Pročitaj mi članak
Жељко Цвијановић
Шта је показао последњи инцидент у УН, где су Србију највише брукали њени медији
Колико год ме остављао хладним њујоршки пи-ар Вука Јеремића, никад се не предајем јер код њега узбуђења увек долазе касније, кад се светла погасе. Овај пут за афтерпартy била је задужена саборност безмало свих српских медија, који су, као хор из античке драме, у глобалну осуду Срба увукли и пословично и формацијски уздржаног Бан Ки-Муна, тако да је по том питању невин остао још само Далај Лама.
Наиме, док си рекао говор мржње, сви су пренели да се портпарол првог човека УН „извинио“ због најновије свињарије Вука Јеремића, оног што су га уочи српске Нове године исти ти медији – истинабог делом и његовом заслугом – вијали по Централ парку да га сликају како натиче празнично прасе на ражањ. „Бан Ки-Мун се извинио због аплауза ‘Маршу на Дрину’“, писале су редом српске новине и извештавале телевизије позивајући се на речи портпарола генералног секретара УН. Реч је била о Јеремићевој прослави јулијанске Нове године у УН, на којој је певао београдски хор Вива Воx, изводећи и познату композицију Станислава Биничког.
У наставку приче следи једна од оних олињалих пропагандних акција. Језиком који пристојан свет нити говори нити га слуша босански представници у УН протестовали су код Бан Ки-Муна што је уопште изведена та „озлоглашена и нападачка српска националистичка песма“. Ваљда да би ојачали своје моралне габарите, у целу причу босански дипломате увукли су и организацију Мајке Сребренице да би сви скупа завапили како се ради о „посебно фашистичкој песми“, која је „коришћена да инспирише ширење мржње против свега несрпског“ и „као инструмент подстицања инспирације убиства хиљаде несрпских цивила“. На крају, Босанци су од генералног секретара захтевали „извињење свим ратним жртвама у Босни и Херцеговини, страдалим од стране српских националиста“.
ШТА ЈЕ РЕКАО ГЕНЕРАЛНИ
Уверен, препостављам, да би му полемика о „Маршу на Дрину“ требала колико и коксаки, Бан Ки-Мун је деловао као да ће целу ствар прећутати не придајући јој важност. Али не може. На брифингу за новинаре његовог портпарола заскочио је босански дописник из УН Ерол Авдовић – иначе посебан тип журналистичког канибала који је за последње две деценије о Србима исписао такве грозоморне ствари да на овој страни једноставно нема пандана, осим међу онима који су такође писали о Србима. Авдовић је, наравно, поновио наводе из писма босанских дипломата и Мајки Сребренице, констатовао да је Бан Ки-Мун аплаудирао извођењу „Марша на Дрину“ и питао да ли би се генерални секретар можда извинио због тога („…wоулд лике пробабљ то апологизе ор то еxпецт ањтхинг елсе?“)
А онда се портпарол у име генералног секретара извинио. Е па није, и у томе је цела прича. У три пута краћем одговору него што је било Авдовићево питање портпарол се није изјашњавао о самој песми нити се извињавао у било чије име. Уместо тога, куртоазно је рекао да је Бан Ки-Мун свестан да су том песмом неки људи били увређени и да му је жао због тога. („…wе аре аwаре тхат соме пеопле wере оффендед бy тхе енцоре сонг […] wе синцерељ регрет тхат пеопле wере оффендед бy тхис сонг…“). Али то, наравно, није било извињење, још мање потврда глупавих навода.
А онда су на сцену ступили, пазите ко, српски медији, тврдећи како се портпарол извинио у име генералног секретара. Како је могуће да, у тренутку док су представљали „још једну српску бламажу у УН“, нико од њих није проверио оригинал, који је одмах после брифинга окачен на сајт УН, најпре као видео клип а потом и као транскрипт, него су сви кренули да черече Јеремића, са идентичним преводом и готово истим насловима, у којима је стајало извињење. Потом су кренули коментари о новом Јеремићевом гафу, којима је јагоду на врх ставила Лени Рифенштал српске твитер-елите – о Биљани Србљановић је реч – која се упитала „може ли ико замислити новогодишњи пријем у немачкој амбасади на којем свира Лили Марлен“.
