Прочитај ми чланак
Што ЕУ више љуља и затвара, влада Дачић-Вучић – уз пуну подршку председника Србије Томислава Николића – све јаче притиска на папучицу евро-гаса.
У исто време мудрији и поткованији српски Европејци почињу да „коче”. Тако је председник Центра за либерално-демократске студије и професор Правног факултета Универзитета у Београду Борис Беговић већ јавно упозорио: да се проширење ЕУ се, после пријема Хрватске, одлаже на неодређено време и да ова учлањења не треба очекивати пре 2023. године
Владајући београдски тријумвират је такође опоменуо: да наше инсистирање на пуноправном чланству у ЕУ ствара изванредне могућности земљама чланицама за политичко условљавање Србије и њених власти, које има мало шта заједничко за копенхашким критеријумима, јер се редукује на инсистирање на добросуседским односима, што се све више своди на признавање, имплицитно или експлицитно, независности Косова.
Упркос оваквој опомени, уследила је оно што се официјелно зове државном платформом за КиМ. Није помогло ни што је Беговић бесплатно посаветовао: да Србија тражи само чланство у Европском економском подручју (ЕЕП), које подразумева основне четири слободе које сада постоје у ЕУ – слободу протока добара, услуга, капитала и људи.
Зато су Факти питали: због чега су српски социјалисти и бивши радикали (постали) већи еврофанатици од београдских проевропских либерала; види ли владајући тријумвират ЕУ и српску и заједничку будућност боље и реалније и од Беговића или професор – као аутономни интелектуалац – себи може да дозволи и кочнице и кочење, а тријумвират их се, у својим аранжманима са Бриселом можда унапред одрекао?
Па нас даноноћно уверава: да без ЕУ нећемо опстати, да ће нам деца гладовати…
Милош ЈОВАНОВИЋ, потпредседник ДСС
Србија губи и КиМ и саму себе
Толико је аргумената против ЕУ да не знам чиме да објасним садашњу позицију Владе. Рационално се ово са ЕУ не да објаснити. Осим неким личним обавезама преузетим према Западу, још од времена прављења СНС па надаље
ЕВИДЕНТНО је да Србија губи саму себе, губи КиМ, али је евидентно да ни економски рачун не стоји.
ЕУ се налази у озбиљној кризи и зато је рационално да прогласимо политичку неутралност.
Зашто ова власт не направи дисконтунуитет који се од ње очекивао? То је првенствено питање за Николића, Дачића и Вучића.
Да ли су се обавезали да наставе такав пут и због тога дошли на власт? Можда.
Да ли постоје неки други разлози који се тичу њих самих? И то је могуће.
А одговори које су сами давали на то питање – просто нису тачни. Одговор да нећемо моћи да исплаћујемо пензије без ЕУ, да ћемо остати гладни, да нећемо моћи да живимо без ЕУ – то не стоји. Уосталом, тако не мисле само људи из ДСС, него, ево, и независни аналитичари, попут Беговића.
Толико је аргумената против ЕУ да не знам чиме да објасним садашњу позицију Владе. Рационално се ово са ЕУ не да објаснити. Осим неким личним обавезама преузетим према Западу, још од времена прављења СНС па надаље.
Миле БЈЕЛАЈАЦ, војни историчар (ван странака од 80-их)
Већина Србије је гласала за други смер у политици
Викиликс је већ објављивао да су поједини политичари, пре доласка на власт и кршећи кривични закон (на који је Тужилаштво заборавило, чим не прозива оне који крше закон и Устав) давали обећања одређеним центрима моћи. Разлог је, дакле, одржавање дате речи…
МЕРКЕЛОВА је још прошлог лета рекла да у наредних 12 година нема уласка.
Да ли би ико здраве памети платио кола сада 25.000 евра уз обећање да ће испорука бити за 12 година, а можда и нешто касније – не можемо да гарантујемо…?
Обичан човек који рационално троши оно што је тешко стекао не би направио такав хазардерски потез – ко зна шта ће бити за 12 година. Тим пре што је јасно речено да после Хрватске још дуги, дуги низ година неће бити новог проширења.
