Наши водећи политичари, добар део медија и јавности имају комплекс Србије. Он је толико јак да политичари вуку за државу ирационалне и штетне потезе, пише бивши председник Хрватске Иво Јосиповић. Ауторски текст Ива Јосиповића преносимо у целости.
Мера хрватства постало је не колико доброг политика ради за Хрватску, већ колико штете жели Србији и Србима, не колико се воли своја хрватска домовина, већ колико се не воли Србија, пише бивши хрватски председник Иво Јосиповић у ауторском тексту за загребачки интернет-портал „Аутограф“:
Усташка змија, персонификација неоусташтва, на коју сам упозоравао још прије неколико година, сикће с ногометних терена, опскурних портала, из пера острашћених новинара чак и у тзв. мејнстрим медијима, из уста чак и високо рангираних политичара.
С друге стране границе такођер је мржња и хушкање. Али, с пуно више утилитаризма и рационалности. Хрватска се политика срамоти: промашени покушај блокаде преговора због универзалне надлежности неславно је пропао напросто зато јер Хрватска није била у праву. Тражила је да Србија укине закон какав, више-мање, имамо и ми. Умјесто да се преговорима и билатералним споразумом утемељеном на осуди злочина, али и неприхваћању исхитрених оптужби, осигура да по преласку границе наши бранитељи не буду ухићени и изручени Србији, наша је Влада пробала силом..
Онда се Влада поново упрла блокирати, овај пут преговоре о култури и образовању. Након што су премијеру Пленковићу и предсједници Грабар Китаровић САД и ЕУ челичном четком изрибали главу, одмах су се пожурили наговијестити одустанак и од те блокаде. Као — Србија ће лако испунити увјете, већ би у сијечњу хрватска блокада зато могла отпасти
Хрватска не само да треба него и мора инзистирати да Србија примијени исту законску разину права хрватске мањине у Србији какву Хрватска има за српску заједницу. Наравно, и да се у обје земље та права заиста и поштују, а не фингирају. Али блокада је контрапродуктивна парада. Преговори и постоје зато да се, без велике медијске параде, дође до легитимног циља. А у Србији ликују, Вучић фингираном сценом демонстративног одласка из Брисела хвата још покоји бод на унутарњој политичкој сцени. Иначе, и хрватски и српски политичари сукоб држава и народа користе понајвише управо ради свог унутарњег политичког добитка.
Та је „исприка“ сублимат свих комплекса које наша политика има према Србији, изјава с далекосежним штетним посљедицама за углед Хрватске, нашу политику и господарство.
Не само то, предсједница и наша држава постали су предмет презира и исмијавања, аргумент сусједима, па и онима четничког профила, да нас исмијавају, прокажу као ускогрудне националисте и да се показују бољи Еуропејци од нас. Домаћа и страна јавност безбројним је скечевима, филмићима и пародијама проказала предсједницу и државу као ускогрудне, хипернационалистичке и нееуропске. А заправо су политичке елите у обје земље, и у Хрватској и у Србији, сличне: потпирују сукобе и мржњу као средство вођења унутарње политике и свог политичког пробитка. Односи Хрватске и Србије све су гори, никада гори од 2000-их. Огањ мржње ложи се с обје стране границе. Данас у Србији рехабилитирају четништво, Дражу Михајловића, чак и Недића. И у Хрватској се ревидира повијест, јача усташофилија. Гдје је крај? Имали ли политике и политичара, интелектуалаца, умјетника, грађанки и грађана који су у стању вратити разум и очекивање да ће нашу будућност одредити мир и сурадња, а не сукоби и мржња?