После окупљања лидера опозиције (20. децембар) у згради Председништва, грађани (некадашње државе а садашњег тек географског појма) Србије, су и званично сазнали текст платформе државног „врха“ за решавање питања Косова и Метохије.

То се десило тек након што су дипломатски представници били упознати са „нацртом“ платформе-а што је, дакако, потврдило приоритете актуалне политичке „елите“ када је реч о њеном „курсу“-а то је да су координате подешене према Бриселу и да пре било какве активности, плана, покушаја размишљања српска власт мора да тражи „благослов“ од Брисела.

У јавности званична Србија то представља као „широку подршку међународне заједнице!“ Наравно, за носиоце државних функција та међународна заједница значи Вашингтон и Брисел, на првом месту-или без алтернативе.

И то смо знали.

Тако смо се са текстом платформе упознали, неко преко шиптарских медија кроз реакције представника тзв Косова:

„Предлог Србије није легалан, нити легитиман јер се односи на територију друге, независне и суверене државе,“ рекао је Арбер Влахиу, портпарол Атифете Јахјаге председнице тзв Косова.[1]

„Слободно могу да кажем да ће тај план остати у фијокама међу жељама Београда, као што су неостварени били и сви пројекти, од Гарашанина до председника Николића,“ рекао је Хашим Тачи премијер тзв Косова и додао „То је антиевропски план, план против мира и стабилности на Косову и региону.“[2]

Док су се други упознали преко страних медија (попут сајта Данијела Сервера) и по неког српског са текстом предлога платформе:

Венсан Дежер, шеф делегације ЕУ у Србији,  нагласио је да су дипломатски представници земаља ЕУ добили текст платформе и да она није „финални документ: „Јасно је да постоје неке ствари за које сматрамо да иду у правом смеру, а и постоји нешто што је теже. Оно што смо подвукли председнику Србије јесте да смо сви ми посвећени наставку дијалога, где је важно да се начине нови кораци, и да се мора обратити пажња на сва питања која се налазе на дневном реду“ рекао је Дежер.[3]

После страних дипломата, међу којима су били и представници Руске Федерације и Кине, дошла је на ред српска опозиција која је Non paper, или незванични нацрт текста платформе, оценила од популистичког и нереалног (ДС, ЛДП) до нејасног али са новим моментима (ДСС):

„ У платформи је изнет став који подразумева поштовање досад постигнутих споразума између Београда и Приштине, уз посредовање Брисела. Ми сматрамо да су ти споразуми утемељени на Ахтисаријевом плану који је у основи темељ независне државе Косова,“[4] рекао је лидер ДСС, Војислав Коштуница прецизирајући да није реч о плану који су медији назвали „Ахтисари плус“ јер се уводе нека нова решења, али и да „ није довољно рећи да нећете сада ни у будуће признати независност Космета, већ се мора уставно-правно утврдити веза Србије и Космета.“[5]

Да подсетимо, ДСС је поднела захтев Уставном суду Србије за оцену уставности четири владине уредбе које су значиле и почетак провођења споразума постигнутих у Бриселу.

„На прво читање“ за лидера демократа, Драгана Ђиласа платформа је „нереална и популистичка… Једна је политика председника Србије а друга Владе Србије. Зато позивам Владу да се изјасне о овом документу и да каже да ли је то платформа која ће да иде на усвајање у Скупштину Србије,“ нагласио је Ђилас. [6]

За шефа ЛДП-а Чедомира Јовановића Ахтисаријев предлог је и даље најбоље решење за Србе са севера Косова а да модел Републике Српске или каталонски модел није прихватљив за ЛДП: „ Како можете да признате нешто што не разумете. Треба ту одлуку оставити за наредни период,“[7] рекао је Јовановић поводом самог питања признавања независности Косова и Метохије.

Дакле, нисмо сазнали ништа ново иако се на платформи ради још од јула месеца ове године. Она је по својој суштини потврда политике „државног врха“ Србије који када каже да ће поштовати све споразуме постигнуте у Бриселу, у ствари каже да ће поштовати план Мартија Ахтисарија на којем се они и темеље. Да подсетимо то и јесте права основа и темељ независности тзв Косова. У преводу, присуствовали смо још једној у низу нискобуџетних опскурних представа намесника бриселског протектората (Србије) који себе воле да представљају „државним врхом.“ И ништа више!