Несхватљиво је зашто јуримо датум уласка по најскупљој цени – одустајањем од Косова и Метохије, а од наредне године почиње и погубна продаја аграрног земљишта на начин на који то тражи ЕУ. Треба да распродамо све ресурсе само да бисмо задовољили услов за условом!
Зато је паметније да са ЕУ сарађујемо као Турска, са алтернативом и без условљавања. А што то не радимо – па, Викиликс је објављивао да су поједини политичари, пре доласка на власт и кршећи кривични закон (на који је Тужилаштво заборавило, чим не прозива оне који крше закон и Устав) давали обећања одређеним центрима моћи. Разлог је, дакле, одржавање дате речи упркос позитивном законодавству и бирачкој вољи.
Додаћу још ово: на прошлим изборима грађани су гласали за други смер у политици од оног који је заузела коалиција која је дошла на власт – а слично је и данас, јер су грађани пролетос гласали за политику која ће на заставу да прво стави своје националне интересе. Међутим, реална политика која се и даље води је она „без алтернативе“.
И неки људи који седе у главном одбору СНС јавно изражавају неслагање са тим како странка дефинише српске државне потезе, што значи да нешто стварно не штима!
Зоран ПОПОВ, економиста
Брисел нас неће примити ни за 20 година
Зашто онда не одустати од чланства у ЕУ? Па, нисмо изнедрили политичара великог формата, већ само оно што народ каже „јајаре“ , оне који размишљају у стилу „да преварим, шта ме кошта“…
ЕУ ЈЕ доста затворена целина и није једноставно да са њом сарађујемо на екомномском плану. Тим пре што је наша привреда практично упропаштена (немамо индустрију, а пољопривреда је трагична).
У Србији су се од 2000. године развијали једино банкарство и осигурање, који нису предмет сарадње са ЕУ. То значи да немамо великих могућности за економску сарадњу са ЕУ.
Исто тако, ни од приступања ЕУ нећемо имати велике вајде, али нећемо ни ући у наредних 20-ак година…
Зашто онда не одустати?
Зато што имамо изразито неспособно политичко руководство, са ограниченим чак и интелектуалним способностима. Од распада СФРЈ нису у стању да осмисле стратегију развоја Србије, тако да све време водимо политику која није у интересу Србије.
Нисмо изнедрили политичара великог формата, већ само оно што народ каже „јајаре“ , оне који размишљају у стилу „да преварим, шта ме кошта“…
Милан МИЛОШЕВИЋ, новинар недељника Време
Беговићев савет неће бити прихваћен: власт ушла у игру услова, трке и задатака
Претпостављам да се политички актери боје да би „не“ било прст у око и да би уместо тог неког пријатељског убеђивања – које није увек искрено, него чак цинично – дошао оштар гард према Србији, која има лош имиџ од распада Југославије…
ИЗГЛЕДА да је Беговић дао прагматичан савет, пошто је датум уласка Србије у ЕУ прилично далеко и није известан. Али, вероватно неће бити прихваћен јер су све партије на власти и све опозиционе странке (сем ДСС) на проевропској агенди. Прихватиле су игру услова, трке и задатака.
А слично као Беговић је саветовао и Лабус – двојица људи за које се може рећи да су били, ако не архитекте, а онда бар дубоко укључени у европску агенду. Предности одустајања од политичке интеграције биле би – да се избегну услови, све нови и нови, али за окретање ка економској причи нам фале такмичари – Србија нема тим који може да игра европску утакмицу.
Прихватање политичких услова је практично било битка за европске фондове!
Мада, ти фондови по свој прилици нису били од кључне важности, него се претпостављало да ће они бити референца да се преко ње добију велики инвеститори. Та претпоставка се није испунила и нема великих инвеститора да ревитализују домаћу индустрију.
Зато ово јесте предлог за озбиљно размишљање, с тим да је тешко пресудити. Поготово је то тешко ако се одлучује политички, јер се онда јављају конфронтације које су јако жестоке.
Претпостављам да се политички актери боје да би „не“ било прст у око и да би уместо тог неког пријатељског убеђивања – које није увек искрено, него чак цинично – дошао оштар гард према Србији, која има лош имиџ од распада Југославије. Дакле, први разлог је тај страх, а други је што су тела која су доносила одлуке била проевропска, а онда су странке са традиционалним гардом које су биле на власти 1990.године узеле ту проевропску етикету. То одудара од расположења њиховог бирачког тела, а истраживања јавног мњења показују да подршка томе опада.
