиве особе, супруге некадашњег кадра српских правих и способних безбедносних служби, успела толико да сви заједно учинимо неколико хуманих интервенција. Свим службеницима који су нас бледо гледали објашњавала сам КО је Уго Гаудензи и молила их да са њим буду барем љубазни. Морам да кажем истину, један број њих је реаговао људски и позитивно, стидећи се бесмисла у коме су се нашли.

На крају је судија за прекршаје у улици Деспота Стефана где сам , у завршној сцени балканске рекеташке драме, отишла са Угом Гаудензијем „да му преводим“, после скоро два сата чекања у чекаоници у односу на заказано време, када смо у његову канцеларију најзад ушли, био веома увиђаван. Чак је и проговорио пар речи на италијанском језику. Био је то последњи чин наше агоније , онај када се Бог смилује да пошаље неког племенитог човека у сурет. Дотични судија све је схватио и писмо „увиђаја“ аутоматски издиктирао службеници, симпатично ћаскајући са „оптуженим“. Он је вероватно прво званично лице у Србији које Угу Гаудензију, легенди борбе за слободну Европу народа, није тражио да плати „казну“ , или неку нову, н-ту по реду, таксу.

Живот је тада, и поред полицијске зграде неокречених зидова, металних решетки, искривљених врата и избораних ликова деликвената међу којима смо се налазили, изгледао тако леп.

Да ли је ово мучење за нашег српског пријатеља, добротвора и интелектуалног великана завршено? Шта да радимо ми Срби који се свега овога ужасавамо и стидимо? Није се држава Србија довољно захвалила ни Арчибалду Рајсу, ни мајору Бинелу, ни пуковнику Бариоу, ни историчару Батају, ни Угу Гаудензију. Једва је и Петер Хандке добио почасну титулу Београђанина, а коју би сви ови поменути и још многи наши искрени пријатељи , требало да добију.

Али, Уго Гаудензи никада ништа није тражио , нити ишта данас тражи. Он је и све преваре заборавио и све уцене редовно плаћао, не желећи да се замера, нити да за њега интервенише било ко из власти.

Понеки добар човек или понеки правденик нађе се изненада у свакој српској муци. Данашња Србија нема ни јасну државу, ни јасан систем, ни јасна правила, нити било какву могућу институционалну правду у реалном времену. Она се држи само на четрдесет праведника. Али, неко случајно хумано биће у низу бесмисла, корупције, понижавања и мрака, у стању је да промени све.

Дана када је Гаудензи први пут, после десетине „рекетирања“, „ослобођен“ бесмислене казне и бескрупулозног џепарења, он, Уго, био је весео читаве вечери, частећи све наше пријатеље и правећи планове за будућност.

Поново се радовао што ће живети међу Србима о којима је толико писао и за чије се право на правду, дугих тешких ратних година, толико борио.

Овако једноставно живе и прашатају велики људи.

Проф др Мила Алечковић

(Србин.инфо)

Ознаке: Мила Алечковић Николић, полиција, репресија, Секуритатеа, Србија, Уго Гаудензи