Одлука Уставног суда РС да не уђе у оцену уставности тзв. Бриселског споразума, зато што је он политички, а не правни акт, наишла је на негодовање у делу стручне и политичке јавности и пре њеног објављивања.1)

Разлози за овакву реакцију су одвећ јасни. Чланови Уставног суда (они који су за такву одлуку гласали, а чија имена још увек не знамо), „чувари” Србијине уставности, под притиском политичке силе определили су се да чувају своје привилегије, уместо да бранећи Устав изнесу стручну оцену о акту, који је у Србијин правни систем унет противно чл. 16 Устава, а чије спровођење увелико производи промене у правима и обавезама грађана РС.

Стављајући свој приватни интерес изнад интереса службе коју врше, тзв. судије Уставног суда су на овај начин себе већ демисионирале, па ће будућа одлука о њиховој смени, независно од тога када ће бити донета, у моралном и стручном смислу бити само деклараторног карактера. Уз то, у страху од извршне власти тзв. судије Уставног суда, не само да су одустали од вршења службе за коју су плаћени, већ су као „стручне” аргументе, уместо ноторних и лаику видљивих чињеница, прихватили „дечачко”2) тумачење Вучићевих правника – Н. Селаковића и проф. др Д. Ђурђевића, чиме су себе и стручно демисионирали са крова правничке струке (суштински, поједини од њих тамо никада нису ни припадали) у њено приправничко приземље.

Међутим, морални и професионални пад тзв. судија Уставног суда само је спољни израз стања урушеног правног система Републике Србије, који већ одавно не представља строго хијерархизован и усклађен поредак.

Наиме, у правном поретку Србије дејствује читав низ општих правних аката који су очигледно супротни важећем Уставу Србије, па по томе тзв. Бриселски споразум није ни први ни једини. Како је Устав израз суверене, највише и оргинерне власти, која је способна да сама себе уређује, уређивање државе Србије мимо уставних одредби израз је њене несуверености. Ово нарочито због тога што су наведени неуставни општи правни акти по свом пореклу или међународни уговори (ратификовани или не, као Бриселски споразум) или су донети на основу обавеза из међународних уговора. Како се суперматијом устава у оквиру једног правног поретка остварује постојана заштита прокламованих људских права и слобода од тираније законодавне и извршне власти, континуираним урушавањем начела уставности нарушавају се права и слободе грађана Републике Србије. Најизразитије жртве гажења Србијиног Устава до сада су били Срби са КиМ, али се грдно варају сви они који мисле да ће се врзино коло безакоња зауставити на Јарињу, Брњаку и Мердару.

Главни генератор неуставности у Србијином правном поретку је Споразум о стабилизацији и придруживању потписан 29. 4. 2008., а ратификован 9. 9. 2008. у форми Закона о потврђивању ССП. Из одредби ССП проистекао је и сам Бриселски споразум.

Као што се у јавности зна, према чл. 135 ст. 2 ССП, овај међународни уговор између Србије и држава чланица ЕУ се не примењује на територији КиМ. Када се ова одредба систематски тумачи са одредбама ССП које се односе на регионалну сарадњу (чл. 5, 6, 10, 14 и 15), недвосмислено произилази да са становишта ССП, које су прихватили београдски властодржци и који је уграђен у унутрашњи правни поредак Србије, Косово и Србија представљају две посебне независне државе.3)

Пошто успешно интегрисање Србије „у политичке и привредне токове Европе”, како стоји у ССП, зависи „од успешног спровођења овог споразума, посебно у погледу регионалне сарадње”, јер су према чл. 5 ССП „међународни и регионални мир, развој добросуседских односа и поштовање људских и мањинских права од кључног значаја за Процес стабилизације и придруживања”, Србија је у „Националном програму за усвајање правних тековина ЕУ од 2014. г.” посебно поглавље посветила „регионалној сарадњи и међународним обавезама”.

У овом документу који одређује циљеве, мере, динамику и обавезе извршне и законодавне власти у процесу усклађивања законодавства Србије са правним тековинама ЕУ за период 2014-2018., истиче се: „Конструктивно постављање Р. Србије“, које је омогућило измене Статута (Регионалног савета за сарадњу при Процесу сарадње у Југоисточној Европи) и свеобухватно укључивање свих учесника из региона западног Балкана, (што је) одраз истинске привржености Београда испуњавању договореног у дијалогу са Приштином”.Овде се пре свега има у виду, како стоји у тексту, сагласност Србије дата на сарајевском заседању РСС од 28. 2. 2013. да Косово постане пуноправни и равноправни члан овог тела у оквиру ПСуЈИЕ.4)

