Прочитај ми чланак
Фото: Бета
Србија је угрожена. Угрожене су држава, њена територија, уставни поредак, привреда, развој земље, демографија, али и моралне и традиционалне вредности.
Процес разбијања Србије догађа се данас у измењеним геополитичким приликама, када опада доминантна моћ САД, а расте утицај Русије и других нових центара политичке и економске моћи. То отвара кључно питање, да ли је завршетак започетог процеса пропадања и разбијања Србије неумитан, или је могуће избећи најгори сценарио који је намењен Србији. Друго суштинско питање које се намеће односи се на стратегију будуће политике Србије која треба да заустави историјски пад Србије и започне њену државну, националну и моралну обнову.
Садашњи однос Србије према Европској унији, односно Европске уније према Србији, главни је узрочник државне и националне кризе Србије. После 17. фебруара 2008. године, када је „координисаном акцијом“ западних сила једнострано и противправно проглашена независност Косова, Европска унија је преузела на себе улогу главног носиоца изградње и стварања нове косовске државе на територији Србије.
И више од тога, Европска унија је постала главни заступник политике уцењивања Србије, заузевши став да су европске интеграције непосредно повезане са успостављањем нормалних добросуседских, а заправо међудржавних, односа Србије са Косовом. Другим речима, Европска унија је поставила разбијање Србије као најбитнији услов за настављање европских интеграција.
Треба подсетити да су непосредно после 2008. године Брисел и тадашњи режим у Србији здружено и смишљено обмањивали српску јавност како су европске интеграције и косовско питање два потпуно одвојена процеса. Поступно, уместо ових обмањивачких порука започиње нова етапа, у којој се успоставља захтев Европске уније да Србија и Косово нормализују своје односе кроз развој добросуседских односа.
Зашто је Европска унија 2008. године прихватила да, заједно са тадашњим режимом у Србији, обмањује јавност тврдњом да су европске интеграције и косовско питање два одвојена процеса?
Зато што је тада Демократска странка Србије јасно упозоравала јавност да би потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању, после једностраног и противправног проглашавања независности Косова фебруара 2008. године, значило управо прихватање обавезе успостављања добросуседских односа Србије и Косова. Било је неопходно да протекне извесно време како би се потиснуло ово упозорење Демократске странке Србије на прави смисао и значај потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању 29. априла 2008. године.
Када је Брисел проценио да је дошао прави час, напуштена је пропагандна обмана о два одвојена процеса и приступило се, под покровитељством Брисела, потписивању низа споразума између Београда и Приштине, укључујући и кровни Бриселски споразум од 19. априла 2013. године, као и План његове имплементације. Ови споразуми су дело претходне и садашње Владе у Београду, а најзначајнији, преломни корак у примени ових споразума су локални избори на Косову 3. новембра 2013. године. Те изборе су расписале и њих организују власти лажне косовске државе. Ту државу Београд тобоже не признаје, али не само да позива већ и тера своје држављане да изађу на изборе које је косовска власт расписала.
Потписивањем бриселских споразума власти у Београду признале су сепаратистичке законе, сепаратистичке судове, сепаратистичке министре и, преко тога, прихватиле захтев Европске уније да српски народ на Косову и Метохији учествује на локалним изборима које организује сепаратистичка власт у Приштини. То је јединствен пример да се једна држава одриче својих државних институција и свога народа у корист сепаратиста. Било је у историји примера капитулације пред оружаном силом, али није било примера да једна власт добровољно уништава и укида, такорећи сахрањује своје државне институције, јављајући се тако дословно у улози правог државоубице.
Све ово власт у Србији ради да би се наставиле европске интеграције. Власт је, дакле, потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању прихватила захтев Европске уније да претходни услов за наставак европских интеграција буде разбијање Србије. С друге стране, Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом делује дестабилизујуће, заправо деструктивно по српску привреду, наносећи јој већ годинама штету од више стотина милиона евра. Зашто онда власти у Србији желе да иду путем који доноси озбиљне дугорочне штете државним, националним и економским интересима наше земље?
Да ли се зна, с друге стране, куда стварно иде Србија и шта је данас Европска унија? Колико је мит о Европској унији данас привлачан самим чланицама Европске уније и каква је њена стварна будућност? Заправо, питање које претходи свим овим питањима гласи: да ли власт Србије добро разуме процесе који се данас одвијају унутар Европске уније?
Односно, да ли власт и већи део опозиције питање Европске уније посматрају реално и кроз српске националне интересе, или само беспоговорно слушају диктате који стижу из Европске уније.
Нажалост, као ретко када у историји, садашња власт се према Европској унији, као једном међународном центру моћи, односи послушнички и поданички. За власт у Србији је Европска унија неупитна вредност, којој морају да се подреде и покоре сваки наш национални интерес и вредност. Самим тим, власт не поставља питање да ли народ Србије жели по сваку цену у Европску унију, већ да ли је Европска унија смислила и утврдила све услове које треба да постави Србији. Поврх свега, за власт Србије Европска унија је идеална и жељена творевина, за коју ниједна српска национална жртва није превелика и свака се мора и може поднети.
(danas.rs – „Политичка неутралност или Европска унија“ , Фонд Слободан Јовановић, 2013)
