Прочитај ми чланакНа девету годишњицу од како је сулуди властодржац Александар Вучић у Лондону положио неку врсту "заклетве" и прихватио договор о безусловној послушности у замену за неограничену личну владавину и "амнестију" за грехе из деведесетих, Србија је излуђена застрашујућом пропагандом, опљачкана и раскомадана. Јавни дуг Србије у сред Вучићевог "економског узлета", расте брзином од 330.000 евра на сат!
Оно што нису поробиле компаније са Запада, купили су или добили на поклон Кинези. Подивљала фаланга окупљена око Вучића, ставила је „на тезгу“ све што у овој држави вреди. Неко ће га ипак зауставити. Тај дан је близу.
Дана 4. фебруара 2022. године, група америчких конгресмена који представљају такозвани „српски кокус“, њих шеснаест, потписало је писмо којим се тражи од владе САД (прецизније, од стране председника Бајдена и државног секретара Блинкена) „унапређење односа са Србијом“…
Све је уредно плаћено из буџета Србије, као што и друге мале и незаштићене државе плаћају такозвано „лобирање“, како би их ова, још увек велика сила, уважила… Поменуту акцију су спровели Вучићеви „доглавници“, Никола Селаковић и Марко Ђурић, тек након што је „газда побеснео“ јер је влада непризнатог Косова много раније скупила седам америчких конгресмена да потпишу „документ о унапређењу односа САД и Косова“…Слика Вучићеве дипломатске трагикомедије овим је још више потврђена. Међутим, његова жеља „за унапређењем односа“ са САД, могла би ускоро да му се оствари, онако како се није надао…
Наиме, почетак рада америчке канцеларије за борбу против организованог криминала на такозваном Западном Балкану, која је већ незванично представљена у САД под именом „Канцеларија за развој, помоћ и обуку у иностраним тужилаштвима при америчком Министарству правде“, почеће да ради крајем марта и почетком априла месеца ове 2022. године…Координтору те канцеларије биће подређени агенти на терену Србије, БиХ, Црне Горе, Хрватске, Македоније, Косова и Албаније…А, сви они заједно, полагаће рачуне влади САД и њеним одговарајућим службама…
На званичном веб сајту америчког министарства правде, у децембру 2021. године постављена је информација о задацима и улози поменуте канцеларије…Између бројних активности, канцеларија ће се бавити и сарадњом са локалним правосуђем широм региона, а у најави је и постављање тужилаца-саветника при сваком дипломатском представништву САД на овом делу Балкана…Тиме ће практично почети обрачун са корумпираним и криминализованим владама у региону, у складу са међународним правом и обавезама које је свака од земаља овог поднебља одавно потписала…Према томе, амерички шериф неће никоме доћи без налога за хапшење и претходно добре обављене тужилачке истраге…
Предмет истраге биће системска и свака друга корупција, нарко кланови, илегална трговина оружјем и све друго што влада САД сматра угрожавањем својих интереса и виталних интереса земаља савезница. Дакле, одлазећи председник Републике Србије, не може ничему доброме да се нада кад препозна сопствено име и недела у истражним радњама које су већ обављене и онима које ће тек бити обављене…
Да никад није касно за америчке правосудне органе у колонијама попут балканских, говори и недавна пресуда Врховног суда у Тирани којом је бившем министру унутрашњих послова Албаније Самиру Тахирију уместо условне казне „одрезана“ затворска казна од три године и четири месеца због примања услуга и поклона од нарко картела. Америчко правосуђе ставило је на располагање Врховном суду Албаније све доказе и „препоручило“ што краћи временски рок за изрицање казне. То је оно што чека и Вучића и сва друга клептократска „братства“ у региону…
Страх је толико велики да је, у очају, првих дана фебруара ове 2022. године хитно тражио од кинеских власти потписивање раније предложеног „Уговора о слободној трговини“ са Кином, за који је његова дворска луда Ана Брнабић рекла: „…Само је небо граница“, а он одмах почео да фантазира о отварању гигантских хала на периферији Београда где ће „народ“ моћи да купује јефтине и неквалитетне кинеске копије светских модних брендова…
Хоће ли једном сулудом човеку ова велика сила понудити заштиту и прилику за одлазак у емиграцију, у околностима кад се и службена Русија дистанцирала од његовог режима и чека расплет догађаја током пролећа? Ноторна је чињеница да Кина жели да уђе са својим капиталом и својим пројектима у Европу, али је Србија једна од оних земаља која је најмање отпорна на овакве геостратешке амбиције једне велесиле.