Будуће обавезе органа Републике Србије у регионалној сарадњи везују се у „Националном програму за усвајање правних тековина ЕУ од 2014. г.”, као општем правном акту који је у форми закључка донела Влада Републике Србије, за реализацију Стратегије 2020 за Југоисточну Европу. Стратегија ЈЕИ 2020 је урађена на основу Стратегије развоја Европе 2020 Европске комисије од 2010. Стратегија ЈЕИ 2020, између осталог, предвиђа: стварање зоне слободне трговине између земаља региона Југоисточне Европе, чланица Регионалног савета за сарадњу при Процесу сарадње у Југоисточној Европи, а то значи и између Србије и тзв. Републике Косова као равноправних чланова овог тела; потом, „либерализовано тржиште јавних набавки у региону”, то значи и између Србије и Косова; признавање школских „квалификација без сметњи и омогућавање мобилности радне снаге у оквиру ЈИЕ”, то значи и између Србије и тзв. Републике Косова; „формирање јединственог тржишта енергије за ЈИЕ”, а то значи и између Србије и тзв. Републике Косова.5)

Избор области (нпр. дипломе, енергетика, прелази) и начин на који су оне регулисане, показују да противуставни Бриселски споразум и тзв. бриселске уредбе, представљају део ширег плана који је 21. 11. 2013. г. формулисан Стратегијом ЈЕИ 2020, али чији су циљеви врло прецизно дефинисани још на министарским конференцијама у Паризу 2011. и Тирани 2012. године.

Тако је закључивањем противуставног Бриселског споразума и доношењем противуставних уредби, Влада Србија извршила обавезу из чл. 14 ст. 1 противуставног ССП. Ову обавезу је по свој прилици имао на уму министар Селаковић, када је у захтеву да Уставни суд застане са оценом уставности тзв. бриселских уредби истакао да је „законско уређење овог деликатног питања од врхунског државног значаја у складу са Уставом и правним поретком Србије, као и међународним обавезама које је Србија преузела по овом питању”.6) У овој изјави се ССП директно не помиње, не би ли се сачувао неокрњеним његов ауторитет, који се међу Србијиним евроунијатима доживљава као својеврсни „надустав”. „Национални програм за усвајање правних тековина ЕУ од 2014. г.” као општи правни акт Владе Републике Србије, потврђује да је са Бриселским споразумом само подигнута рампа на путу издавања нових противустаних аката у домену тзв. регионалне сарадње, а на основу одредаба ССП о регионалној сарадњи.

Управо ССП, као евроунијатски „надустав”, у чл. 15 у ст. 1, 2, 3 и 4 предвиђа, да је Србија обавезна да у року од две године од ступања на снагу ССП (22. 7. 2013) закључи билатералне уговоре о регионалној сарадњи са државама које су већ потписале ССП. Битни елементи ових уговора су: политички дијалог, успостављање зоне слободне трговине, узајамне концесије у области кретања радне снаге и капитала, као и сарадња о области правосуђа и унутрашњих послова. У последњем ставу чл. 15 ССП стоји да ће „Србија започети сличне преговоре са преосталим државама у региону када ове државе буду потписале Споразум о стабилизацији и придруживању”.7)

Имајући ово у виду, не треба нам Томина „дипломатска” креманска прозорљивост да знамо да ће Брисел пошто потпише ССП са тзв. Републиком Косово, по свој прилици на пролеће 2015. г., од Србије захтевати да са истом злочиначком НАТО творевином, сходно обавези из чл. 15 ССП закључи уговор о регионалној сарадњи и добросуседству, са већ поменутим обавезним елементима. При томе, вероватно у некој од, речју академика К. Чавошког, „изобичајеној форми”, каква је билатерална форма Бриселског споразума – да се Власи не досете.8)

Обавеза из чл. 15 ССП свакако није непозната настављачу Тарабића са Андрићевог венца. Међутим, противуставну обавезу из ССП ваљало је сакрити, да би се лакомислени Србијини бирачи са популистичком понудом референдума,9) којим би бирали између КиМ и ЕУ (!), увукли у замку да својим гласом конвалидирају противуставност ССП и аболирају његове потписнике и доносиоце. У условима непостојања елементарне политичке слободе, а она пре свега подразумева владавину права, док смо у Србији суочени са отвореним и бруталним безакоњем, референдум о било ком питању представљао би изругиавање установи непосредног народног изјашњавања и цезаристичко-демагошко ругање демократији.

Једном речју, ратификацијом ССП и његовим каснијим опстајањем у правном поретку Србије противно чл. 16 Устава о примату домаћег права („Потврђени међународни уговори морају бити у складу с Уставом”), започело је убрзано демонтирање Србијиног уставног система, чији су први, отуда и највидљивији и најдрастичнији израз Бриселски споразум и пет уредби које се односе на КиМ. ССП се у правном систему Србије понаша као вишеструки криминалац који није био осуђен за прво извршено кривично дело, па несметано наставља да чини злочине. Уместо да од стране Уставног суда ССП пре ратификације, у превентивној контроли уставности (чл. 169) 10), буде проглашен неуставним, он је, кроз примену одредаби о регионалним обавезама Србије као уговорне стране, а уз прећутни пристанак „чувара” Србијине уставности – постао вишеструки убица Устава Републике Србије.

У правном поретку Србије, када је у питању државна територија и власт, влада шизофрено стање непознато историји уставноправне праксе, јер истовремено егзистирају два паралелна и супростављена система, један легални, проистекао из Устава и други, противуставни, тиме и противправни поредак, проистекао из ССП-а. При томе, први поредак због уроте противуставног деловања тзв. судија Уставног суда и одлука извршне власти да укине државу на делу територије Републике Србије – постаје све више мртво слово на папиру, док други поредак своју криминалну виталност потврђује тиме што се на основу ССП доноси читав низ противуставних општих правних аката.

