Вести дана ПОЛИТИКА СРБИЈА

Прочитај ми чланак

Конгрес 320 интелектуалаца Србије: Зашто сте ћутали до сада?

22:51 28.02.2013.

Знамо, научили смо, да сваки велики пут почиње првим кораком…Остаје да видимо да ли ће од овог Конгреса и окупљања по једном општем државном и друштвеном питању ОПСТАНКА Срба, за саме Србе бити од конкретне помоћи у смислу очувања Србије, дефинисања државног и сваког другог интереса и напретка у неком будућем времену.

Радно председништво Конгреса

Ово је дан који ће бити уписан као веома важан у историји државе Србије. Конгрес (позваних 320) присутних 260 интелектуалаца одржан у Београду, у сали Дома синдиката, показао је још једном да Србија има мудре, образоване и пре свега свесне Србе који су се окупили да разговарају о кризи и будућности Србије, договоре наредне кораке деловања, и донесу резолуцију о националним и државним циљевима у будућности.

Око 320 интелектуалаца верују да својом професионалном, научном и стручном оријентацијом, са истински изграђеном родољубивом свешћу и моралним дигнитетом могу допринети опоравку Србије у суштини и целини.

Ово је био први корак на коме се створила интелектуална влада у сенци са стручним “министарствима” и радним групама које ће деловати свуда и на сваком месту по потреби.
На крају је усвојена декларација за окупљање патриотских интелектуалних снага у друштву.

*Свесрпска народна организација Срби на окуп, Ненад Матић, сниматељ и Биљана Диковић, новинар, СРБски ФБРепортер – снимак целог конгреса (биће доступан за неколико сати – има три сата материјала)

***

На Конгресу се расправљало о следећим питањима и заузети су одређени ставови:

1. ЕКОНОМСКА И СОЦИЈАЛНА КРИЗА И МОГУЋИ ИЗЛАЗИ

*Дубина и комплексност економске и социјалне криза и комплексност економске и социјалне кризе,

*Мафијаштво, пљачка, криминал и морално растакање друштва,

*Понуђена решења Владе – домети антикризне политике (шта нам нуди актуелна власт),

*Потребна је дубинска реформа привредног система.

2. РАСТАКАЊЕ НАЦИОНАЛНОГ И СОЦИЈАЛНОГ ТКИВА ДРУШТВА

*Социјални слом друштва и раслојавање с отуђењем,

*Какви су нам потребни национални и социјални циљеви у развоју.

3. ПОЛИТИЧКИ ПРИТИСЦИ И ДРЖАВНО-НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕСИ

*Слабљење државних класичних институција,

*Немоћ државе и гомилање деструктивних процеса,

*Активности Владе и „преговарача“ у вези КОСМЕТА.
Пројекат косовско-метохијског одвајања од Србије.

4. УГРОЖЕНОСТ ДРЖАВЕ У СВЕТЛУ НОВИХ ГЕОСТРАТЕШКИХ ОДНОСА

*Односи са ЕУ – садржај, суштина, уцене, „безалтернативност“,

*Понижавања Србије кроз одлуке Хашког трибунала,

*Партикуларизам, регионализми и аутономаштво у процесу губитка државног суверенитета,

*Процеси потирања нашег духовног и културног идентитета и самосталност државе.

5. КАКАВ ЈЕ НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ И СТРАТЕГИЈА РАЗВОЈА МОГУЋ ЗА НАРЕДНИ ПЕРИОД

6. ПРЕДЛОГ ДЕКЛАРАЦИЈЕ ЗА ОКУПЉАЊЕ ПАТРИОТСКИХ ИНТЕЛЕКТУАЛНИХ СНАГА У ДРУШТВУ

***

КОНГРЕС ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА СРБИЈЕ

ОСНОВНИ СТРАТЕШКИ ПОЛИТИЧКИ СТАВОВИ О ВИТАЛНИМ ИНТЕРНИМ И ГЛОБАЛНИМ ОДНОСИМА

Београд, фебруар 2013. године

С А Д Р Ж А Ј



I	ПОЛИТИЧКА И ХУМАНИТАРНА НАЧЕЛА РАЗВОЈНЕ, СОЦИЈАЛНЕ И НАЦИОНАЛНЕ ПОЛИТИКЕ
II	СТАВОВИ ПРЕМА ГЛОБАЛНИМ ОДНОСИМА И СВЕТСКИМИНСТИТУЦИЈАМА
	1. ОДНОСИ СА ЕВРОПСКОМ УНИЈОМ
	2. СТАВ ПРЕМА КОСМЕТУ
	3. ОДНОС ПРЕМА НАТО-АЛИЈАНСИ
	4. ОДНОС ПРЕМА БРИКУ
	5. ОДНОСИ СА ММФ
III	СТАВОВИ У ОДНОСУ НА ВИТАЛНЕ ИНТЕРНЕ ОДНОСЕ И ПРОБЛЕМЕ

1. ОДНОСИ ПРЕМА ПРИВАТИЗАЦИЈИ УОПШТЕ И „ТЕЛЕКОМУ“ ПОСЕБНО

2. СТАВ ПРЕМА ПРОМЕНИ УСТАВА

3. ДЕЦЕНТАРЛИЗАЦИЈА И РЕГИОНАЛИЗАЦИЈА

4. ПРОБЛЕМИ НЕЗАПОСЛЕНОСТИ

5. ОДНОС РАДА И КАПИТАЛА

6. СОЦИЈАЛНИ СЛОМ ДРУШТВА

7. БУЏЕТСКИ ПРОБЛЕМИ И ДЕФИЦИТИ

8. МЕЂУНАРОДНА ЗАДУЖЕНОСТ И ДУЖНИЧКИ ТЕРЕТ

9. УБРЗАВАЊЕ ИНФЛАЦИЈЕ И ВИШЕГОДИШЊИ ПАД СТАНДАРДА

10. СПОЉНА ТРГОВИНА И ДЕФИЦИТ, КУРС И НЕКОНКУРЕНТНОСТ ИЗВОЗНЕ ПРИВРЕДЕ

11. ЕКОНОМИЈА ЗАВИСНОСТИ И НЕОКОЛОНИЈАЛНИ ОДНОС

12. БАНКАРСТВО И НАЦИОНАЛНА ПРИВРЕДА

13. МОНЕТАРНА ПОЛИТИКА И ПОЛОЖАЈ ПРИВРЕДЕ

14. ПОТПУНА КОНТРОЛА СВИХ МОНЕТАРНИХ И ЈАВНИХ ТОКОВА

15. ОДНОС ПРЕМА МЛАДИМА

16. ПОТКОПАВАЊЕ НАЦИОНАЛНОГ СУВЕРЕНИТЕТА

17. ДЕСТРУКЦИЈА ОБРАЗОВНОГ СИСТЕМА

18. ОДНОС ПРЕМА ЦРКВИ

19. ПОВРАТАК ИМОВИНЕ СТРАНИМ ВЛАСНИЦИМА – РЕСТИТУЦИЈА

20. НАУКА И ИСТРАЖИВАЧКИ РАД

21. ОДНОСИ С ДРЖАВАМА У ОКРУЖЕЊУ

22. ПРОБЛЕМИ ИЗБЕГЛИХ И ПРОГНАНИХ

23. НОВИ МОДЕЛ ПРИВРЕДНОГ РАСТА И ДРУШТВЕНОГ ПРЕПОРОДА

I ПОЛИТИЧКА И ХУМАНИТАРНА НАЧЕЛА

РАЗВОЈНЕ, СОЦИЈАЛНЕ И НАЦИОНАЛНЕ ПОЛИТИКЕ

Све више се баве саме собом, посебно пред нове изборе – у огољеној трци за освајање власти. Узурпирана држава од странака на власти крчми се немилице као да је туђа. Политичари уз то штите интересе најбогатијих од којих финансијски зависе – при чему се демагошки труде да заведу шире друштвене слојеве и освоје власт и синекуре у јавним предузећима. Освајањем власти странке бахато троше и расипају државни (наш) новац.

