Прочитај ми чланак
Oкретање Русији, у смислу пуноправног ступања у Евроазијски савез, у Србији има све више заговорника. Поборници заокрета Србије према Русији износе аргументе да би Србија у том случају добила ракетну заштиту, обезбјеђен извоз за све производе, нове инвестиције, а све скупа би подигло посрнулу српску економију. Савез Србије са Русијом донио би релаксирајућу позицију Републици Српској.
У Берлину је 28. августа одржана конференција земаља Западног Балкана на иницијативу њемачке канцеларке Ангеле Меркел. О поменутом догађају много се писало и нагађало о његовој агенди. Стекао се утисак да се ради о слагалици за коју нико није сигуран како је треба сложити. Шта нам говорисастанак у Берлину, без обзира на званично саопштење, можемо сазнати ако се загледамо у највеће „пузле“.
Прво, да су у праву били сви који су указивали да је Немачкој препуштено уређивање политичке конфигурације на Балкану, и да је Балкан, још од пада Берлинског зида, приоритет интересовања уједињене Немачке. Објашњење је лако пронаћу у вјековној тежњи о путу за Турску, односно ка азијским ресурсима за којима Немачка вапи. Пут ка Уралу – непресушним ресурсима ријетких метала и руда – показао се много тежим него што се мислило. Наиме, санкције које је Европска унија наметнула Русији, вратиће се као бумеранг. С обзиром да Немачка привреда зависи од руских енергената, првенствено гаса, први талас економске кризеочекују се већ почетком зиме и добијаће на интезитету током цијеле године. Предстојећих таласа кризе у Њемачкој су потпуно свјесни. Тако је стара рута за Турску поново постала актуелна. Немачкој, а тиме и ЕУ, потребни су сигурни коридори до жељених ресурса на Истоку.
Друго, позвани су представници Западног Балкана. Западни Балкан, иначе, као појам ствара недоумице, у смислу да ли се мисли на земље које још нису у ЕУ, или просто географски, на западни дио Балканског полуострва. Испоставило се да Западни Балкан, уз Албанију, чине земље настале дисолуцијом бивше Југославије. С обзиром да је Немачка имала активну улогу у разбијању заједничке државе Јужних Словена и предњачила у признавању осамостаљених република, поставља се питање зашто сада окупља дијелове те исте земље у цјелину под другим именом. Зашто су срушили Југославију када је сада састављају?
Објашњење је, такође, лако пронаћи у теоријама Џорџа Сороша, такође важног актера у југословенској драми. Цјелину треба разбити и послије саставити, а с дијеловима ћемо лакше преговарати о коришћењу њихових ресурса – тако отприлике звучи парафразирана Сорошева теорија о бившој СФРЈ, а можете је пронаћи у његовом опусу од 12 књига. Очито да наведена теза Њемачкој није била страна, и да је пут ка Турској много угоднији уколико је Балкан поплочан државицама од којих ни једна нема више од пет милиона становника. Од позваних држава на самит у Берлину, једино за сада Србија „стрши“, истина, са Војводином и Санџаком. Мале државе нису фактор у политичком, економском и војном смислу, а у њима је лакше постављати марионетске владе.
Треће, у првим најавама састанка било је присутно да је то састанак о БиХ, да би временом агенда постала другачија. Уједно, иако се спекулисало да ће у Берлин бити позвани лидери политичких партија, на крају су позвани премијери, министри привреде и вањских послова.Објашњење – исход предстојећих избора је неизвјестан, боље је сачекати како би постало јасније с ким у БиХ треба преговарати. Можда све и буде како треба, па у Српској побиједи опозиција, а у Федерацији Фахро и Фронта.У сваком случају, са премијерима ентитета организатори састанка убудуће не намјеравају разговарати. Иако су уставне промјене главни разлог за сазивање састанка,Устав се у Берлину неће много спомињати. Привреда ће бити главна тема, а за привредни опоравак потребна је сарадња у региону, при чему банкарски сектор долази до изражаја као онај ко диктира правила и као механизам за притисак.
На крају, иако босанско-херцеговачким западним сусједима није мило када их „трпају“ на Балкан, па и када се ради о западном, Словенија и Хрватска морале су се повиновати и руку под руку са осталим Југословенима отићи у Берлин. Свака озбиљнија анализа пута у Берлин указује да се ради о зачетку стварању „Б лиге“ Европске уније, која ће се економски наслањати на Турску. Политички све снажнијој Турској то би била компензација за изостајање пријема у ЕУ и стимуланс за наставак стратешке сарадње са САД на Блиском истоку. Представницима позваних земаља ће бити објашњено да међусобно морају успоставити промет роба, људи и политичку сарадњу, иначе регион није самоодржив. Биће јасно емитована порука да без економске и политичке сарадње региону нема опоравка, односно опстанка. Асоцијација на Југославију, некад заједничку државу, у сваком погледу је неминовна.
Изгледа да је „пузле“ у њемачкој слагалици у региону први сложио Томислав Карамарко, лидер опозиционог ХДЗ-а, а раније први обавјештајац Хрватске. Карамарко у посљедње вријеме учестало критикује актуелну власт да „баштини вриједности Јосипа Броза“ и у јавност износи да су у Хрватској на власти „дјеца комунизма“. Ужасава га свако политичко и економско приближавање у региону. Њемачко дијељење карата не само да Србију и БиХ дефинитивно удаљује од Европске уније, већ показује да су „близи врата“ и већ примљене чланице, Словенија и Хрватска.