Ова ствар је за експертску расправу, јер никада нисмо израчунали колико кошта улазак у ЕУ и шта се жртвује – осим националних тема, за разлику од Хрватске где је Економски институт чак по годинама израчунао колико ће Хрватска имати у којој години пре, а шта после уласка у ЕУ.
Александар ФАТИЋ, директор Центра за безбедносне студије
Србија је у возу са Тунисом, Алжиром и Мароком
Било би крајње алармантно кад би се државна политика мењала из године у годину у фундаменталном стратешком смислу, и то на начин који је директно супротан спољнополитичким приоритетима свих суседних земаља. То нико иоле озбиљан у политици не ради и стога је Влада у праву што држи стабилан курс
Шта ће бити са Србијом? Европски интелектуалци који на стратегију ЕУ пресудно утичу из сенке, још 2009. године су рекли да после Хрватске нема ширења. На земље источне Европе које су део „процеса стабилизације и придруживања“ у даљим „ЕУ интеграцијама“ ће се примењивати „возни ред“ као за земље које су део тзв „политике европског суседства“ – то су земље северне Африке, попут Алжира, Марока и Туниса
ПОЛИТИКА Владе је исправна, јер је смисао европских интеграција за Србију – сређивање државе.
Добијање датума је значајано чак и ако не буде уласка у ЕУ. Као што је уопште у животу значајно стремити ка нечему, иако постизање тог нечега често од нас не зависи.
Замислите ситуацију у којој Србија достигне ниво грађанских права која постоје у ЕУ и функционалне институције, а не уђе у ЕУ. Па зар то не би било изванредно за Србију?
Било би идеално да достигнемо такве стандарде да кажемо „нећемо у Европу, тамо је корупција“. Ајде да то достигнемо, па да не идемо у Европу. Али, немојте да подмећемо тему као да нећемо у Европу, а у ствари тиме сугеришемо заустављање реформи за које су неки људи залегли.
Смисао европске интеграције за Србију јесу реформе, а чланство је само крајњи исход који може и не мора да се деси.
Кад тренирате за Олимпијаду, постигнете одличну форму, направите сјајан тим, али не добијете медаљу – да ли то значи да је тренирање било узалудно?
Ниједна Влада не би зауставила интеграције, а ова влада за то има подршку и ЕУ и Русије и не може себи да приушти да државну политику води слободним реминисценцијама на произвољно изабрану тему. Било би крајње алармантно кад би се државна политика мењала из године у годину у фундаменталном стратешком смислу, и то на начин који је директно супротан спољнополитичким приоритетима свих суседних земаља. То нико иоле озбиљан у политици не ради и стога је Влада у праву што држи стабилан курс.
Оно што Беговић сугерише је економска уместо политичке интеграције, али суштинске разлике између економских и политичких интеграција у ЕУ – нема.
ЕУ је – од Европске заједнице угља и челика до данас – политички пројект са економским садржајем. Пука трговина са ЕУ није никаква интеграција. Европске интеграције су увек политичке, а као награду носе економске користи. То је елементарно у политици проширења.
Подсетићу да Заједница угља и челика није направљена као економска заједница, већ да спречи неки будући рат Немачке и Француске, стављањем производње тада стратешких материјала за рат под супранационалну контролу. Тако је и са свим другим економским аранжманима у ЕУ: интеграција је политичка, а њено спољашње лице је економско или културно.
Шта ће бити са Србијом? Европски интелектуалци који на стратегију ЕУ пресудно утичу из сенке, још 2009. године су рекли да после Хрватске нема ширења. На земље источне Европе које су део „процеса стабилизације и придруживања“ у даљим „ЕУ интеграцијама“ ће се примењивати „возни ред“ као за земље које су део тзв „политике европског суседства“ – то су земље северне Африке, попут Алжира, Марока и Туниса.
Код нас се мало зна да су и те земље у процесу „европских интеграција“. За њих и остатак Западног Балкана важи начело да су европске интеграције пре свега реформе које су за њих корисне, а не само институционално чланство – кога вероватно уопште неће бити.
(Факти)