Да ли смемо да останемо само као посматрачи општег тоњења у кризи, беспомоћни и у очекивању да неко други понуди излаз из кризе? Нико не сме остати незаинтересован, пасиван, резигниран, беспомоћан – док се криза продубљава, а општи слом постаје известан.

1) Економски програм је припремљен као синтетички облик и као потпуно разрађен до примене мера и инструмената у остваривању зацртане развојне, стабилизационе и социјалне политике.

У нашем Економском и Политичком програму уздижемо се изнад сопствених парцијалних (личних, групних или страначких) интереса – до општег националног добра и врховног интереса будућности нације и државе.

Економски национализам узимам као основ и животно начело заокрета ка активирању домаћих фактора развоја. вршимо потпуни заокрет ка привреди (предузећу) и стављање у његову развојну функцију свих мера и инструмената макроекономске политике, што је основа нашег детаљно разрађеног Економског програма и модела развоја који нудимо. Овде имамо у виду монетарну, фискалну, спољнотрговинску политику, расподелу, штедњу, инвестиције, каматну и курсну политику, а посебно преусмеравање финансирања са увоза капитала (задуживања) на унутрашње факторе развоја.

Сматрамо да без економски слободне личности и здраве породице, развијеног патриотизма и стварања јединствене и националне платформе (ту спадају правци развоја нације и привреде, породице, повратка раду и моралним вредностима, стварних кретања квалитета и вредновања рада и доприноса сваког појединца) није могуће израдити нову националну стратегију развоја и изласка из дубоке опште кризе друштва и привреде.

Носиоци власти и неолибералне догмате не дозвољавају економију општег благостања, мада се сиромаштво повећава, раслојавање друштва, стални раст масовне незапослености, драстичан пад броја становника, енормно задуживање у иностранству, одузимање власничких права и економско-социјалне сигурности, пензија, социјалних услуга, разарање система образовања, културе и здравог начина живота и комуникација.

Мислимо да потпуно одговарамо на захтев из масе када констатују да нам “недостаје права, поштена политичка снага за којом би кренули разочарани”.

Основни циљ нам је да спојмо рад и капитал и да капитал ставимо у функцију рада и развоја. У том правцу ће се привући и повезати све националне снаге и интелектуална елита (који то желе) у Србији и окружењу у којем је угрожен национални идентитет и будућност делова српског народа.

Стратегија економског, развојног, пројектног и духовног повезивања делова бивше Југославије у којима уз већински живи и српски народ (РС, ЦГ, Македонија, Хрватска, Словенија, БиХ, Мађарска, Румунија, Бугарска, Албанија) и стварање јединствене платформе и стратегије даљег развоја и очувања националног идентитета и достојанства. У наш развојни програм и праву социјално-развојну револуцију у односу на постојећи концепт, привући ћемо и повезати дијаспору да би се очувао идентитет, обичаји, језик и др., дакле да остану самосвојни и да учествују у развоју и будућности матичне државе и нације.

Без јаке, стабилне и здраве матице то је тешко остварити. Стога нам је привредни успон и брз излазак из дубоке кризе на првом месту да би се осигурао брз привредни раст (од 8-9% годишње) и искоренило сиромаштво.

Повратак раду, пораст запослености до пуне запослености, сламање кичме и зачараног круга сиромаштва, је основни стратешки циљ који желимо остварити. У ту функцију се ставља економско-финансијско и кадровско јачање и оспособљавање привреде – која једино може да осигура трајан раст и уклони масовно сиромаштво.

Наш програм је у целини као систем потпуни, готово за 180 степени заокрет у односу на ово што нуде и спроводе странке на власти.

Све се то јасно види из нашег програма “Криза и слом привреде и друштва и нова политика развоја привреде с друштвеним препородом”.

Доследно ћемо водити конструктивну, националну и државотворну политику.

II СТАВОВИ ПРЕМА ГЛОБАЛНИМ ОДНОСИМА И СВЕТСКИМ ИНСТИТУЦИЈАМА

1. ОДНОСИ СА ЕВРОПСКОМ УНИЈОМ

Не прихватамо некритички наметнуту паролу “ЕУ нема алтернативу”. Србија је у Европи одувек и не треба да сада трага за Европом. Наши односи са овом унијом нису глобални, већ се своде на односе појединачно са земљама чланицама – према обостраним интересима. И даље ћемо развијати трговинске, финансијске и друге односе с тим земљама, као и са другим државама изван ЕУ. Односи ће се развијати уз пуну равноправност и узајамне интересе.

Не желимо да уђемо у “четврти круг” земаља чланица и претворићемо се у специфичан колонијални (подређени) положај – како су то доживеле државе укључене у трећем кругу проширења.

Када будемо довољно развијени и усклађени са структурама и законима у ЕУ показаћемо интерес за прикључивање.

Тада ће у ствари ЕУ бити у Србији (по квалитету наше привреде и друштва), а не Србија у ЕУ.

До тада остављамо то “за будућност” (уколико ЕУ до тада као и еврозона остане), уз потпуно другу преоријентацију и модел развоја.

Европска унија никога није развила, док су бројне “нове” чланице ЕУ биле и остале у огромним и све тежим проблемима. Тај процес осиромашења и експлоатације слабијих познат је из теорија економског раста.

Да ли се побољшао положај великог броја “нових” чланица ЕУ (Мађарска, Румунија, Бугарска, Естонија, Летонија, Литванија, Пољска и др)? Структурна, “нефункционална” и интересна (не само финансијска) криза дугорочно потреса чланице ЕУ. Дубока и дугорочна криза Италије, Грчке, Ирске, Португалије, Шпаније, Белгије, али сада и Словеније, указује да је ово врло хетерогена зона низа земаља. њих карактерише:

– врло различит финансијски (порески) систем,

– различит ниво инфлације,

– ниво и оптерећење јавним дуговима,

– разлика у висини буџетског дефицита,

– стопа и динамика привредног раста,

– различити циљеви развоја и проблеми с којима се земље суочавају,

– низ других великих разлика у макроагрегатима.

Ради се о врло хетерогеном кругу земаља “удружених” у ЕУ или још уже у еврозону, тако да се ради о три концентрична круга земаља:

1) “Оснивачи” ЕУ (првих 11 држава) које и данас доминирају, али под “интерном” доминацијом Немачке и Француске,

2) Прво проширење и “појачавање” првог круга, мада секундарног значаја,

3) Треће проширење (са нових 10 држава, до броја 27) које представљају готово полуколонијалне привреде у односу на неколико “главних”. Сукоби интереса “главних” и периферних држава је све отворенији и шири.

Не треба дакле некритички и безрезервно истицати паролу “ЕУ нема алтернативу”, јер ради се о “недовршеном”моделу који ће све више показивати слабости, све до своје потпуне “обезличности” у односу на усвојена начела Мастрихта, до коначног распада (прва фаза је криза евро зоне).

Интерес безрезервног придруживања ЕУ не може бити изнад националних и државних интереса Србије. Стога њу треба да воде кадрови који ће моћи да спроведу нови модел и политику развоја око којих ће се окупити сви незадовољни у стварању националног консензуса о животним питањима државе и националне економије.