Уосталом, шта очекивати од „елите“ која политику конципира на мантри „ЕУ нема алтернативу“ и тако проводи налоге заједнице великих и потврђених непријатеља Србије?! Доклегод, „врх“ државе чине они који су по вољи Вашингтона и Брисела, Србија нема шансу да опстане и да се представи државом у свом пуном капацитету.

Притом, сведоци смо потпуно шизофреног понашања носилаца државних функција који се с једне стране позивају на Устав који јасно утврђује државне атрибуте на територији јужне српске покрајине; а, с друге стране доследно део по део проводе оно што чак и Демократска странка није хтела или није могла!

Тако ми данас имамо утврђени гранични прелаз на Јарињу; имамо ситуацију у којој се наплаћују царине и у којој тзв Косово функционише на целој територији КиМ!

У једној реченици, тешко је бранити небрањиво!

Отуда потпуни хаос и хистерија која се чита међу редовима изјава разних апаратчика бриселске администрације или, другим речима, руководилаца Србије. Сама суштина је потпуно јасна и сада видљива а јесте: да је званична Србија у потпуности прихватила мапу пута којом треба да пузи а која је направљена у кухињи ЕУропске метрополе.

Остаје само да се пред домаћом јавности „испегла“ чин удара на уставни поредак Србије и то од стране самог „врха“ државе. Као што знамо, то јесте немогућа мисија и за много боље креаторе политичких трендова а не за политичаре чији домети не сежу даље од њихових сопствених дакле локалних интереса. Тужно! Али то је српска реалност!

Све што ћемо надаље чути а односи се на:

–  Искрену жељу Србије да се инсистира на успостављању Аутономне заједнице српских општина (по угледу на Каталонију) коју чине територијалне аутономије четири општине са севера Косова и друге општине са већинским српским становништвом;

–  Основни принцип даљих преговора а то је да „ништа није договорено док се све не договори

–  Надлежности новоосноване српске аутономне заједнице у образовању, здравству, култури, јавном информисању, енергетици, привреди, унутрашњим пословима….

Не значе апсолутно НИШТА уколико се постигнути споразуми из Брисела проводе без остатка! Уколико би, с друге стране, српски „врх“ рекао (а то би било заиста радикално изненађење) да у складу са својим Уставом поништава све споразуме и акте који проистичу из њих а који су потписани у Бриселу и у директној су супротности са врховним законодавним актом-то би био моменат у коме би се сакупиле све наше наде и вера да Србија нема алтернативу када јој је опстанак у питању. И не само то, то би такође значило и да Србија има национално одговорно, образовано и достојно државно руководство!

До тада бићемо тек жртве медијских (врло) неспретних спинова који треба да нам помогну да што безболније прихватимо да Србије у ствари нема; да сви живимо у протекторату којим руководи заједница српских потврђених непријатеља из Брисела и Вашингтона.

Уколико се само присетимо агресије из 1999. године-довољно је да се разуме квалификација- непријатељи државе Србије и њеног народа ма где се налазио! И то је јасно.

Као и што је јасно, сада „Шта све можеш у Србији када си врх!“

Није само јасно, који су разлози недостатка храбрости некадашњих метафора национализма (и то радикалног национализма) а тренутних припадника дела „врха“ државе, и да се изађе пред народ и јасно каже да се капитулирало пред онима без којих не би били „врх!“ Или, да ли било ко у Србији има илузију да се власт у Србији формира изборном вољом грађана?!

Уосталом, пример прекомпоновања локалних власти у Србији простом математичком операцијом сабирања одборничких мандата јесте довољан пример саме природе врло опасних процеса који живе испод нечега што се представља демократијом-оном истом демократијом која долази са координата оних који потписују, рецимо злогласни Гвантанамо. 

Те и такве процесе давно су умније главе окарактерисале као увођење тоталитарног система који се заснива на атмосфери страха какав данас борави у сваком грађанину Србије. Само тај систем не проистиче из саме Србије већ из уније европских земаља које су решиле да овладају светом као вашингтонски сателити-стога модел Србије каквог су направили, тек, је пример „најбоље праксе“ Еуропљана који ваља применити гдегод буде потребно.

