Прочитај ми чланак
Да ли је Млађан Динкић завршио каријеру у актуелној влади чак и као „вуду лутка и вечити громобран за туђе неуспехе и фрустрације”, како је у прошлонедељном интервјуу „Политици” сам описао своју могућу улогу у власти, или синхронизовани медијски напади на његов лик и дело последњих недеље служе само за то да га мало спусте на земљу?
(Политика)
Односно да му „помогну” да схвати да треба да дели – за почетак своје министарство привреде и финансија. И да ли, уопште, иза његове најновије медијске голготе стоји неко од коалиционих партнера или га је, можда, опозиција видела као најосетљивију тачку актуелне власти?
Они који споља посматрају политичку сцену, политички аналитичари, допуштају да су све ове варијанте могуће, док непосредни актери или значајно ћуте или наговештавају „велике догађаје“ после 28. јуна. Само и даље није извесно да ли ће бити великог спремања Владе Србије, или ће се ићи на ванредне изборе, али би, изгледа, у обе варијанте терет промена могао највише да осети Динкић и његови Уједињени региони Србије.
Према изворима „Политике”, Динкићу ће се на душу ставити то што је лоше пројектовао буџет, који се слабо пуни и већ мора на ребаланс, а у октобру би требало да буде још један. Поред тога, у договорима око реконструкције владе он не жели да пусти низ воду своје људе. То би, наводно, требало да буду довољни разлози за поделу његовог министарства. Динкић је, међутим, и у поменутом интервјуу нашем листу већ одговорио да ове критике не стоје, а јуче је за Б92 поновио да на министарском месту може да га замени свако ко сматра да може боље од њега да управља јавним финансијама.
„Мене су у ову владу звали и (Александар) Вучић и (Ивица) Дачић. Ова влада је пре годину дана могла да се формира и без УРС-а и може да настави да ради комотно и без нас. Ако било ко сматра да може боље да ради од нас из УРС-а, ми смо увек спремни да одемо”, рекао је Динкић.
Ако су већ урсовци тако отворено спремни да одступе и ако без њихових 16 мандата влада и даље има већину, додуше танку, од 128 посланика (али и са неким опозиционарима „на резервној клупи”), чему онда поновно активирање неких старих афера и стално лансирање из незваничних извора приче да ће он морати да се одрекне дела свог министарства?
По неким изворима, и предизборни рат у Зајечару је показатељ климе у владајућем блоку на републичком нивоу, као и то што председник Србије Томислав Николић није прихватио Динкићев захтев да сазове седницу Националног савета за безбедност поводом писања таблоида, али и то што је министар финансија и привреде често међу слабије оцењеним члановима владе у испитивањима расположења јавног мњења.
Социолог Јово Бакић оцењује да је ово једна политичка игра која би могла да се заврши изборима. Он не верује да би Динкић пристао да се повлачи са места министра у потпуности, али би можда прихватио поделу министарства.
„Није искључено да је циљ ових прозивки на Динкићев рачун управо то, али опет ми се чини да није у интересу напредњацима да у оваквој ситуацији узму привреду. Било би логичније да иду на изборе па да имају више одговорности. Овако, ако са Динкићем деле одговорност за привреду, то је губитничка комбинација”, каже Бакић додајући да Динкић и даље може да служи владајућој коалицији, и то као нека врста жртвеног јарца како би могло да се каже да је оно што је лоше рађено радио Динкић, а оно што је добро – радили су Вучић и Дачић.
Оцењујући да интерес да пољуљају Динкића могу да имају и коалициони партнери и опозиција која би на тај начин покушала можда да дестабилизује владу, аналитичар Бранко Радун указује да је проблем лидера УРС-а у томе што има сувише моћи у односу на подршку коју је добио на изборима или коју сада има у јавности. Та диспропорција, како каже, многима смета.
На питање зашто Динкић сада боде очи, ако су му коалициони партнери пре скоро годину дана сами дали толико надлежности иако им, гледано по броју посланика, није био неопходан, Радун одговара да су се неке ствари у међувремену ипак промениле – однос снага, рејтинзи, али и неке релације моћи и утицаја.
„Очигледно да сви сматрају на политичкој сцени да Динкић има сувише моћи, да се сви други мењају у влади а да он остаје. И наравно да је природна жеља његових коалиционих партнера да се моћ мало прерасподели. С друге стране, природно је и да поједине странке опозиције имају интерес да слабљењем некога из владајуће коалиције ослабе њен рејтинг, или да можда и замене Динкића”, истиче Радун, наводећи као пример и да би Ђилас могао да има интерес да води кампању против Динкића да би га заменио.
И Дејан Вук Станковић сматра да постоји могућност да опозиција угрожава Динкића, јер, на пример, сам помен изласка на изборе чини политичку позицију ДС-а бољом „зато што, како време протиче, може да успостави или учврсти унутрашње јединство само уколико постоје избори као шанса да се опет уђе у неке разговоре који могу да доведу до поновног повратка у власт”.
„Не искључујем могућност ни да најјача опозициона странка подржава те приче о реконструкцији владе која би значила темељну ревизију коалиционог споразума. Види се да је ДС препознала Динкића као најслабију карику у коалиционом ланцу и покушава на све начине да га политички и професионално оспори”, каже Станковић.
Он не оспорава могућност да иза напада на Динкића стоје напредњаци будући да, по његовој оцени, они хоће да поделе одговорност са њим, односно да га делимично развласте и да они почну да контролишу токове економског живота. Могућа промена структуре Динкићевог министарства, како истиче, представља један прилично велики тест за квалитет односа у коалицији. Ипак, додаје Станковић, Динкићево присуство у влади им и одговара, јер би радије да поделе одговорност за непопуларне економске мере које су неизбежне. Уосталом, када је реч о мерама штедње, Динкић им је нека врста савезника у односу на Дачићеве социјалисте.