Треба само подсетити на чињеницу на један од тајних партијских докумената КП Кине из доба реформи Денг Сјао Пинга, где је најављено „покоравање“ непријатеља комунизма оружјем капитализма: слободном трговином! Почетком деведесетих, уочи смрти Денг Сјао Пинга, кад је Кина пустила овај „дух из боце“, цео свет је убрзо постао тржиште нове кинеске империје…Није Запад радо дочекао ново економско чудо, али су убрзо многи прихватили реалност и данас сарађују са Кином на обострано добро. Али, има и оних којима неће бити добро од пословања са Кинезима…
Случај режима Александра Вучића, његове наклоности према Кини, говори о његовом бекству у авантуру без повратка. Није послушао ни своју политичку „маму“, бившу немачку канцеларку, Ангелу Меркел, кад му је јавно, пред крај свог последњег мандата рекла: „…Сарадња са Кином може, али нађите меру обезбеђења и будите опрезни…“
У општем хаосу који свакодневно производи, Вучић, дакле, ипак потписује Споразум о слободној трговини са Кином, чији садржај не би потписали ни ЕУ ни САД а најмање Русија (која иначе има врло прецизан, свеобухватан геостратешки уговор са Кином на бази потпуног реципроцитета), јер Србија Кини може да понуди само јефтине сировине и да своју државну територију претвори у један велики депо кинеске робе, која ће, убрзо, затрпати српско тржиште и угасити ионако већ уништену домаћу производњу…Врата за ову погубну идеју су већ широм отворена…
То себи није урадила ни Русија ни САД, па ни Европска унија, а на Балкану се томе одупрла чак и сиромашна и разједињена Босна и Херцеговина, коју је Кина, да се не заборави, међу првима признала као независну државу и то у сред рата, на Генералној скупштини Уједињених нација, одржаној 22. маја 1992. године, кад је гласала за резолуцију којом је прихваћено и потврђено учлањење Босне и Херцеговине као независне државе у Уједињене нације…Накнадним документом је потврђен „…Челични принцип политичких односа између НР Кине и Босне и Херцеговине и међусобно поштовање суверенитета и територијалног интегритета, у складу са међународним правом…“. Па и поред свега, БиХ није упала у замку „кинеске четврти“ као што је Србија…
Вучић се хвали да је његова влада за годину дана наплатила 335 милиона евра ПДВ.а на кинеску робу и 110 милиона евра од царинских даџбина, али не помиње милијарде евра које су практично дате у руке кинеским извођачима радова на такозваним стратешким пројектима. Реч је, наравно, о кредитима које је Србија узела од кинеских банака…И дала их кинеским компанијама…
Где су сада 3,2 милијарде евра додељене Кини за изградњу канализације и друге инфраструктуре за одлагање комуналног отпада, па још милијарду евра за изградњу метроа у Београду, све без јавне набавке и скупштинске расправе, искључиво на основу „међудржавних споразума“ као у време „братског комунизма“?
Вучић нема где да побегне од себе самог. Последњи, очајнички покушај да уради нешто како би се (утицајем ове велесиле) заштитио од реалног пада и кривичног гоњења, био је овај исхитрени потпис на Споразуму о слободној трговини са Кином, којим је Србија практично постала прва кинеска провинција на европском континенту. Последице могу бити несагледиве, упркос малој нади да није све тако црно као застрашујућа слика онога што већ данас ради компанија „Линг Лонг“ у Зрењанину…
Како се десила деценија ужаса и пропадања Србија са Вучићем? Одакле је све почело?