Зато Србија има међународни значај и улогу-или ће свет бити поробљен по српском моделу; или ослобођен такође према моделу ослобађања Србије бриселског протектората! Какогод било, пред нама је опет историјски задатак: питање је само која ће политичка генерација оставити блистави потпис, с обзиром да су до сада од петооктобарске револуције потписи „врха“ државе тешки колико и бешчашће. Како некада тако и сада околности су ову малу земљу на бурном Балкану сместиле у контекст историјски огромног значаја што значи ход по трњу.

Природна је потреба свих оних који су се затекли у бременитом времену да своје бреме пребаце другом, али напросто то тако не функционише. Напротив! На свакој политичкој генерацији јесте само одлука како ће обележити време у којем траје и које јој је дано. То би требало свако да зна када се прихвата државног посла-да то није каријера или могућност за остваривање личне користи-већ, позив да се одговори на дух времена и тако утка у темељ времена будућег!

Наравно, претпоставка свега овога јесте да мислимо на припаднике праве елите, оне најбоље међу нама који ће умети да направе тај историјски скок! Таквих, нажалост, још видно нема-јер не сме да их буде у Србији.

С друге стране, свет се променио и постао мултиполаран-равнотежа неколико центара светске моћи болно се успоствља и полако утире нови историјски циклус у развоју цивилизације којој припадамо-циклус који ће обележити ослобођење од неолибералног модела окупације и поновно успостављање националних суверенитета.

Примери, један за другим, нижу се у круни Источне цивилизације- Руској Федерацији од које се дуго очекивало громко ЊЕТ западним пројектима растакања држава Источне хемисфере. Последњи у низу примера праксе изградње и јачања државе је и „Закон Диме Јаковљева“ који је уследио као реципрочан одговор америчком „закону Магнитског.“

Ради се о неупоредивим стварима јер је Дима Јаковљев био дете које је усвојила америчка породица и који је преминуо у тешким мукама због чистог немара човека који га је усвојио а звао се његовим оцем.

Нажалост, Дима Јаковљев је тек једно од двадесеторо деце из Русије које су усвојиле америчке породице а која су преминула због чистог немара родитеља. Оно што је монструозно, и то у земљи која је у име „људских права“ донела пакао целом свету јесте: да ни суд, ни државне и друштвене институције нису нашле ни траг кривице или одговорности код људи који су били директно одговорни за мучне смрти ове деце!

Деце, које нису имале шансе да постану људи! И толико о људским правима! „Закон Диме Јаковљева“ који санкционише све који су повезани са овим случајевима и не жели да их види на својој територији прави је меморијал за сву пострадалу децу која за америчко друштво и правосуђе нису имала имала никакв значај.

И не само за њих: према слову овог закона сви који су незаконито лишавали слободе руске грађане и изрицали неоправдано сурове казне; као и они који су сарадници специјалних служби који су отимали руске грађане у иностранству; коначно, и сви они који се доводе у везу с Гвантанамом неће моћи да ступе на територију Руске федерације![8] И то је прави одговор на „закон Магнитског,“ који је недавно усвојио амерички Сенат. Одговор који ће убрзо постати модел праксе коју ће, неизоставно преузети сви којима је неолибералних окова преко главе.

Наравно, у данашњем постмодерном свету који се темељи на чистом егоизму и материјалистичкој идеологији-тешко је објаснити да је једино слободан човек достојан живота. Међутим, с друге стране с обзиром на неумољив категорички императив природе око нас и у нама, када једном крене буђење свести то убрзо постаје неумољиво брз процес који има своје законитости и кога је попут набујале реке немогуће контролисати.

Окупирани свет полако се урушава на улицама европских градова који су своје освешћивање доживели тек када су дотакли егзистенцијално дно. Питање је тренутка, када ће улице и свих осталих окупираних територија преплавити људи жељни живота достојног човека! Само слободан човек има прилику да живи, све остало је лепљива копрена хипнотичког америчког сна који су, како видимо, одсањали многи.

Време је за буђење…

Ознаке: Арбер Влахиу, Венсан Дежер, Дима Јаковљев, Закон Диме Јаковљева, платформа за КиМ, српска опозиција, шиптарски медији