2. СТАВ ПРЕМА КОСМЕТУ

Наш генерални став у погледу Космета је да се у потпуности придржавамо преамбуле нашег Устава – Космет је неотуђиви део Србије.

Не постоји дилема Косово или ЕУ.

Косово се не може “отуђити” и по цену уласка у ЕУ.

Наши “евроатлантисти” некритичким прилазом Европској унији, политичким потезима тихо дају све већа државна својства отцепељеној покрајини.

Дубоке промене геополитичких односа и снага у свету, премештање снага и одлучивања у свету са једне империје и њених империјалних интереса на мултиполарни свет и одлучивање, иду на руку Србији да сачува територијалну целовитост.

Наша политика није ни позната крилатица “више од аутономије, мање од самосталности”.

Политичка платформа нам је Косово и Метохија у целини саставни су део државе Србије, а Србија само као целина може да уђе у ЕУ.

3. ОДНОС ПРЕМА НАТО-АЛИЈАНСИ

Нато алијанса, или њено често закамуфлирано истицање као “евроатлантске интеграције”, је реликвија прошлости и као таква војна организација треба да настане. НАТО је анахронизам савременог слободног света. Он се претворио у инструмент “новог светског поретка”, односно система глобализације, који претњама, интервенцијама, промоцијом западних интереса, представља и инструмент новог колонијализма који је сада на светској сцени.

Србија у односу на НАТО ће се придржавати своје одлуке о неутралности, без приступања било којем војном савезу. Она ће свим средствима јачати своју одбрамбену моћ. НАТО је оставио дубоке и горке трагове својим бомбардовањем Србије и уништавањем њеног богатства, инфраструктуре, разарањем какво се од другог светског рата као овакво није нигде десило. Ставио се на страну непријатеља српског народа и у БиХ, Хрватској, Србији – дакле то је у односу на нас непријатељска и недобронамерна организација. НАТО нема шта да тражи у Србији. Представници НАТО алијансе треба да напусте све институције у Србији у којима се осећају као домаћини.

Није нас захватило и не доминира код нас евроатлантско једноумље. Наша власт се додворава својим страним менторима покушавајући да нас на мала врата уведе у НАТО.

Промотери “атлантизма” покушавају да чланство у НАТО прикажу као пут за пораст страних инвестиција и пораст стандарда. То је велика превара, јер осим губитака самосталности, долази и до великог пораста трошкова око набавки наоружања од НАТО-а (стандардизација), уз обавезе које би се преузеле за НАТО интервенције у свету. Нећемо да будемо инструмент за провођење политике неоколонијализма и западних интереса крупног финансијског капитала. Они који су асистирали уништењу РСК и отцепљењу ЦГ и даље раде против интереса српског народа (Космет).

Морамо поставити и питање: да ли је Србија отворено вазална држава којој се чланство у НАТО намеће? Дали се опраштају и одржавају бројни злочини и империјалистичка политика НАТО-а (чак и према нашој земљи)?

Овакве одлуке обавезно морају на р е ф е р е н д у м.

4. ОДНОС ПРЕМА БРИКУ

Србија ће проводити и треба да проводи политику равноправних односа у међународним економским и финансијским односима. Сви односи треба да се заснивају на обостраном интересу и узајамној подстицајној развојној политици.

БРИК мада институционално неповезан као међународно удружење, унија или организација, представља за сада групу држава (Бразил, Русија, Индија, Кина) која се најбрже развија на светској привреди као целини. Ова група преузима светско тржиште и водеће место на светској ранг листи по богатству (БДП) и врло велико богатство сировинама будућности и будући односи Србије према овом кругу држава ће се и даље водити билатерално са субјектима из ових земаља на принципима узајамности и заједничких интереса.

5. ОДНОСИ СА ММФ

Међународни монетарни фонд (ММФ) је институција светских финансија основан 1944. године у Бретон Вудсу (САД). Основни циљ му је да помаже привредама када западну у платно-билансне тешкоће или неликвидност (слабе и недовољне девизне резерве). Својим кредитима, који су краткорочни, јача девизне резерве држава – чланица, повећава њихов кредитни рејтинг у свету (на светском тржишту) да би преко тога имале лакши приступ светском тржишту новца и капитала. Он у ствари даје “зелено светло” свим светским кредиторима и на неки начин постаје гарант и саветодавац у вођењу макроекономске политике такве земље.

ММФ се од свог оснивања до данас трансформисао у међународног “финансијског полицајца” и контролора (надзорника) држава које траже и добију његову помоћ. ММФ је производ светског финансијског капитала и његових интереса. Технократе – неолиберали ММФ носе кофер са препорукама истим за све земље. Његове препоруке и мере су јединствене за све земље, без обзира да ли су високо развијене или неразвијене. Дакле, препоручује “лек” за све земље јединствено без обзира на њихове огромне разлике у проблемима.

ММФ проводи концепт неолиберализма и тзв. тржишног фундаментализма. Он је главни носилац за друге, а за развијене земље врло, развијени протекционизам и државни интервенционизам.

Где год је проводио свој концепт довео је до разарања економије, високе незапослености и социјалног слома друштва. То су горки лекови за земље које траже “помоћ” од ММФ. Његов концепт не одговара Србији (уравнотежен буџет, равнотежа у платном билансу, либерализација спољне трговине, либерализација тржишта и цена, стабилност цена као примарни циљ, слободна каматна стопа, слободан проток капитала и др).

Прихватањем ММФ Србија се подвргла његовој контроли и моделу, али и провођењу препорука ММФ. ММФ је постао “кишобран” за нашу неспособну владу, која није у стању да контролише буџетску потрошњу. Сада јој чврст став ММФ служи као покриће против масовних захтева буџетских корисника за повећање личних примања. Наша је политика и модел усмерен на искључивање утицаја захтева ММФ према нашој привреди.

III СТАВОВИ У ОДНОСУ НА ВИТАЛНЕ ИНТЕРНЕ

ОДНОСЕ И ПРОБЛЕМЕ

1. ОДНОС ПРЕМА ПРИВАТИЗАЦИЈИ УОПШТЕ “ТЕЛЕКОМА” ПОСЕБНО

Погрешан модел приватизације до сада и неефикасан модел транзиције практично су уништили привреду и производњу. Индустријска производња је далеко испод нивоа из 1999. године (око 40%).

Приватизација као процес и потпуно промашен модел – за нас је завршена.

Нема даљих приватизација ни јавних, ни стратешких ни “обичних” предузећа.

Приватизација је послужила за обичну распродају, а често и поклањање наших предузећа домаћим тајкунима или страном капиталу (често из криминогене зоне).

Поразни су резултати неолибералног капитализма, посебно кроз процес приватизације. Он је и данас у Србији владајућа економско-политичка и идеолошка основа модела, развоја.

Продато је у периоду 2001-2011. године 2.420 предузећа и наплаћено 2,7 милијарди евра.

Новац је унесен у буџет и потрошен у текућу потрошњу, уместо на развој. То је био раднички капитал, а не друштвени и ничији. Радници су углавном избачени на улицу, а за социјални програм у ових 8 година није уложен ни динар. На ред за продају сада долазе Телеком, ЕПС, водопривреда, саобраћајнице, земљиште. Ништа се више не сме продавати.

Извршићемо ревизију свих до сада сумњивих и слабих приватизација.

2. СТАВ ПРЕМА ЗАХТЕВУ ЗА ПРОМЕНУ УСТАВА

Промена Устава се не може мењати како којој партији одговара. Захтев за промену Устава се поставља због промене изборног система броја посланика у Скупштини, регионализације, али и врло скривено за избацивање преамбуле устава да је Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Србије.

