Прочитај ми чланак
Ових дана један српски познаник ми је показао позивницу за свечани пријем у приштинском хотелу Емералд, поводом шестогодишњице самопроглашене “Републике Косово”. Позивница је била потписана од стране, ни мање ни више, него госпође председнице Косова Јатифете Јахтјаге, која се у том званичном документу именовала Њеним Височанством.
Ту сам се замислио. Ако је Косово себе и прогласило посебном државом, царевином се још није прогласило. Чак штавише, покушава показати демократске норме, што је само по себи изругивање са здравим смислом. Откуд Њено Величанство!
Како се овде не сетити цара једне напредне земље која се зове Централноафричка Република, који се назвао Жан Бедел Бокаса Први.
Исти тај Жан Бедел такође није никога питао за сагласност и самовољно је прогласио себе Императором 1976. године, чему су се обрадовали сви чланови његове многобројне породице. Јер сада се проблеми са преносом власти одигравају једноставно – власт се преноси заједно са предајом круне наследнику.
Дакле, Жан Бедел, прогласивши сам себе Царем, усвајање титуле је правдао тиме да институција монархије по његовом мишљењу треба да омогући повећање државног престижа међу другим афричким земљама.
Његова званична титула је била Његово Императорско Височанство Бокаса Први Цар Централне Африке вољом централноафричког народа уједињеног око национално политичке партије ДСЕЧА.
Шта је то у ствари необично урадила мадам Атифете Јахтјага? Зар се Косово у било чему разликује од ЦАР-а. У њему је такође све постигнуто вољом косовског народа. Ако не верујете, питајте било ког пролазника у Митровици.
Због тога титула Њеног Височанства не треба да звучи необично. Напротив. Јер ако узмемо у обзир да ту империју још није признало мноштво држава у свету, онда таква титула “треба да омогући повећање државног престижа међу другим афричким државама”.
ЦАР је својевремено била француска колонија и Цар Бокаса Први је верно служио трећој републици. Он је из ње црпео сва богатства и слао их белим газдама.
Међутим, Његово Височанство имало је два ситна недостатка.
Као прво он је био канибал и то је утицало на кадровску расподелу у његовој влади. По предању, једном је француски амбасадор гостећи се на званичној вечери код Бокаса приметио да недостаје генерал одговоран за ратно ваздухопловство империје. Када се амбасадор заинтересовао куд се денуо тај војник, Цар га је повео у хладњачу дворске кухиње и показао део леша пилота.
– А остатак смо заједно појели – рекао је задовољно дипломати.
Друга царева мана била је та да је он сву економску помоћ метрополи тратио на одећу царице Катарине – по занимању његова млада жена. У последњој години владавине он је чак успео да купи од те помоћи само једну хаљину – додуше, препуну брилијаната.
Тешко је рећи шта осећају становници ЦАР-а кад се сете три године владавине овог несвакидашњег човека. Француским руководиоцима је 1979. године наговештено у Бриселу да постаје непопуларно држати покорне цареве-људождере у бившим колонијама. Француски падобранци су напали дворац императора, стрпали га у кавез и одвели у Париз. Но Трећа република не заборавља верно служење. Бокаса је остао на слободи, добио је вилу у предграђу француске престонице и провео је у њој последње године живота, докусурујући залихе из царских замрзивача.
Што се тиче будућег косовског цара, тешко је рећи било шта одређено. Јасно је да европски чиновници са задовољством посматрају како њихове покорне главосече отимају парче по парче исконских српских територија немајући аверзију ни према трговини њиховим телима. Људождери су увек људождери.
А како ће европски чиновници одреаговати на потоке дроге и сексуалног робља код сопствених заповедника, тешко је рећи. Можда им се то једном неће допасти. А можда ће ући и у посао са Њиховим Косовским Височанством.
Јер није чудо да се прича како Клинтонов клан има велики удео у трговини авганистанског хероина.