Пре пуних девет година (6. и 7. марта 2013. године) Александар Вучић, у то време министар одбране Србије (то министарство је водио 2012-2013., само годину дана), стигао је у Лондон где је био подвргнут детаљном политичком „преображењу“, претварању ратног хушкача у наводног миротворца, дајући том приликом „часну реч“ пред Лордом Бозвелом, да ће „чувати Србију од Русије“, да ће са Албанцима „направити мир“ и признати независно Косово, те да ће Србију „отворити“ за велике корпорације „западних савезника“…
Вучић је ову „свечану обавезу“ дао и пред тадашњим британским министром спољних послова Вилијамом Хејгом, министром одбране Филипом Хамондом, шефовима МИ5 и МИ6, те министром за унутрашњу безбедност Ендруом Морисоном и водећим представницима британског парламента…
Водеће личности британске обавештајне заједнице обећале су тих дана „сваку помоћ“ и „опрост грехова“ озлоглашеном ратном хушкачу, само да посао одради како треба, да Србију осиромаши, учини је најбеднијом колонијом на европском континенту и сведе је на „предкумановске“ границе из 1912. године по мери британских интереса на Балкану…
И у тако „свечаној“ атмосфери, министар Филип Хамонд му је ставио до знања да би кршење договора значило и крај свих протекција које ће уживати у заветрини британске обавештајне мреже у Србији и ван ње.
Неформални „лондонски договор“ убрзо је постао обавезујући, потписан је такозвани Бриселски споразум, па је у знак добре воље и разумевања сва европска политичка елита почела да жмури на очигледну диктатуру у Србији коју је Вучић почео да спроводи према „лондонском договору“: почео је увоз прљавих технологија, масован улаз још прљавијег капитала, опште дивљаштво у грађевинској индустрији створено под командом страних инвеститора, потпуна ликвидација домаће индустрије хране и свих других стратешки важних индустрија, долазак арапских мешетара и разних англо америчких „саветника“ у сваком министарству, па чак и сваком јавном предузећу…Тако је британска стратегија потпуне колонизације Србије, данас скоро довршен. Али…
Скоро деценију касније, „преобраћени“ Вучић није испунио две обећане мисије: да уклони „руски фактор“ у Србији, те да званично призна независно Косово. Ипак, степен криминализације српског друштва за који је он лично крив, постао је неподношљив, па су му чак и најтолерантнији „евроатлански партнери“ окренули леђа…
Током деценије Вучићеве самовласти, у свету се много тога десило: Британци су изашли из Европске уније, Русија је као суперсила још више ојачала, америчка економија драматично ослабила, а дуге, исцрпљујуће битке на малим конфликтним подручјима у свету, постале су претежак терет за сваку владу у Вашингтону…У том смислу је Америка, још за време мандата Доналда Трампа, заузела став да Вучићево самовлашће „ускоро оконча“, а данас, док траје Бајденов председнички мандат, став САД је сличан: да Вучића хитно, што пре развласте. Тачније, политика САД према њему је била јасна пред крај мандата Барака Обаме, кад је у Белу кућу ушао кроз „заједничке просторије“ за послугу и шофере, а „стратешке разговоре“ са једним остарелим и прилично болесним републиканским конгресменом водио пред вратима ВЦ-а…
Скоро једна деценија личне владавине Александра Вучића је прошла у незапамћеној медијској пропаганди о “ импресивној обнови и изградњи“ док је на другој страни систематски рађено на уништавању свега што је чинило темељ привредног система Србије. Довољно је само поменути да је гигант попут РТБ Бор, заједно са са Институтом за бакар, који је некада градио руднике и топионице у Бурми, Индији, Ирану, Ираку и широм света, а његови инжењери пројектовали и градили електролизе „несврстаној браћи“, завршио у рукама кинеске компаније „Зиђин Мајнинг“, која је уместо куповине, уплатила самој себи докапитализацију од 350 милиона евра и „обећала“ даље инвестиције и развој…