За било какву промену Устава мора се провести национални референдум. Свака акција у том правцу измене устава, ван уставне процедуре сматра се противуставним актом, са адекватним санкцијама, без обзира о коме се ради (група, ставка, политичар).

3. ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА И РЕГИОНАЛИЗАМ

Децентрализација, као и деетатизација, дефискализација, дерегулација и сл. су догматски постављени захтеви неолиберализма и “новог светског поретка” у циљу слабљења националних држава. Стратешки државотворни интереси су потиснути од стране сепаратистичких и ускостраначких интереса.

Регионализацјиа како се проводи је разбијање државног јединства, хомогености државних одлука и политике, разбијање макростратегије и постепени процес стварања регија – држава. То је пут у разбијање државе и слабљење државе где год се проводила. Такве тенденције ћемо сузбити.

Регионализација у Србији доводи до цепања привредног ткива, разбијање јединствене развојне политике и избора приоритета, али доводи до бујања нове администрације и оптерећења привреде. Регионализацију код нас здушно заговара Г17 и ЛСВ који су на ивици или испод цензуса, тако да стварање Уједињених региона Србија је само варијанта простачког опстанка странака одбачених од српске јавности. Децентрализација код нас ће се вршити по нашем програму на једино могући начин – јачањем привредних субјеката на тим подручјима и избором приоритета у економском и социјалном развоју.

Једини циљ постојеће опозиције је постао долазак на власт. Незнатан је број оних које имају државотворну политичку платформу.

4. ПРОБЛЕМ НЕЗАПОСЛЕНОСТИ

Незапосленост је највећи проблем привреде и друштва. То је дугорочни проблем, који се у условима привредне кризе и застоја и пада производње, убрзано погоршава.

Насупрот обећањима власти да ће се запослити 200-300.000, чак и 500.000 до тада незапослених, стварна незапосленост је повећана за последње две године за 400.000 (то је и став ММФ). Разбацивало се обећањима о могућности од 200-800.000 – да би се освојила власт. Укупно је сада незапослено 924.500 радно способних, а не како наша фризирана статистика приказује 730.000. Стопа незапослености уместо званичних 19% износи 30% и спада међу три највише у Европи. Радници су постали најамни радници. Незапосленост високообразованих кадрова креће се и до 70%. У сектору привреде у последњих 10 година незапосленост је повећана за 545.000, тако да је пала са 1.372.000 на 827.000. У привреди ради и не прима плату 105.000 “запослених”.

Ако се настави овај концепт уништавања привреде сваке године ће остајати без посла 70-100.000 до тада запослених.

Преко 200.000 младих је отишло у иностранство.

У иностранству тренутно ради 346.000 лица старијих од 15 година, од тога 35.000 са вишом и високом школском спремом.

У нашем програму смо као приоритет ставили остварење пуне запослености и преусмеравање новог запошљавања са непроизводних сектора на привредни (производни) сектор. То је у духу нашег Програма, спајања рада и капитала у предузећу, довођење науке у привреду, али уз финансијско растерећење предузећа и њихово финансијско оспособљавање за развој, нове програме и реструктурисање.

То је детаљно разрађено у нашем Економском програму (мерама и инструментима све до операционализације).

Овде дајемо основне податке о запосленом и издржавању становништву да би се видела сва тежина овог проблема.

Запослени 1.800 хиљада Издржавани:

Од тога ради у: – Пензионера 1.660.000

-Производњи352.600 -Коришћени соц. помоћи750.000

Промет и услуге 1.448.000 Незапослени (званично) 780.000

Само 18% предузећа редовно исплаћује плате запосленим.

5. ОДНОС РАДА И КАПИТАЛА

Кроз процес пљачкашке приватизације предузећа су најпре одузета од запослених (преко проглашавања њихових предузећа као друштвено и ничије власништво), а затим продата или готово поклоњена страном капиталу или домаћим носиоцима згрнутог (најчешће кроз криминалне радње) капитала.

Предајући предузећа страном капиталу демонтира и односи у странке, претварајући средства у групни приватни посед.

Предајући предузећа страном капиталу и домаћим тајкунима – наши властодршци и фалсификатори стварности, дали су им политичку моћ и монопол над свим сегментима јавног живота у држави. Нација и држава су стављени у потчињени положај према стварним и домаћим центрима моћи, пљачкашком капитализму, неправди и сиромаштву.

Олигархијски политички и пљачкашки капитализам се учвршћује, док друштво на периферији таквог капитализма постаје све сиромашније. Нема тог богатства које се не може политичком анархијом уништити. Општи интерес се демонтира и односи у странке, претварајући средства у групни приватни посед. То ми не прихватамо.

Нашим алтернативним друштвеним и развојним програмом, потпуно супротним у односу на постојећи који гура власт и уз све очитије катастрофалне резултате, желимо да отворимо период економских патриота уз доминацију патриотског национализма.

До сада је извршена огромна прерасподела друштвеног богатства али уз помоћ привилегија, док се огромни профити згрћу на пљачки и економском пропадању Србије.

Треба покренути и довести до краја ову „револуцију“ у односима рада и капитала, односа према раду и квалитету живота. Свако треба да добије шансу да ради посао за који је школован и уме да га ради.

Финансијски капитал и новац су сада под овим режимом задоминирали политиком и економском сценом. Криминал је експлодирао. Корупција је постала саставни део свих операција капитала. Ми у програму капитал стављамо у функцију рада, стварања, оплодње капитала, инвестирања у привреду и развоју. Стварана револуција почиње променом односа рада и капитала, промени односа према раду и квалитету човека.

6. СОЦИЈАЛНИ СЛОМ ДРУШТВА

Извршена је огромна прерасподела дозвољеног богатства уз помоћ привилегија, а огромни профити се згрћу на пљачки и економском пропадању Србије.

Друштво је доживело прави социјални слом.

Незапосленост од преко 940.000 уз тенденцију сталног раста, праћена је све бржом инфлацијом и падом реалног стандарда. За ове три године замрзнутих плата и пензија пад износи између 28% и 30%. Велике илузије власништва и пљачкашке приватизације довели су до оштрих сукоба класних интереса.

Преко 800.000 пензионера (од 1,6 милиона) имају испод 21.000 динара, док су трошкови живота већ око 50.000. Чак 360.000 има мање од 21.000 динара. Шта рећи о готово један милион незапослених и какав је њихов положај. Настала је социјална деградација огромног дела становништва. Велики број сада запослених раде, али не примају плату 6-9 месеци (105.000).

Стандард свакодневно пада. Већина грађана претворена је у модерне робове. Ту треба сагледати и све пропагандне лажи о демократији слободних тржишта и грађанским правима.

Грађани траже правду, једнакост, услове за бољи живот, ефикасну борбу за искорењивање корупције и криминала. На помолу је цивилизацијска побуна против неиздрживог стања, али се и даље врше велике манипулације осиромашеним и обесправљеним масама. Лажна и „фризирана“ званична статистика покушава да покаже стање бољим од овог којег народ види и доживљава свакодневно. Нећемо да учествујемо у новој превари странака на власти које ће и даље уништавати нацију и државу. Они су постали опасни по стварне друштвене промене.

Ми идемо на темељно мењање наших друштвених односа. Зато морамо разрадити и усавршити контролне друштвене институције. Демократија за социјално угрожене, гладне и незапослене ништа не значи – то је велика обмана.

