Ако си приглуп много што-шта ти је опроштено. Такав си од мајке рођен, па то ти је. Али, ако си само необразован, нема ти опроста. Морао си мало да се потрудиш: „Не може се царство задобити на јастуку све дуван пушећи.“

Елем.

Ако си премијер; ако, евидентно, ниси приглуп (напротив), па изјављујеш да Србија подржава суверенитет Украјине (са све Кримом), та ти се не може опростити. Ни у Москви ни у Србији. Баш ме, зато, живо голица како ћеш то објаснити Владимиру, насамо и у четири ока, кад стигне у Београд.

Украјина је, распадом Совјетског Савеза, први пут у историји постала независна, суверена држава. Никада пре тога. На територији онога што се данас назива Украјином, била је, од давнина, Русија. У то давно време име јој је било Кијевска Рус. Та Кијевска Рус ће, током времена, постати душа и срце руског националног идентитета. Велики Кнез те Кијевске Рус, Владимир, ће још 998. године примити веру православног хришћанства – душу и срце Русије.

Премијер једне земље не мора да зна – али није на одмет да зна – како је после Владимира седиште Русије одлазило у Новгород, па у Москву, па у Санкт Петербург и – најзад – поново у Москву.
Током времена, а нарочито након монголског освајања католичке Пољске, Литваније, Шведске и Аустрије, део Украјинаца се нашао изван граница Царске Русије и био принуђен да прихвати и Унију са Римом.

О АУТОРУ

Дејан Лукић је  има своју колумну у франкфуртском листу Вести где објављује друштвено-политичке коментаре.

Данашња такозвана Украјинска црква има православне обреде, а признаје папу. У Украјини, тренутно просторно највећој европској земљи, свега четири милиона – или осам посто људи -представљају популацију грко-католика. Ово су, углавном, они који су 1941. године раширених руку дочекали Хитлерове трупе на њиховом „продору на Исток“ (Дранг нацх Остен) према Москви.

Остатак одрођавања Украјине од Мајке Русије припада Грузијцу, Стаљину: дерусификација Украјине биће импресивно изведена. У време Царске Русије у Кијеву је, на пример, живело 70 посто Руса.

А већ за време Стаљина Украјинци постају већински народ у земљи. И већ на почетку Другог светског рата, Хитлера у поунијаћеном Лавову дочекују цвећем.

Стаљин ће им то добро запамтити, али ће пре тога – 1932-1933. његова совјетска власт да им такозваном колективизацијом, инсценира глад геноцидних размера, у којој умире 7,3 милиона Украјинаца.

Иронија у трагедији је да су од присилне колективизације и такозваног гладомора настрадали источни и централни, руски делови земље, док данас западни, евроатлантски настројен део земље, није био погођен, будући да је тада био у саставу Пољске и Чехословачке.

Упоредо са геноцидом текла је и дерусификација Украјине – масовно измештање сељака на истоку у градове, створиће од тих градова украјинске, уместо руских духовних центара.

До бољшевичке револуције (1917) руски народ се делио на Великорусе (данашња Русија), Белорусе (Белорусија) и Малорусе (данашњи Украјинци). А онда је Никита Хрушчов, када се једног јутра у Кремљу пробудио на леву ногу, поклонио, ничим изазван, Украјини целу државност (до тада је била само република у саставу СССР) са све Кримом који је Путин, сада, вратио тамо где и припада – Матушки Рус.

Наш председник владе, затрављен Европском унијом и омамљен атлантском еротиком, џентлменски признаје сада Украјини некакав суверенитет који никада није ни имала, све до арбитрарне совјетске одлуке, па ће, бојим се, морати да, када се у Београду сретне са Владимиром, објасни зашто би дотични Владимир морао да врати Крим тамо где му, од оног тамо Владимира, никада није било место.

И како то премијер мисли и са чијим пристанком у Србији да некакав суверенитет бољшевичке, мајданске и евроатлантске Украјине призна поред живе и здраве руске православне Украјине која је, са изузетком совјетског инцидента – била вазда, заједно са Кијевском Рус – Русија и само Русија. Од оног Владимира до овог Владимира.

(vesti-online)

Oznake: Aleksandar Vučić, Dejan Lukić, poklon Ukrajini, Putin u Srbiji, spoljna politika Srbije