Наравно, Србљановић је – доводећи Лили Марлен у исту раван са Маршом на Дрину, који је Бинички, капелник краљеве гарде, компоновао 1914. године, одмах после Церске битке у част Миловоја Стојановића, команданта Гвозденог пука, погинулог у тој бици – илустровала ту вероватно најславнију музичку метафору српске историје као ствар недостојну, иритантну и у крајњој линији злочиначку.
СРЦЕ ТАМЕ
Показало се да ни у једном српском медију није превладала нелагода због тога што је био увучен као актер једног понижавајућег догађаја, којим је сопствени народ дискредитовао као сцет моралних патуљака који једну музичку кулису злочина прихвата као део свог идентитета. Никога није интересовала ни оригинална изјава портпарола, ни то што „Марш на Дрину“, песму из најславнијег и најузвишенијег тренутка српске историје, третирају као смрдљиво јаје у седишту УН.
И шта се десило после, кад је ствар преноћила? Кад су схватили да су били део једне одвратне игре , медији су се извинили? Не, нису чак ни куртоазно, чак ни колико портпарол генералног секретара да им је жао што се некоме нису допали њихови лажни извештаји. Уместо тога, наставили су да инсистирају на извињењу генералног декретара, тек неколико њих дискретно је у тишини променило своје бомбастичне наслове, и то је било све.
Да ли су на лажне извештаје реаговала новинарска удружења, савети за штампу, етички комитети и остали задужени за ширење моралне панике по Србији? Нису ћутали су, наравно, сви осим НУНС-а, који никад не ћути, још од ономад кад је подржао Тадић-Динкићев инквизиторски закон о медијима. А НУНС је реаговао врло енергично, али не против медија који су писали и преносили лажне извештаје, већ против „Печата“ и његовог аутора Миодрага Зарковића, који је у тексту, према НУНС-у, написао да су „новопридошли руководиоци“ Информативног програма РТ Војводина описани као „све сами антисрпски јуришници“ и да је војвођански јавни сервис „од јула 2011. потпуно у рукама противсрпских кадрова, чија је острашћена мржња према нацији у чијој држави живе и делују беспоговорно доказана“.
Можда бих и сам имао приговор на понешто из Зарковићеве аргументације и формулација, али шта ту није тачно? Зар му није дао за право сам описани случај из УН, зар се није довољно пута показало колико је српске медије лако мобилисати у сваку антисрпску свињарију, колико је тешко увући их у нешто супротно од тога и колико је та морална и професионална ерозија ескалирала. Није ли се Зарковићево писање потврдило већ у овом догађају из Њујорка?
Наравно, ти медији данас су најбоље огледало српских елита, најјачег и најефикаснијег оружја против Србије, чак и у дану кад је ноторни Ивица Дачић и шаком и капом делио по Бриселу оно што је остало од Косова. Али за ово што смо видели са Маршом на Дрину чак и Дачић делује поштено, макар утолико што ће он своје политички да плати пре или касније. Али, са друге стране, покушајмо да одмеримо њихове улоге поштено, одговарајући на следеће питање. Ако би Дачић пао са власти, а српски медији и елите остали овакви какви су били јуче и данас, да ли би Србији од тога било боље? Сумњам, уосталом да ли јој је данас боље пошто је Дачић дошао уместо Цветковића? А, ако би променили медије и елите, макар утолико што то не би били забрани петоколонашког олоша, можете ли Дачића да замислите као бољег од овог данас? Иако не много бољег, али могу.
Шта то значи? Једноставно, Србији, чак више и од промене власти, треба промена елита, посебно у медијима као срцу таме тих елита. Зато је, више него икад до сад, промена власти у Србији недовољна, јер ће медији и елите, заједно са странцима, од сваког слабог момка направити Ивицу Дачића. Захват промена зато ће морати да буде шири јер нису овде медији и елите продужена рука власти, како смо навикли, већ је управо обратно. Што пре схватимо да нам је борба за слободне медије потребна колико и слободно Косово, и што пре то гласно кажемо, то ћемо пре разумети природу света у коме, има томе, више умиремо него што живимо.
(Нови Стандард)