7. БУЏЕТСКИ ПРОБЛЕМИ И ДЕФИЦИТИ

Буџетски расходи, приходи и све већи дефицит постали су највећи проблем државе и привреде (уз незапосленост). Буџет је у великом дефициту. Дефицит се повећава, при чему је стварни дефицит далеко већи од званичног (статистички приказаног). Углавном се говори о републичком буџету, а не консолидованом.

Буџетски дефицит у 2009. званично је износио 121 милијарда (или 4,4% БДП), а стварни 290 милијарди динара (9,9% БДП), а стварни 290 милијарди динара (9,9 БДП). У 201. години званични буџетски дефицит износи 126 милијарди (4,8%), а стварни преко 300 милијарди (око 10% БДП).

Учешће јавних прихода у БДП попело се за 44% из 2009. на 47% у 2010, што спада међу највише у Европи.

Само на камате из буџета у 2010. ће се исплатити 45 милијарди динара, а отплате 268 милијарди. То износи 450 милиона евра за камате и 2,8 милијарди отплата. Камате на стране дугове учествују у БДП од 4-6%, док је раст БДП свега 1,5%.Немамо дозвољено створеног богатства само за плаћање камата. Радимо годинама само за камате.

И приходна страна буџета (ефикасност наплате) расходна страна (смањивање бројних јавних расхода) су нужност у фискалној политици.

Овде наводимо само неке податке о деструкцији јавног сектора. За 300.000 запослених послодавци не уплаћују доприносе, а 600.000 уплаћују нередовно или на минималац. Јавиће се ускоро права армија сиротиње, јер многи неће остварити права на пензије, а сада је фонд ПИО око 50% у дефициту. Дуг по том основу износи 170 милијарди динара (2005-2009 године).

Неплатише су највећим делом из приватног сектора. Док је Фонд ПИО контролисао уплате доприноса, зарада се није могла исплатити без уплате доприноса. Мада је неплаћање доприноса кривично дело месечно се губи преко једне милијарде динара.

Фискалну политику окрећемо ка развоју привреде и инвестиционој буџетској потрошњи уз висок степен буџетске контроле.

8. МЕЂУНАРОДНА ЗАДУЖЕНОСТ И ДУЖНИЧКИ ТЕРЕТ

Постојећа политичка олигархија и странке на власти увукле су друштво и привреду у огромну презадуженост према иностранству. Спољни дуг је просто експлодирао.

Спољни дуг Србије је повећан са 10,8 из 2001. на 34 милијарде долара, дакле за десет година 24 милијарде. Сваки грађанин Србије дугује 4.500 долара за спољни дуг. Створење терет дужничког ропства. И даље се јури за страним кредитима, посебно за попуњавање буџетског дефицита.

Највећи проблем је у томе што је намакнута омча спољних дугова, уведени смо у презадуженост, тако да годишње обавезе из дугова (камате и отплате у 2011. години износе 5,9 милијарди долара, а годишњи пораст богатства (БДП) свега 660 милиона долара. Годишњи раст БДП износи у последње 2-3 године око 1,5% а обавезе из спољног дуга 10-12% у БДП. Терети спољног дуга доводе економију и друштво под управу и уцену ММФ и страног капитала. Ми не стварамо довољно укупног богатства (БДП) само за плаћање камата на инодугове. Зар годинама да радимо само за доспеле обавезе из дугова? Камате на спољне дугове могу се плаћати амо новим задуживањем. Настала је дужничка спирала. Сада се улази у фазу када се узимају нови да би се вратили стари дугови али камате стално расту. Власт нема ни визију, ни концепт и добру стратегију задуживања. Србија је банкротирала, само још то нико није рекао.

9. УБРЗАВАЊЕ ИНФЛАЦИЈЕ И ВИШЕГОДИШЊИ ПАД СТАНДАРДА

Инфлација у нашој привреди се убрзава.

Инфлаторни талас је запљуснуо све делове привреде и друштва. Инфлација у 2010. година износио је 10,8% чиме се налазимо на врху лествице у Европи (у ЕУ је инфлација 2,2%). Инфлација у првој половини 2010. очекује се на нивоу од 14-15%).

Инфлација је трошковног карактера (храна, пољопривредни производи, енергија, нафта и др),тако да наша централна банка води рестриктивну монетарну политику да би се сузбила инфлација. Ту је монетарна политика немоћна, али ће пораст референтне камате и осталих камата довести до даљег раста трошкова. Нови раст цена енергената и пораст цена нафте на 110 долара за барел (довешће до новог раста инфлације у 2011. години. Инфлација се не може задржати на 4,5% плус-минус 1,5% како предвиђа НБС. Следи ново погоршање услова пословања, пораст камата, пораст ризика и суздржавање банака у кредитирању. Криза ће се продубити, а неликвидност привреде постати права пандемија. Производња се не може опоравити.

Наш концепт контроле инфлације, каматне политике и монетарне политике је сасвим различит.

10. СПОЉНА ТРГОВИНА И ДЕФИЦИТ, КУРС И НЕКОНКУРЕНТНОСТ ИЗВОЗНЕ ПРИВРЕДЕ

Мала земља са слабом и неразвијеном привредом, високо зависна од светског тржишта (наша је увозом и извозом укључена са 60-75%), не сме да бира пут неолибералне догме и свемоћног тржишта – то је пут у анархично тржиште, уз стварање правих услова за мафијаштво и економске кланове, насупрот општег развоја националне привреде. То је пут у тржишну стихију, неконтролисане токове, сталне дебалансе и неравнотеже праћене нестабилношћу.

Сваког месеца се у Србију увезе више од једне милијарде долара него што се извезе. Долази до кумулације дефицита спољне трговине, уз истовремено нарастање спољног дуга.

Дефицит спољне трговине у периоду 2001-2010. година износи око 75 милијарди долара. Страна роба је кроз неконтролисани увоз и либерализам преплавила домаће тржиште и уништила домаћу производњу и понуду. Извоз је преко прецењеног курса динара, који је ишао и до 56%, је дестимулисан, али је увоз постао профитабилан. Извоз желимо да стимулишемо свим мерама и инструментима макроекономске политике. То је и наша полуга развоја.

Држава мора да ревитализује своје макроекономске функције, насупрот спонтаном и анархичном развоју чија је основа шок-терапија. Мора се увести ред и контрола спољно-трговинских односа и задуживања у иностранству, селекција извозно-увозних послова, активна подстицајна извозна политика (и селективно ограничавајућа увозна политика), контрола коришћења и употребе иностраног капитала и др. уз потпуно другачију монетарну, фискалну и спољнотрговинску политику. О социјалној функцији државе није ни потребно говорити. Тај проблем никад и нигде није решавао приватни капитал.

Уместо радника и стварних стручњака (које доводе запослени, од чега им зависи успех и будућност) имамо размах страначко-бирократске апаратуре.

11. ЕКОНОМИЈА ЗАВИСНОСТИ И НЕОКОЛОНИЈАЛНИ ОДНОС

Отуђене елите су некритички прихватиле неолиберални концепт слободног тржишта и тоталну, брзу приватизацију.

Србија је постала дужнички зависна земља, под притиском наметнутог монетаризма од ММФ-а, под изговором привредне стабилизације и „реструктурације“, односно „реформи“ којих су пуна уста „реформаторима“ и неолиберализма – доведена је у привредну стагнацију и кризу, уз све већу армију незапослених. Заговорници такве идеологије називају се „реформаторима“, а они који другачије виде стварност и критичари називају се неокомунистима, „запатистима“, „националистима“. Стварних реформи нема ни на једном од десет подсистема привредно-финансијског система, али нема ни визије ни стратегије како и куда даље – после таласа деструктивног необузданог капитализма. Доживели смо дебакл економије и друштва и нови економско-финансијски колонијализам.

