Прочитај ми чланак
(НСПМ)
Млађан Динкић је, без сумње, тип политичара који се не предаје лако. Наизглед без малодушности, прети Ивици Дачићу који га је управо избацио из владе, да ће вероватно завршити маргинализован као Мирко Цветковић, који га је „отпустио” пре око две и по године. „Невероватном игром случаја, буквално сви који су ме до сада смењивали или су покушали да ме политички униште, нестали су с политичке сцене веома брзо након тога, мада ја реално нисам имао заслуге за то”, рекао је Динкић, лидер Уједињених региона Србије, за НИН. Динкићева констатација је прилично тачна, ако се узме у обзир да је он био у власти практично 12 година, с малим паузама, а да они због којих су те паузе настајале – нису били тако дуговечни.
Сам је подсетио на све случајеве сличне оном који му се сада догодио. У јулу 2003. смењен је с места гувернера Народне банке Југославије, у јесен 2006. његова странка, која се тада звала Г17 плус, изашла је из прве владе Војислава Коштунице због прекида сарадње с Европском унијом, а Цветковић га је сменио у марту 2011.
„А ево, сада ме је сменио Ивица Дачић. Надам се да је коначно прекинуто погрешно веровање да сам ја тај који обара владе, јер ни прошли пут мој одлазак није угрозио опстанак претходне владе, а неће ни сада”, нагласио је Динкић у интервјуу НИН-у.
Када се овако штуро наброје, сва ова Динкићева напуштања владе не делују толико узбудљиво, или драматично, или интригантно, како су доживљавана у време када су се догађала. Како је, уосталом, било и у изненађујућем финишу реконструкције Дачићевог кабинета.
Пре Динкићевог одласка с места гувернера, рецимо, јавност је са занимањем пратила сукоб са Зораном Ђинђићем, а њихова јавна препуцавања почела су врло брзо по његовом именовању на чело НБЈ, 28. новембра 2000. Већ после неколико дана, Ђинђић му је одржао буквицу због избегавања да поштује договор који је ДОС имао са црногорским СНП-ом да та партија да кандидата за вицегувернера.
„ДОС није сам ни изабрао Динкића. Он је изабран гласовима СНП-а и није коректно да сад не поштују постигнут договор. Ако је хтео да буде моралиста каквим се представља, онда је могао да каже да неће да за његов избор гласају људи који су сарађивали с Милошевићем”, рекао је Ђинђић почетком децембра за „Блиц”. Као председник Владе Србије, Ђинђић је често знао да приговори Динкићу да се меша у ствари које нису у опису његовог гувернерског посла.
Сукоби јачег и слабијег интензитета трајали су све време, па је у јануару 2003. Динкић оптужио Ђинђића да је хтео да угаси НБЈ. Тада је за лист „Дневник” рекао да су ДСС и друге странке ДОС-а „спречиле” Ђинђићев покушај да се обрачуна с политичким неистомишљеницима и то да би одбранили институцију НБЈ. „Тачно је да Ђинђић никада није лично интервенисао, али је вршио политички притисак одредбама уставног закона, које је сервирао преко (Бошка) Ристића, а по којима је НБЈ требало да се угаси чим се донесе одлука да се формира Народна банка Србије”, рекао је Динкић, који је после стварања државне заједнице СЦГ био гувернер НБС до 22. јула, када је на то место изабрана Кори Удовички.
Од тог тренутка Динкић формално прелази у опозицију (и Томица Милосављевић, једини члан Г17 плус у Влади Србије, тада је поднео оставку), мада је месецима раније наступао као опозиционар, отварајући корупционашке афере у влади на чијем је челу, после убиства Ђинђића, био Зоран Живковић. Најефектније су биле „Јањушевић–Колесар” – прање новца, и „Бодрум” – о „гласању” за гувернера из иностранства, које су вероватно највише допринеле дефинитивном паду Живковићеве владе. Динкић, иначе, признаје да је само ту владу срушио.
Оштрим критикама владе, велики допринос тој „акцији” дали су посланици Социјалдемократске партије Слободана Орлића, која је била део владајуће коалиције ДОС. У то време Г17 плус, који је у децембру 2002. прерастао из експертске групе у политичку партију, с Мирољубом Лабусом на челу (Динкић је био потпредседник), постао је и парламентарна странка с два народна посланика – „прелетача”.
Опозиција је онда затражила расправу о поверењу влади, која је почела у октобру, да би председница парламента Наташа Мићић, не чекајући крај расправе, 13. новембра распустила парламент и расписала ванредне изборе за 28. децембар.
Следећу владу, формирану 3. марта 2004, у којој је био министар финансија, напустио је после две и по године због прекида преговора с ЕУ почетком маја 2006, јер Брисел није био задовољан сарадњом СЦГ с Хашким трибуналом. У вези с тим питањем, средином маја, разишао се врх Г17 плус, Лабус је поднео оставку, а Динкић је нешто касније изабран за председника странке. Лабус је тада предлагао да њихови министри одмах напусте владу, а да посланици наставе да је подржавају до завршетка преговора о Косову и Метохији, али је већина била на страни Динкића, који је предложио „орочавање” оставки до краја септембра. Пошто се преговори нису наставили, Динкић и остали чланови владе из те странке 1. октобра су активирали оставке, али век те владе већ је био природно на измаку, јер се управо радило на новом Уставу, који је усвојен на референдуму месец дана касније.
Најављујући тада да ће посланици Г17 плус учествовати само на једној скупштинској седници, оној на којој ће бити проглашен Устав и донет изборни закон, и затраживши да се избори одрже 17. децембра, Динкић је ипак потврдио да оставке не значе прелазак у опозицију: „Свакако нећемо месец дана пред расписивање избора глумити опозицију, јер би то било и неодговорно и лицемерно”.
Избори су ипак одржани тек у јануару 2007, а та друга Коштуничина влада, у којој је био министар економије и регионалног развоја, трајала је кратко, од 15. маја до 8. марта следеће године. Тада је премијер вратио мандат народу, јер се с остатком коалиције (ДС и Г17 плус) разишао због одређивања приоритета између КиМ и ЕУ. Али то је било довољно да се демократе и експерти зближе као проевропски блок, наспрам ДСС-а који је форсирао косовско питање. Тако 11. маја 2008. излазе заједно на изборе, с паролом „и Косово и ЕУ”, и са социјалистима формирају владу коју води Мирко Цветковић.
Динкић задржава дотадашњи министарски ресор и додаје функцију потпредседника владе, али од старта крећу проблеми и неразумевање с Цветковићем и с лидером ДС-а Борисом Тадићем. Несугласице кулминирају крајем 2010. и почетком наредне године, када се Динкић и његови људи сукобљавају с ДС-овим Министарством финансија око изградње фабрике „Горења” у Зајечару. Тада га демократе оптужују да је фабрику „одвукао” у тај град у интересу свог новог савеза, УРС-а. Онда су кренуле и нове, оштре критике на рачун владе, уз јавне оптужбе да је прави премијер у ствари Борис Тадић, што је на крају, неочекивано, изазвало одлучну реакцију Цветковића, који га разрешава функција у влади. Иако затечен, Динкић се ипак дочекао на ноге, сам подневши оставку да не би било расправе у парламенту, а своје људе оставља у влади, тако да на изборе 6. маја 2012. опет излази са позиције власти.