Ипак, греше сви они који су се порадовали смрти уставних одредби о КиМ и пре уставне промене. То што је уставни поредак Србије остао без највишег, Уставом предвиђеног чувара, ствара додатну обавезу тужилаштву да гони за кривично дело угрожавања територијалне целине (чл. 307 Кривичног законика РС) све државне службенике – извршиоце правнонеобавезујућег политичког споразума из Брисела и аката проитеклих из њега, како је то већ одлично приметио адвокат Б. Павловић.11)

Уколико се и тужилаштво по угледу на тзв. судије Уставног суда оглуши о своју службену обавезу, то још не значи да је правни поредак заснован на Уставу Србије у погледу КиМ изгубио битку са лажним поретком заснованим на противуставном ССП. У том случају битка за уставност прелази на народ, који је као носилац суверености (највише власти) – извора и утока све власти. Тиме спор о уставности ССП, Бриселског споразума и сличних акта престаје да буде спор о праву и претвара се у спор о политици, и то о оној најегзистенцијалнијој – опстанку државе Србије на целокупној територији од Качаника до Хоргоша. Првид је да су Срби, посебно они са севера КиМ, дали своју последњу реч када је у питању Србијино државоубиство на ЕУ-путу. Кнез Милош Обреновић је одлично знао да је ћутање припрема за буну.

И најзад, паралелни противуставни поредак заснован на ССП добио је већ у изменама и допунама Кривичног законика од 2012. и 2014. у чл. 386, 386а, 391, 391а, 391б, 393, 393а своју паралелну, још увек само потенцијалну кривичноправну заштиту. Реч је о изменама у којима је законодавац у највећој мери следио за Србију правно необавезујућу Оквирну одлуку о борби против тероризма Савета ЕУ од 2002. и 2008. године. Наиме, чл. 386 и 386а инкриминише се учествовање у рату или оружаном сукобу у страној држави, док се другом групом чланова инкриминишу различити облици тероризма, где се, по први пут у историји српског и југословенског кривичног права подједнака кривичноправна заштита од тероризма, који се испољава у намери (dolusspecialis) да се „угрозе или повреде уставне, политичке, економске и друштвене структуре”, пружа како Републици Србији, тако и другим државама и међународним организацијама (то, између осталог значи и НАТО пакту).12)

Уколико би сила противуставног поретка проистеклог из ССП надвладала снагу уставног поретка Републике Србије, могао би да се догоди следећи случај. Уколико би неки грађанин Србије посредством медија позовао на оружано ослобођење КиМ и оружани обрачун са сепаратистима, могао би од стране Србијиног суда да буде осуђен за јавно подстицање на извршење терористичких кривичних дела (чл. 391а). Јер уколико претходно нападнути објект дефинишемо из угла ССП, који није проглашен неуставним (а у Србији не постоји контрола уставности од стране редовних судова путем ексцепције), онда је тзв. Република Косово држава, па сходно томе ужива и заштиту Србијиног КЗ и Србијиног правосуђа. При томе, не можемо ни да наслутимо које би све међународне правне акте у овој ситуацији могао непосредно да примени домаћи суд да нема садашње уставне одредбе о примату домаћег права.

Најефикаснији начин да се сруши узурпаторски, противуставни поредак заснован на ССП и спречи реализација плана о цементирању територијалних резултата злочиначке НАТО агресије на СРЈ, која је увијена у обланду регионалне сарадње и добросуседства, јесте стално делатно присуство српских патриота на КиМ и јавно позивање на националну мобилизацију, како би будни и преображени дочекали погодан моменат за оружано ослобођење Косова и Метохије. На начин, који је по чл. 391а КЗ Републике Србије, уколико се тумачи из угла ССП, кажњив као јавно подстицање на извршење терористичких кривичних дела. Тиме се у моралном погледу приближавамо својим светим прецима, а сврставамо се у исти фронт са нашом новоруском браћом, који су из угла једног другог ССП проглашени за терористе јер бране своју Родину.

УПУТНИЦЕ:

1. nspm.rs; srb.fondsk.ru; srb.fondsk.ru; srbin.info
2. srb.fondsk.ru
3. paragraf.rs
4. seio.gov.rs
5. google.rs
6. Метохије, ур. Б. Милосављевић, Београд, 2013, стр. 13;
7. paragraf.rs
8. Нечасни мук Уставног суда поводом Косова и Метохије ур. Б. Милосављевић, Београд, 2013, стр. 125;
9. srb.fondsk.ru
10. Р. Марковић, Уставно право и политичке институције, Београд, стр. 539;
11. srb.fondsk.ru;
12. ius.bg.ac.rs; ius.bg.ac.rs; paragraf.rs

(Фонд стратешке културе – Зоран Чворовић)

Ознаке: евроинтеграције, Зоран Чворовић, Косово и Метохија, Србија, српска спољна политика, ССП, устав србије