Концепција тржишног фундаментализма и неолиберализам (извезени као роба у свет, али се не примењују у развијеним земљама), који искључују неопходне функције државе у привреди и развоју, у многим земљама, као и код нас, иза себе остављају праву пустош, хаос разорене економије, али и изузетно социјално и интересно разбијено друштво. Спрега домаће политичке и финансијске олигархије и носиоца светског капитала се интересно успоставља и цементира. Они траже и нажалост налазе „праве људе“ који за шаку долара продају идеологију и интересе нације, државе и друштва. Тај новац долази у виду пројеката и“помоћи“ и одлази већим делом страним саветницима. чиме поново завршава код донатора и земљама порекла. За њих су недоступни и застарели захтеви економиста за развојем или оних који другачије виде стварност. Капитал следи само своју логику и интерес, а не развој и осамостаљивање привреде од доминације иностраног капитала. Настао је дужнички шок и дужничка криза. Државом и привредом фактички управљају стварни кредитори и домаћи тајкунски капитал.

Разбијени и неповезани радници,стерилни и разбијени синдикати – воде у изгубљену битку радничке класе са финансијским капиталом.

12. БАНКАРСТВО И НАЦИОНАЛНА ПРИВРЕДА

Банкарство је добро ако помаже развој привреде.

Позната су добра и лоша искуства у реформисању, трансформацији и санацији банкарског система у другим државама. Знало се да у свим чланицама ЕУ најмање 80% капитала водећих банака је у домаћем (јавном или приватном) власништву. У економијама у транзицији, које су прихватиле догму либерализације и приватизације (осим Словеније) тај удео је од 0 до 20%.

По диктату својих страних ментора уништили су све јавне институције и банкарство у Србији. Наши “експерти” нису следили добра искуства успешних привреда у транзицији, већ су по убрзаном поступку ликвидирали четири највеће банке, које су чиниле 90% банкарског сектора (и послова с привредом и становништвом) које су могле да се санирају, које су имале велики углед, развијену мрежу у свету, кадрове, капитал,л искуство, технологију и све оно што савремене банке требају, затим су ниским цензусом за оснивање нових банака од само 5 милиона долара ослободили простор за нове банке са страним капиталом које су затим преузеле комплетне послове угашених банака. Тиме су ови “велики банкарски стручњаци” разорили домаћи банкарски систем и предали га у руке страном капиталу. Данас су све значајније банке у Србији са већинским страним и приватним капиталом, преко 84% активе банака је у рукама страног капитала. Стране и приватне банке учествују у капиталу банака са готово 90% а држава са 10%.

Банкарски сектор је распродат иностраном капиталу, тако да се од укупно 34 банке у рукама иностраног капитала и приватним рукама налази 26 банака. У рукама државе остало је само 8 банака. Још је већи проблем јер је 84,1% активе банака у рукама страног и приватног капитала и готово 90% формираног капитала банака.

Може ли централна банка да држи под контролом иностране банке? Не може! Може ли водити усмерену и више развојно постављену (у интересу домаће привреде) монетарну политику? Не може! Монетарна политика није у функцији развоја и стабилизације, већ укупног приватног банкарског капитала и огромних прерасподела националног дохотка. Богаћење кроз прерасподелу је задоминирало, док привреда тоне у рецесију уз високу незапосленост.

Такве банке не финансирају економски развој, извоз, производњу, модернизацију привреде, отварање нових радних места у привреди, већ се крећу чисто сопственом профитном мотиву и кредитирању становништва са изузетно високим каматама које су неколико пута веће од камата у земљама ЕУ.

Кредити одлазе на куповину иностране увезене робе, док се високи профити трансферишу у иностранство. Онај ко је дао домаћи банкарски систем у руке страног капитала изгубио је моћ усмеравања свог економског раста и усмеравања највећег дела акумулације. То наши “стручњаци” из финансија, банкарства и макроекономије једноставно не знају. Ако знају, а овако раде, то је равно издаји националних интереса. Високу цену овако великог промашаја тек ћемо плаћати наредних година.

13. МОНЕТАРНА ПОЛИТИКА И ПОЛОЖАЈ ПРИВРЕДЕ

Званична монетарна политика усмерена на стабилност цена и девизног курса (стабилизација) у потпуности ће се преусмерити на развојни концепт. рестриктивна монетарна политика и висока камата су практично опустошиле и онеспособиле предузећа за развој. Предузећа су без сопственог новца и капитала потпуно зависна од кредита банака. Да ли им банке (углавном у рукама страног капитала)помажу?

Монетарна политика као снажна полуга развоја ће се офанзивније поставити и потпуно окренути ка привреди и производњи (и извозу), а на потрошњи државе до сада и иностраним банкама.

Увешћемо стимулативну селективну кредитну политику (извоз, увоз, одређена производња, залихе, одређена потрошња, припреме робе за извоз, пољопривреда и др). Обарамо каматне стопе на ниво камата у ЕУ, што ће бити праћено стабилним девизним курсом и стабилним ценама. У условима општег снижавања активних камата банака нема више основа за субвенционисане кредите, који су извлачили средства пореза из буџета. Укинућемо обавезне резерве банака као превазиђен и блокирајући инструмент.

Привреда је сада потпуно неликвидна. Од 70.000 предузећа 68.500 је неликвидно и пред стечајем. Она је високо зависна од кредита.

Тренутно нико ником не плаћа. Дуговања и потраживања су угушила привреду. Просечан период наплате потраживања за испоручену робу се креће од 120-340 дана. Тако дуг период не постоји у свету. При томе и држава не плаћа своје доспеле обавезе, што се не види у буџетским расходима. Тај “Гордијев чвор” се под хитно треба размрсити.

Наш концепт монетарне политике управо иде на оспособљавање привреде за развој и осигурање за то потребне ликвидности, уз тоталну контролу монетарних и фискалних токова. Користићемо новац као средство стварања домаћег финансијског капитала убризганог у привреду.

Овако вођена монетарна политика усмерена је на финансијско сиромашење предузећа и огромну незапосленост рада и капитала. То су нам “произвели” главни тенори либералног капитализма.

14. ПОТПУНА КОНТРОЛА СВИХ МОНЕТАРНИХ И ЈАВНИХ ТОКОВА

Преокренути негативне токове у развојне и контролисане токове није могуће без увођења потпуне контроле монетарних, фискалних и спољнотрговинских односа.

Стихије у процесу развоја и усмеравања средстава не може бити.

Уводи се потпуна контрола иностраног задуживања (банака, предузећа, државе) и коришћења ових кредита.

Намерно је, одмах када је ова неолиберална структура дошла на власт, укинут ЗОП као државна контролна институција, пошто се јавља као “сметња” доминантно приватно-тржишној привреди. То је познати неолиберализам и тржишни фундаментализам.

Увођењем потпуне контроле новчаних токова (примања и издавања, плаћања и наплата) истовремено се у коренима сасецају “пипци” огромне хоботнице корупције и криминала, што се ретко истиче у јавности.

Потпуна контрола монетарних и фискалних токова ће омогућити и спровођење наше нове монетарне, фискалне, платно-билансне политике, политике расподеле и инвестиција.

То ће повећати и ефикасност наплате пореза и доприноса која је пала са 94% из периода ЗОП-а на свега 35-40% у последњим годинама.

Дакле, разрадићемо и усавршити контролне друштвене (државне) институције.

15. ОДНОС ПРЕМА МЛАДИМА

Развијањем солидарности, насупрот индивидуализма и отуђености, у једном вучјем, а не хуманом систему, мењамо основни однос да млади не буду препуштени сами себи у таквом систему.

