Pročitaj mi članak
Трибине које од јсени 2013. године сваког месеца заједнички организују Београдски културни клуб и Историјски пројекат Сребреница углавном су се бавиле темама релевантним за културу сећања или важним политичким и друштвеним темама којих углавном нема на насловним страницама водећих медија.
Трибина одржана у Малој сали Задужбине Илије М. Коларца у Београду 25. фебруара 2014. била је посвећена Украјини, Босни и Херцеговини и обојеним револуцијама.
У периоду када је ова тема одабрана чинило се да ће се ситуација у Украјини стабилизовати и да неће доћи до шире ескалације насиља (ситуација у БиХ по мишљењу аутора никада није ни представљала озбиљнији безбедносни изазов). Догађаји од половине фебруара до одржавања трибине су нас демантовали – ескалација насиља у Кијеву кулминирала је пучом против власти Виктора Јануковича уз безбројне акте насиља и бројне људске жртве дестабилизовали су ситуацију у Украјину.
Самозаштита и политичко организовање проруског становништва на Криму и у другим деловима Украјине и последично директно укључивање Русије у ове догађаје привукли су огромно интересовање медија – западни медији украјинску кризу означавају као највећу претњу европском миру и стабилности претходних неколико деценија.
У име организатора трибину је отворио Милош Милојевић. Милојевић је указао да је циљ трибина које организују Београдски културни клуб и Историјски пројекат Сребреница да се о важним темама које су слабо представљане у српској јавности посвети одговарајућа пажња. Истакнуто је да је криза у Украјини привукла приличну пажњу српских медија али да је њихово извештавање пристрасно и непотпуно. Као извори информација углавном се користе западне новинске агенције (ова ситуација је нажалост углавном настављена и после избијања кризе на Криму) док се у великој мери занемарују руски и проруски медији из Украјине. Милојевић је нагласио да овакво извештавање посебно забрињава јер се неизбалансирано извештава о кризи у којој Руска Федерација има несумњивеи неспорне интересе, држава са којом, барем декларативно, и српске власти настоје да негују најбоље, готово савезничке, односе.
У медијима је створена манихејска слика да су протести у Украјини искључиво усмерени ка свргавању омраженог и корумпираног режима Виктора Јануковича док су занемарени суштински узроци кризе закопани дубоко у националним, религијским и политичким поделама и тешкој економској ситуацији која гуши Украјину попут многих других постсоцијалистичких земаља. У вези са ситауцијом у БиХ истакнуто је да се легитимни социјални протести лако преусмеравају ка политичким циљевима који немају никакве везе са тешком економском ситуацијом. Крајње исходиште ових протеста су нереди са насиљен и паљевином у Тузли и Сарајеву као и у неким другим градовима ФБиХ и с друге стране импотентно и безидејно левичарење оличено у “’пленуму грађана и грађанки у Сарајеву“ које по свој прилици треба да евоција успомене на радничке савете и друге елементе социјалистичког фолклора.
Први излагач не трибини био је Добросав Вујовић који је осветлио националну и верску позадину сукоба у Украјини. Вујовић је указао да је у случају Украјинаца религија била вододелница нације и да се у верској историји овог подручја могу тражити најдубљи узроци и садашњих етничких, језичких и верских подела. Вујовић је указао да је подручје Кијевске Русије било извориште руске државности и културе. Брест—Летовска унија склопљена у 16. веку обухватала је територију данашње западне Украјине. Овва територија имала је изузетан значај у развоју руске културе, књижевности и цркве. Ту су потекла руска православна братства, свети Јов Почајевски, свети Петар Московски, Гогољ и многе друге личности и установе без којих је незамислива руска култура. Ову верску поделу у 19. веку су користили одређени кругови Римокатоличке цркве и Аустро—Угарске да усмере етногенезу тамошњег народа ка стварању украјинске нације, која је свој идентитет углавном градила у опозицији према руском идентитету. Ова изградња посебне нације свој врхунац је досегла у 20. веку кроз жестоке сукобе у Првом светском рату и у Руском грађанском рату.
Огроман демографски губитак проузроковала је глад 30—их година која је била последица присилне колективизације и одузимања пољопривредних производа. Врхунац серије насиља у овом подручју која је националне поделе учинила оштрим и непремостивим представљао је Други светски рат током кога украјински националисти масовно колаборирају са нацистичком Немачком и врше страховита насиља против руског становништва. Због ове делатности унијатска црква је потискивана али је са либерализацијом 80—их година настављен раније започет ланац насиља. Вујовић је подвукао да је и тада религијска припадност била одлучујућа за политичко опредељивање. Указао је да се мора имати на уму да је украјински национ релативно млад и да се састоји из територија које су припадале различитим државама и које су имале различито историјско искуство због чега је упитна способност овог политичког организма да се у целини одржи.
