Pročitaj mi članak
Певачица за босански магазин дала интервју у којем се згражава над својим народом
Чега се паметан стиди, тим се ЈК поноси!
Јелена Карлеуша босанском магазину Азра дала је интервју у којем се јавно згражава због наводног лицемерја и свеопште малограђанштине српског народа. Преносимо део разговора.
– Сигурно нисам просечна и сигурно је да ово што радим, што је мени нормално, што сам ја, неком другом је мисаона именица и можда то никада не би могао да ради. Али то је та различитост која звезде дели на велике и мале. Изборила сам се да моју главу тако лако не могу да скину. Покушавају, али не могу.
♦ Многи ћуте и плаше се да јавно негодују као ви.
– Шта значи плашити се? Докле више ти страхови и ти малограђански ставови? Шта, треба да ћутим и једем гов.. а? Говорим оно што осећам. Знам да је то погубно за мене, знам и да ми је одузело публику, поготово у Србији. Критикујем један грозан национализам који је на власти у Србији, неке људе који су за наш народ много лоши, јер нашем народу су увек најгори били највећи узори и највећи идоли и највећи хероји.
♦ На Твитеру сте 11. јула написали: „Годишњица масакра у Сребреници. Зашто смо допустили да се то деси? Безумље, мржња, људи звери. Жртве немају националност. Не поновило се“. Је ли то било мудро, паметно?
– Не знам како није било мудро и паметно?!
♦ Због критика које сте претрпели након тога.
– Да, али када ме тако питате, онда ме доводите у ситуацију да помислим шта није у реду с вашим начином размишљања. Разумела сам питање и самим тим што су људи шокирани нечим што треба да буде нормално, нека ово буде мој одговор: не знам шта треба да објасним у том гесту, шта им је чудно, који део им ту није јасан? Осудиш злочин, нормално. Увек! Када си скот, сви те капирају на прави начин, а када си човек и када имаш исправне ставове, стално нешто мораш да објашњаваш. То је проблем ових простора.
Прешли сте преко наших злочина!
♦ Зашто волите Босну?
– Генерално волим добре, отворене, срдачне, великодушне људе. Само велики, квалитетни и добри људи могу да пређу преко страшних ствари у животу. Јер, да је неко мој град бомбардовао, не знам… три-четири године, да је мени поубијао све, ја не бих могла.
(Курир)