Вучић је „зинуо“ и на пет државних института који чине научно истраживачку снагу ове државе. Наиме, идеја му је да све ове установе пређу из надлежности Министарства просвете у надлежност Министарства привреде, мада су акредитовани као научноистраживачке организације треба да буду под ингеренцијом Министарства просвете и Закона о науци. Амбиције да се уништи овај велики научни потенцијал Србије појавиле су се код властодршца приликом криминалне, противзаконите продаје Института „Јарослав Черни“ где се ова држава дословно одрекла института који се бави водом као стратешким ресурсом. Монструозна идеја да институт „за воду“ буде продат, има за циљ да ускоро, баш та и таква научна установа, али са „подобним“ кадром, стане иза такође криминалног пројекта приватизације водних ресурса, закључно са градским водоводима…
И док се Вучић свим силама труди да одржи своје криминално предузеће и испуни макар део обавеза које је „свечано“ дао британским службама, у Лондону 2013. године, жури се и Европској унији да прошири своје границе, упркос свему што се овде дешава…Аустријски канцелар Карл Нехамер у својој најновијој поруци земљама Западног Балкана, каже како је „…у интересу Европе, а пре свега, у интересу Аустрије да понуди свим земљама Западног Балкана кредибилне услове за приступање…“
Позадина ове изјаве директно је везана за политику мађарског премијера Виктора Орбана кога су сви европски медији оптужили да финансира покушај да разарања Босне и Херцеговине док „…Брисел за то време проблеме на Балкану искључиво засипа новцем и не пружа никакав отпор националистима…“ (цитати из немачког Дие Wелт.а)…Поменута је и улога европског комесара за проширење Оливера Вархељија као „рођеног Мађара и лојалног следбеника Орбана“…
Откривен је и податак да је Орбан у договору са Александром Вучићем ставио Републици Српској на располагање 100 милиона евра помоћи (новац је „са стране“ и није из буџета Мађарске) и дао обећање да ће блокирати сваки покушај увођења санкција Милораду Додику од стране ЕУ.
Није ни комисија ЕУ седела скрштених руку па је рађена вишемесечна истрага и састављен документ о координацији између Вархељија, Вучића и Додика, о новцу, утицајима на даљи распад БиХ, те како је Вархељи заправо лично заказивао седнице парламента Републике Српске…
Орбану и њему због свега овога неће се ништа битно десити, Мађарска ужива мало озбиљнију заштиту великих сила и свакако је важнија него што изгледа, али је Вучић и овде отишао корак даље, па траје истрага ЕУ о пореклу милиона евра које је „донирао“ појединим „пријатељима“ у БиХ…
Све ово говори да је „редов“ Вучић лоше урадио свој задатак и прилично заборавио текст „свечане обавезе“ дате пред Лордом Бозвелом и господом из британске обавештајне заједнице. Горе од тога је што ће Србија деценијама плаћати његову евроатлантску авантуру, кинеске кредите и београдске куле и чардаке грађене према макетама Мухамеда Ал Абара, највећег преваранта у породици арапских шеика из Емирата…
Дуг и „обавезе“
На крају 2021. године, спољни дуг Србије износио је више од 30 милијарди долара, а нова кредитна задуживања неће бити мања од још три милијарде у току ове године…Вучићев министар финансија Синиша Мали, обраћа се јавности као шибицар полуписменој публици и дрско каже : „…Задужујемо се да би смањили обавезе!“
Смрт не чека на реформе и ренесансе
Чак и према званичним подацима, у Србији је током прошле, 2021. године, умрло 30.570 пензионера (скоро дупло више него у 2020.години кад је смрт покосила 16.011 пензионера)…Незванични подаци говоре о знатно већој смртности (према тим изворима, за последње две године „нестало“ је најмање око 100.000 људи свих старосних доби, од којих је две трећине било у пензији или пред пензијом)…
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 19, 2022