Младима ћемо отворити перспективу посебно преко нашег програма убрзаног и квалитетног раста базираног на интерним факторима развоја. Младе ћемо укључивати у све институције друштва. Школовање ће се морати подићи на виши ниво квалитета. Рад, квалитет и способности (здраве конкуренције) морају доћи до изражаја, насупрот садашњем непотизму, партијској припадности, везама, протекцији, полтронству – све до плаћања за “проласке” у школовању (развијеним системом корупције и криминала).

Младима треба отворити свет рада, способности, усавршавања и угледања према стварним квалитетима живота, а не према узорима из криминогене зоне и безкомпромисног богаћења.

Држава мора обезбедити средства за школовање младих преко кредитирања и бесплатног школовања најдаровитијих, којима ће се обезбедити одговарајући посао – да би се везали за будућност земље и нације, да би постали узора осталим младим.

16. ПОТКОПАВАЊЕ НАЦИОНАЛНОГ СУВЕРЕНИТЕТА

Паралелно с духовном, социјалном и економском кризом иде и рушење темеља саме државе.

Међународни капитал у замену за помоћ поткопава национални суверенитет. Отуда и побуна у свету против ММФ и светских банкара, њихових уцена и условљавања, намицања омче дугова и њихових “рецепата за пропаст”, праћених познатим ставом да без њиховог “зеленог светла” земљама је онемогућен приступ светском тржишту капитала. Репрограмирање и делимично брисање дугова Париском и Лондонском клубу извршено само зато да би се одржала способност плаћања обавеза наше привреде према иностраним повериоцима.

Достигнуте су, очито је, границе неолибералне економије у ери глобализације, са тешким последицама у свим земљама које су ову неолибералну догму прогутале као мамац развијених земаља и непромишљено “почеле обожавати бога слободне тржишне економије”, што је сигуран пут у економију зависности и неоколонијални однос. Права и пуна цена ове промашене политике тек ће се почети плаћати већ од ове године.

Развијеније земље – носиоци капитала и њихове институције (ММФ, Светска банка, СТО, и др.) не дозвољавају самосталну и независну политику на националном нивоу, чиме иду на руку “мафијашкој економији” кланова,л уских групних, али не и развојних интереса, разбијању привреда и друштва, јер треба им несамостална и зависна привреда – њоме се и њеном владом лако управља, док радници и запослени постају обичан “потрошни материјал”.¹

Руководства у “привредама у транзицији”, тврде на Западу, могу да се “играју демократије и политике”, али “ми им дајемо зајмове, можемо и да уништимо њихове економије уколико то желимо. Они су немоћни”.

Да ли је у току потирање нашег духовног и културног идентитета и самосталности државе?

Мала земља са слабом и неразвијеном привредом, високо зависна од светског тржишта (наша је увозом и извозом укључена са 65-70%), не сме да бира пут неолибералне догме и свемоћног тржишта – то је пут у анархично тржиште, уз стварање правих услова за мафијаштво и економске кланове, насупрот општег развоја националне привреде. То је пут у тржишну стихију, неконтролисане токове, сталне дебалансе и бројне неравнотеже праћене нестабилношћу.

Не желимо учествовати у новој превари која ће даље уништавати нацију и државу. Руководеће екипе су постале опасне и блокирају стварно дубоке друштвене и привредне реформе. настао је и процес искорењивања и уништавања традиције и културе под ударима “мондијалиста” и новог светског поретка (глобализације), што је до сада био темељ опстанка у свим историјским праведним тренуцима.

17. ДЕСТРУКЦИЈА ОБРАЗОВНОГ СИСТЕМА

Приватизација свега и свачега и насилна идеологија капитализма чија је основа неолиберализам, је праћена изразито деструктивним концептом образовног система. То је за сада “проблем под тепихом” у општем процесу приватизације привреде и банака. Ментална колонизација и културни империјализам су на делу. То се проводи преко купљених и плаћених структура у овим земљама које проводе “реформе”, а заправо концепт либералног капитализма. На делу је стварање некритичких личности кроз школски систем потребних за “тоталитарни капитализам”. Све је мање предмета који траже мисаони и критички напор. Серијска производња интелектуално неспособних у процесу приватизације школства и образовања, претворила је институције школског система у робу, а општа комерцијализација разара све моралне норме и вредности. Репродукција медиокритета и до највиших научних звања одраз је управо такве комерцијализације. Војска неуких и некомпетентних младих се свакодневно производи. То су изврсни дилетанти.

То постаје серијска производња потрошача туђе идеологије, без сопственог критичког идентитета. Неолиберални капитализам “претвара читав свет у робу и профитни однос”. На сени је процес деструкције највреднијег капитала и фактора развоја друштва и привреде – квалитетно образоване критичке личности. Болоњски процес је једна од највећих превара у систему образовања. Не ради се о реформи, већ о деградацији уништавању образовања. Ако им је то био циљ – у многом су га остварили. “Ступидификација” у процесу образовања за тотални капитализам оставља готово необразованим и онеспособљеним “стручњаке” за укључивање у економске и друштвене (политичке) сфере општег развоја. Стварање “техничара”, без теоријског образовања, без критичке мисли, у ставри је стварање робота и роба којим се лако управља. Такви лако и некритички прихватају све “иновације” са запада. С друге стране, “конзумном психологијом омамљена популација постаје пасивна и деполитизована, а у стању опште несигурности (запослења) прихвата услове готово робовласничких односа.

18. ОДНОС ПРЕМА ЦРКВИ

Патологија друштвеног живота и духовна криза и слом имају дугорочне готово трајне последице.

Духовно издисање и образовање нације и појединаца је нужност након вишедеценијског потпуно запостављеног подручја. Сваки појединац без обзира на националну припадност има право да испољава своју припадност вери и религији. Неће се толерисати искључивост и негирање других религијских уверења.

Увођење веронаука у школе, договорно са црквама и родитељима, уз потпуно поштовање националне културе и традиције.

Увођење више духовности у армијски састав је допринос општем духовном уздизању нације и повратка општих хуманих вредности у систему. Велики је проблем што је морална криза прожела власт и већим делом опозицију, али и шире слојеве друштва. Уништавају се људске вредности и односи засноване на солидарности и поверењу, заједништву, истим националним циљевима развоја.

19. ПОВРАТАК ИМОВИНЕ СТАРИМ ВЛАСНИЦИМА – РЕСТИТУЦИЈА

Залагаћемо се за праведну реституцију имовине власницима национализованог дела, али не у натуралном већ у вредносном изразу, уз одређивање рока и динамике исплата.

У држави у којој се све приватизује до сада се не враћа приватна својина коју је некада национализована. Овде не постоји никакав критерију.

20. НАУКА И ИСТРАЖИВАЧКИ РАД

Наука се све више своди на ниво импровизација. Усавршавање научних радника и истраживача је девалвирано и сведено на најниже гране. И до највиших научних звања се долази све слабијим квалитетом, а често и куповином од испита до највиших титула. Општи процес девалвације је у току. Масовно е производе полуписмени доктори наука – што ће ускоро довести до слома научне савести.

Пројекти се добијају по страначкој припадности, а најчешће погрдним истраживачима и апологетама система. Нема истинског научно-истраживачког рада. Критичка мисао је потиснута и маргинализована.

Велики део средстава од међународних институција одлива се преко плаћања бројних страних саветника у учеснику у тим пројектима.

Бројни часописи су угашени, чиме се истраживачки рад даље потискује. Створена је изузетно неповољна клима за стварни и квалитетан научно-истраживачки рад.