Централни део трибине било је излагање Сергеја Белоуса, магистра историјских наука из Харкова у Украјини и стручњака за историју Косовске кризе. Белоус је претходних недеља у београдском недељнику Печат објавио више текстова о стању у Украјини који су Печат несумњиво уврстили у најквалитетнији извор сазнања о украјинској кризи на српском језику. На почетку овог излагања приказан је кратак видео са канала Раша тудеј на коме се виде сцене жестоког насиља које врше демонстранти у Кијеву. Многи од демонстраната били су наоружани ватреним оружјем које су користили у сукобима са снагама реда. Белоусово излагање било је изузетно садржајно и много тога што је публика имала прилике од њега да чује биле су информације или из мање доступних украјинских извора или информације са лица места.
Због тога ће мој приказ овог излагања бити ограничен само на неке најкарактеристичније и најважније моменте. Важно је на почетку истаћи да Белоусово излагање није апологија Јануковичеве владе или проруске политике. Према његовим речима једну манихејску слику не треба заменити другом већ проблем треба анализирати у свој његовој сложености како би се дошло до решења.Такође је напоменуо да Јануковичева влада иако је била непопуларна и корумпирана није искакала из оквира других украјинских влада које су земљом управљале после распада Совјетског савеза.
Украјина, која је после Русије највећа земља у Европи, налази се на геополитичком раскршћу због чега је важна и Западу и Русији, али је посебно значајно запазити да се на овом подручју, како Белоус запажа, укључује и кинески и турски фактор. Белоус је напоменуо да су почетни протести на Мајдану били врло мали и да су обухватали у најбољем случају око хиљаду људи. прави Евромајдан је почео заправо када се чинило да ће проевропски протести бити окончани јер влада није мењала своју одлуку да не потпише споразум са ЕУ. Тада, 30. новембра, долази до жестоког напада специјалних јединица полиције на те малобројне групе демонстраната.
После бруталних сцена насиља које су приказане наредног дана на улице је изашло више стотина хиљада демонстраната. Оптужбе су одмах пале на Јануковича и многи демонстранти су изјављивали како они нису само за ЕУ већ само за то да Украјина остане Украјина и да не склизне у ауторитарну владавину. Белоус је напоменуо да је за исправно разумевање ових догађаја неопходно уочити стране и унутрашње факторе којима је одговарао овакав развој. Унутрашњи фактор који се често занемарује и одакле је стигло наређење за акцију специјалних снага је начелник администрације председника Сергеј Љовачкин. Он је проевропски оријентисан и на овај начин је практично помогао ширење протеста. Белоус је истакао да у украјинским безбедносним службама влада велика подвојеност која се може уочити на овом конкретном случају.
Белоус је споменуо да су дешавања у Украјини вероватно прва револуција која може да се посматра уживо преко интернета захваљујуи бројним пирватним видео каналима где се материјали постављају из минута у минут. Према Белоусовим речима велики део одговорности за конфликт у Украјини сносе украјински медији чије извештавање је било непрофесионално и неодговорно. Белоус се детаљно осврнуо на циљеве учесника Евромајдана и указао је на њихову изразиту хетерогеност.
Европске интеграције су биле важна тема али је истицано да је превасходно супростављање диктатури. По питању да ли су потребни ванредни избори за председника демонстранти су били подељени на два готово једнака табора. Око 40% демонстраната било је за прекид протеста а 48% за њихово настављање. Изразита подељеност постојала је и у вези са питањем сврсисходности европских интеграција.
Белоус је описао како је изгледала “директна демократија“ упражњавана на Евромајдану а коју је, како је нагласио, у Украјину увео Србин Марко Ивковић. У питању је симулација политичког одлучивања самопрокламованог тела где не постоји стално чланство, одређена процедура за расправе и гласање. Подвучено је да је временом дошло до таквих манипулација да су протести претворени у један масовни циркус. Намерно су измишљани инциденти и ширене гласини како би се индуковао наставак протеста (случај Дмитрија Булатова).
Други значајни догађај на који се Белоус осврнуо били су сукоби у улици Грушевског. Сукоби су наводно почели због изгласавања закона у украјинском парламенту 16. јануара којима је ограничено право на демонстрирање, ношење маски и сакупљање и објављивање података о судијама и тужиоцима. Иако су ови закони слични онима у западним земљама међу демонстрантима су изазвали велико незадовољство узвикујући да не желе да Украјина постане Северна Кореја.
У овим сукобима главну улогу имали су припадници Десног сектора. Овде се поново јавља име Сергеја Љовочкина који је два дана раније био смењен са свог положаја. