Pročitaj mi članak"Švajcarska na jugu" i "Vranjanci ko Japanci" tako se Vranjanci sećaju zlatnog doba drvnoprerađivačke, tekstilne, obućarske i metaloprerađivačke industrije u ovom gradu. U prisećanju se nižu velike fabrike poput Jumka, Simpa, Koštane, Zavarivača, Alfa-Plama, Duvanske industrije i Hemijske industrije, gde je radilo oko 30.000 ljudi. Jug Srbije, propale fabrike u Nišu i Vranju - hiljade ljudi bez posla, to je ujedno i najbolja slika Srbije kao današnjeg "ekonomskog tigra".
Ако бисте са Врањанцима сада попричали о некадашњим гигантима, чули бисте коментаре о пропасти, приватизацији под „жутим лоповима“, људима који су се као управници „накрали и покуповали станове по Београду“, Симпу који „живи на старој слави“, Јумку који је „гласачка машинерија СНС-а“ и слично.
Недавни одлазак италијанског Геокса изгледао је као последњи ексер у ковчегу а град се суочава са незапосленошћу и недостатком квалификоване радне снаге. Врање се некада ослањало на индустрију, а сада се стиче утисак да је највећи послодавац држава – локална самоуправа, јавне установе и предузећа, просвета, здравство, војска и полиција, а просечна плата је око 450 евра.
Три најпознатија гиганта свакако су Коштана, Симпо и Јумко, где је радило око 25.000 људи.
Обућа „Коштана“ била је југословенски модни бренд заступљен и на европском тржишту. Пропаст овог гиганта назирала се и пре петооктобарских промена у Србији, а према писању некадашњег недељника „Врањске“, дугови су након 90′ били седам пута већи од вредности имовине, која је сва била под хипотеком. У „Коштану“ која је презадужена упумпавао се новац тадашњег Фонда за развој, а према писању поменутог недељника, ради се о стотинама милиона динара и кредиту од четири милиона марака које је Коштана добила када је „Милошевић продао део Телекома“.
Када се Коштана распала, без посла је остало око 6.000 радника. За разлику од фабрике „Коштана“, Јумко и Симпо и даље раде. Међу Врањанцима о ове две фабрике можете чути да су „гласачка машина СНС-а“ (Јумко), или да „живе на старој слави“. Свакако, број запослених је много мањи.
Одећа која је излазила из фабрике Јумко (Југословенска модна конфекција) често се налазила на страницама модних часописа широм Југославије. Јумко је био најјачи текстилни комбинат у земљи и један од најпознатијих произвођача памучне одеће у региону, а имао је своје погоне у другим општинама на југу Србије и на Косову.
Фабрике су ангажовале око 5.000 радника, а Јумко је имао и ланац продавница. Сада овде ради око 2.000 људи, углавном за минималац, а компанија производи само део наменске производње за јавна предузећа и Министарство одбране. Јумко је и даље у рукама државе и радници су међу првима на митинзима Српске напредне странке. По основу конверзије јавних дугова које Јумко има према градским предузећима, у будућности би и Град Врање могао да дође до већег дела основног капитала. Радници Јумка суочавају се са ниским примањима и сталним променама уговора, неретко раде и без плаћеног одсуства због боловања.
Гигант производње намештаја Симпо, сада је акционарско друштво са већинским власништвом државе које сада упошљава око 1.500 радника. Симпо је имао робне куће и радње скоро у сваком граду, а стотине хотела по свету биле су опремљене њиховим намештајем. Сада се ослањају на извоз у земље региона и опремање већих објеката у иностранству, а све чешће стижу вести о продаји њихових објеката широм Југославије.
Шездесетих и седамдесетих година прошлог века радници Електронске и Машинске индустрије у Нишу, „Грађевинара“ Фабрике пумпи „Јастребац“ и бројних других мањих фирми, ни у најцрњим сновима нису могли да виде своје фабрике пусте и зарасле у коров.
Десетине хиљада радника у погонима, крцати паркинзи, милиони производа који су свакодневно одлазили из Ниша у свет, били су оно што су запосленима давали наду да ће и њихова деца радити и добро зарађивати у фабрикама у којима су и они радили.
На улазу у Ниш седамдесетих година била је окачена табла на којој је писало „Добро дошли у град електронике“. У фабрикама Електронске индустрије у Нишу радило је једно време чак 20.000 људи, а заједно са фабрикама отвореним у Београду, Сврљигу, Житорађи, Алексинцу, Ђевђелији, Србу у Хрватској, тај гигант имао је 50 фабрика са укупно 28.000 радника.
Радио-апарати, рачунари, електрична бројила, машине за прање веша, машине за прање судова, пегле, телевизори, телефони, телефонске централе, ВФ уређаји, радио-станице, железничка сигнализација, рендген апарати, медицински уређаји, катодне цеви, индустријска електроника, само је део онога што су Нишу производило, а што је Електронској омогућавало годишњи бруто приход од око 700 милиона долара.