Све су прилике да ће Србија, а и друге земље Западног Балкана, умјесто у Брисел, све чешће гледати у Анкара. Пријем у Европску унију остаће фатаморгана која ће бити у функцији удаљавања Србије од Русије и одвајања од Војводине и Санџака. Све ће постати видљивије кадa пред руководствo Србије, зарад евроатланских интеграција, доспије захтјев за уставним промјенама, а које ће се сводити на промјену статуса Косова и давања права на самоопредјељење Војводини и Санџаку. Наведени слијед догађаја могао би донијети расплет у виду изласка Србије из дилеме „ЕУ или Русија“. При томе ће евроскептици, којих је у Србији све више, указивати да је ЕУ на политичком и економском заласку и да са ЕУ управља банкарска олигархија. Уједно, указиваће на неспорну чињеницу да ЕУ нема ресурсе и да ће евентуални изостанак дотока руског гаса земљама ЕУ створити огромне економске проблеме.
С друге стране, окретање Русији, у смислу пуноправног ступања у Евроазијски савез, у Србији има све више заговорника. Поборници заокрета Србије према Русији износе аргументе да би Србија у том случају добила ракетну заштиту, обезбјеђен извоз за све производе, нове инвестиције, а све скупа би подигло посрнулу српску економију. Такође, треба имати у виду да Русија и Турска имају добру међусобну политичку и економску сарадњу и да би посредно савез Србије са Русијом донио релаксирајућу позицију Републици Српској.
Сем опасности од обојене револуције, чије поновно иницирање постаје извјесно ако се на предстојећим изборима не оствари пројектована побједа опозиције, Република Српска би се могла суочити са терористичким нападима. Бројност џихад ратника који неометано одлазе на сиријско-ирачко ратиште је забрињавајућа. Иако нико у БиХ не зна поуздано колико се босанскохерцеговачких грађана бори на страни двије тренутно сукобљене фракције, Исламској држави Ирака и Леванта и Ал Каиди, њихов повратак у БиХ је реална безбједносна пријетња. Један од њих, Енрах Фојница, недавно се у Ираку разнио у терористичком чину. Уједно, екстремна реторика појединих бошњачких политичких лидера, попут Сефера Халиловића[1] и бившег реиса Мустафе Церића[2], двојице кандидата за бошњачког члана Предсједништва БиХ, излази изван оквира политичког дјеловања.
Екстремни ставови, јавно изнесени, могу подићи етничке тензије на ужасавајући ниво. Укључивање џихад ратника у протестна окупљања Босну и Херцеговину могу довести у неподношљиво стање, које лако може измаћи контроли чак и креаторима немира. Најгласнији заговорних протестних окупљања у Републици Српској, опозициони лидер Драган Чавић, у интервју за портал Бука[3] најавио је немире након избора, за које је убијеђен да ће бити покрадени. У суштини, ради се о препознатљивом петооктобарском сценарију и методологији којом је срушен Слободан Милошевић. Уколико се ствари буду одвијале према замисли рушитеља Српске, опозиција би могла постати алат у њиховим рукама.
У СДС-у су постали свјесни да је кандидовање Огњена Тадића за предсједника Републике Српске стратешки промашај пошто је постало очито да он неће моћи парирати Милораду Додику. Умјесто да реално сагледају ситуацију и процијене да против Додика немају адекватног кандидата, и Тадића кандидују за члана Предсједништва БиХ, што би имало много више изгледа на успјех, у СДС-у су „тјерањем ината“ доспјели у скоро изгубљену позицију.
Страни инструктори су дуго инсистирали на Босићевој предсједничкој кандидатури, али је он то избјегавао и упорно нудио Тадића као рјешење, што није било прихваћено. Странци су Тадића жељели да виде на мјесту министра правде у Влади Републике Српске, са ореолом Вучића, односно као борца против корупције и криминала. Босићево инсистирање на Тадићу као предсједничком кандидату наилазило је на отпоре и у СДС-у и то до те мјере, да је кандидатура Миће Мићића, једног од потпредсједника СДС-а и градоначелника Бијељине, била готово извјесна уочи кључне сједнице Главног одбора СДС-а. На самој сједници су објелодањени резултати посљедњег америчког истраживања, по којима је Мићић био без икаквих шанси, што је било пресудно за Тадићеву номинацију.
Шта ће се догађати након избора, хоће ли власт и опозиција схватити да је саборност кључна ријеч за опстанак Републике Српске, или ће лични анимозитети Републику довести до политичког слома, питање је на које нећемо дуго чекати одговор.
УПУТНИЦЕ
[1] Халиловић је изјавио да ће „промијенити политику и онда стати на Дрину, Саву и Уну – па да видимо шта је чије“.http://www.srna.rs/novosti/228143/milovanovic-sefer-halilovic-poziva-na-rat.htm
[2] Независни кандидат за бошњачког члана Предсједништва и бивши поглавар Исламске заједнице БиХ Мустафа Церић приписао је Републици Српској фашизам, поредећи, како пише Глас Српске, Хитлерово негирање Јевреја са „негирањем босанског језика од РС“. http://lat.rtrs.tv/vijesti/vijest/ceric-srpskoj-pripisuje-fasizam-119149
[3] http://www.6yka.com/novost/60123/dragan-cavic-ako-se-budemo-ponasali-poput-ove-vlasti-ne-trebaju-nam-izbori
(Фонд стратешке културе – Предраг Ћеранић)