Уџбеници су све слабијег квалитета и углавном комерцијална роба, чиме и ниво знања студената постаје све нижи.

21. ОДНОСИ С ДРЖАВАМА У ОКРУЖЕЊУ

Односи са свим државама у окружењу развијаће се на бази равноправних односа, међусобног уважавања и на принципима реципроцитета. Балансираће се односи у кретању робе,услуга и капитала, али и процеса куповине капитала у даљим процесима приватизације.

Са Републиком Српском ће се одвијати и развијати посебни и привилеговани паралелни односи.

Дакле, уз све боље суседске односе, уз потпуни реципроцитет (имовина, трговина, увоз капитала, приватизација) одлучни смо да овде направимо стварни заокрет у третману српског становништва не само у Хрватској, већ и на Космету, у Црној Гори, БиХ, Македонији, Словенији и у иностранству.

Посебно истичемо да нам је нација угрожена и њена будућност у тим деловима бивше Југославије. Матица треба коначно да поведе бригу о њима и њиховом положају (језик, писмо, култура и егзистенција и развој).

Доста нам је сталних извињавања државама у окружењу, када се нико нама не извињава за прави геноцид. То је била права дипломатска капитулација. Треба очувати достојанство нације у државе. Декларација о Сребреници је недопустиво индиректно признање геноцида, док је накнадна декларација о злочинима над Србима само формална и „оправдање“ претходне. Исто се односи и на Декларацију коју нам пише ЕУ. Не прихватамо разградњу државе преко Статута (у ствари Устава) Војводине и сличних које би се појавиле. Не прихватамо антидржавну декларацију са Турском. Такви потези председника државе су недопустиви.

22. ПРОБЛЕМИ ИЗБЕГЛИХ И ПРОГНАНИХ

Без обзира на поправљање политичких односа између Србије и Хрватске сви познати проблеми (имовина, права, пензије, станови, повратак избеглих и др) остали су нерешени.

У нашем политичком и економском програму као и посебном програму односа власти у Србији у погледу решавања проблема избеглица и прогнаних (Хрватска, Космет, БиХ) посебно смо истражили и предложили решења у студији „Међународни односи на принципима реципроцитета, међусобног уважавања и узајамног подстицаја у развоју“.²

У програмима тражимо њихово брзо решавање на међудржавном нивоу, јер до сада ни једна влада Србије није овај проблем озбиљно поставила. Донаторска конференција која се најављује за средину ове године неће решити ове проблеме, само да их пролонгирати.

23. НОВИ МОДЕЛ ПРИВРЕДНОГ РАСТА И ДРУШТВЕНОГ ПРЕПОРОДА

Изабрани модел привредног раста је погрешан, уништава привреду и ствара огромну незапосленост, уз огроман раст непроизводне партијске бирократије. Формирана је партијска држава.

Наш нови модел развоја се у потпуности окреће за 180 степени у односу на досадашњи модел и стабилизације који је довео до сиромашења предузећа, односно пљачкашку приватизацију, сиромашење становништва, огромно инострано задуживање и дефиците на све старне. Грађани сада траже нешто потпуно ново. Модел је потпуни заокрет ка привреди (предузећу) и у његовој развојној функцији стављање свих мера и инструмената макроекономске и развојне политике.

Србија нема могућности да на бази постојећег модела отргне од привредне заосталости и могућег економско-социјалног суноврата.

Само високо компетентни људи могу разматрати ове кључне проблеме, али и учествовати у разговорима са страним партнерима, а не приучени професионални политичари.

Екипе које воде земљу у катастрофу осећају се безбедно и стално нуде „нова“ решења и „реформе“. Овде су нам хитно потребне радикалне реформе и изградње новог привредног система који ће целу нацију дићи на ноге. Понудили смо алтернативни друштвени и развојни програм. Свесни смо да долази време економских патриота.

До сада нема праве опозиционе политике снаге која ће освестити и активирати социјално депримирано и деполитизовано највећим делом становништва. Апатија и малодушност доминирају масовном сценом.

До сада овакав модел не постоји ни у траговима, а никада није ни покушан. Ми идемо на темељне промене наших друштвених односа. То је стратегија оздрављења привреде и друштва.

Потпуни заокрет смо припремили у следећим сферама привредног система:

1) Монетарна политика – од доминантно стабилизационе ка развојно-стимулативној,

2) Фискална политика – смањење терета јавне потрошње и већа ефикасност јавних прихода,

3) Спољнотрговинска политика-бројни и разноврсни стимуланси и подстицаји извозној привреди, уз контролу и селекцију увоза,

4) Политика инозадуживања – контрола задуживања, употребе и ефеката прилива капитала по свим основама,

5) Сређена политика расподела бруто домаћег производа,

6) Политика пуне запослености, посебно младих и школованих стручњака (сада највећим делом незапослених),

7) Потпуно другачија каматна политика, курсна политика, пореска политика, али и стабилизациона политика у целини,

8) Одвајање политичких структура (и кадрова) од управљања привредом (предузећима) и др.,

9) Циљ нам је да остваримо убрзан привредни раст са просечном стопом раста БДП у средњорочном периоду између 7% и 9%, кроз наведено бисмо осигурали редовно измиривање обавеза из спољних дугова, осигурали раст домаће штедње за инвестиције, уз раст потрошње становништва и животног стандарда. Стога нам је привредни успон на прво месту са економско-финансијским јачањем привреде да би се осигурао трајан раст и искоренило сиромаштво.

10) Сматрамо да без економски слободне личности и здраве породице, развијеног патриотизма, стварања јединствене националне платформе (за правце развоја нације и привреде, породице и становништва, повратка моралних вредности и вредновање рада и доприноса, моралне обнове друштва и др) тешко је очекивати стварање нове националне стратегије развоја.

Желимо да привучемо и повежемо све националне снаге сада социјално и егзистенцијално угрожене и интелектуалну елиту (сада на маргини догађаја, инертну, затворену у оквир својих уских личних интереса и пробитака), оних који то желе, који нису купљени од стране финансијског капитала, да створимо јединствен фронт дубинских и суштинских промена привредног и социјалног система.

Ставићемо под потпуну контролу друштва све монетарне и фискалне токове, што је и претпоставка остваривања здраве и зацртане политике развоја и стабилизације.

Политичари треба да схвате дубину опште кризе и пробуде се из развојне коме у коју су уведени – што незнањем, што под уценама или куповином, а улепшавају стварност због својих личних или страначких интереса.

Нудимо дугорочну визију ефикасног развоја и велико стрпљење у раду, јер наш народ је с дугом традицијом, културом, историјом, прошлошћу – који то сада заслужује.

Изградили смо модел развоја преко кога ћемо из апокалипсе кризе кренути у брз развој, уз остваривање друштва веће социјалне сигурности и равнотеже.

Дубоко верујемо да је сазрело време и тренутак у безизлазу да је могуће да мала група одлучних и храбрих људи, истинских патриота, другачијом политиком и програмом разбије ову државно-институционално-партијску мафију. „Само недвосмислена подршка таквим људима и одлучна промена постојећих политика и односа у друштву, може нам повратити стварни, а не помпезно најављивани а без основе оптимизам власти (у који ни сами не верују).

“На раднике и људске ресурсе се гледа као на пасиву и трошак, а не на активу и фактор развоја који доноси доходак и профит. Такав капитализам, потпуно нехуман – недопустив је, и то не само с хуманог, већ и економског, правног и друштвеног становништва”. (Адижес, исто).

Др Слободан Комазец, 2010. стр. 8.