Горан Илић, некадашњи радник Електронске индустрије, каже да би, седамдесетих година, он сваком ко би рекао да ће тај систем да пропадне рекао „да је луд“.
„Возови су довозили раднике, а на паркингу није имало где „игла да се спусти“. Небројено много камиона и шлепера је свакодневно довозило сировине и одвозило готове производе. Колико је радника било најбоље се могло видети у фабричком ресторану. Ресторан је само за раднике прве смене радио од 9 до 14 часова, а у њему је било око 2.000 места. Да се не би правиле гужве ресторан је имао три улаза и шест трака на којима се добијао ручак“, присећа се Илић.
Према његовим речима, први проблеми у пословању фабрика у саставу Електронске појавили су се 80-тих година, 90-тих година је већина фабрика лоше пословала и већ су многе биле пред затварањем, а лоше приватизације током 2000-те упропастиле су и оне фабрике које су се до тада колико-толико држале.
Машинска индустрија Ниш, која је основана још 1884. године као радионица за одржавање и ремонт железничких возила, поделила је исту судбину као и Електронске индустрија.
Током година после Другог светског рата, МИН се развијао и од радионице је стигао до великог пословног комплекса са сопственом ливницом челика, сивог лива и обојених метала, ковачницом, пресом, сопственим инстититутом и лабораторијом.
Око 15.000 радника МИН производило је локомотиве, вагоне, мостове и скретнице. Остало је забележено да је до 2.007 године у Машинској индустрији у Нишу обновљено више од 10.000 локомотива, 20.000 вагоина и преко 100.000 теретних вагона и цистерни.
Велики број запослених, затареле машине, санкције, инфлација, неки су од разлога што су пропадале фабрике МИН-а, а које су „докрајчене“ приватизацијом, јер су нови власници имали за циљ једино да се дочепају опреме и материјала и да их продају у старо гвожђе. Већина погона у комплексу МИН након затварања потпуно је опустошено и сада је у таквом стању да може да послужи за снимање хорор филмова.
Међу радницима који већ 13 година у Нишу протестују због заосталих плата, налазе се, на жалост и радници „Грађевинара“ и „Јастрепца“, фирми које су седамдесетих година прошлог века биле подједнако успешне као и фирме у саставу Машинске и Електронске индустрије.
Радници „Грађевинара“ са поносом истичу да су изградили све значајније зграде у Нишу, али и многе грандиозне објекте у Европи и свету. Нишка фирма имала је све што је потребно за изградњу по систему „кључ у руке“, своје инжењере, грађевинску оперативу, мајсторе свих струка, бројне пословне зграде и магацине. „Грађевинар“ не ради дуже од две деценије, а његова имовина се полако, али сигурно распродаје, као предузећа које се налази у стечају.
Фабрика за производњу пумпи „Јастребац“ била је својевремено на гласу не само у Југославији, већ широм света, као фабрика која производи највеће и најпоузданије пумпе без којих је незамислив рад рудника и великих фабричких постројења, али је и она доживела неславну судбину фабрика из Машинске и Електронске индустрије. Фабрика је, према речима радника, имала опрему, стручне људе, тржиште и све услове да и дан данас ради, али су је приватизацијама упропастили. Дуго су се, дуже од свих осталих радника друштвених фирми у Нишу, радници „Јастрепца“ борили се да сачувају своју фирму од пропасти, али нису успели у томе.
На заиста дугом списку друштвених фирми које су некада одлично пословале, а чији погони већ годинама зврје празни, у Нишу треба додати и фабрику „Ђука Динић“ која је производила одећу од коже и кожну галантерију, силос „Житопромет“ који су називали још и „Златопромет“ због одличних зарада које су запослени примали, Фабрику гума „Вулкан“, Пољопривредно индустријски комбинат ПИК Ниш и трговинску фирму „Ангропромет“ и текстилно предузеће „Квалитет“.
У једном малом броју фирми попут „Нитекса“ и „Нисала“ производња је очувана и након приватизације, али у неупоредиво мањем обиму и са неупоредиво мањим бројем радника од оног којег су те фирме имале својевремено.
Најсвежији пример краха су радници Али холдинга, некадашњег Нисала. Бившег газду не могу да нађу, а нови никако да им се обрати и да их обавести имају ли посао, или треба да га траже.
„Нисмо добили ни решење о одмору, у фабрици више нема никога од руководиоца, нико се на јавља на телефоне… Не знамо на чему смо“, рекао је један од радника Драган Младеновић. Уједно, он је тиме описао судбину радника некадапњих гиганата са југа Србије.
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 30, 2022
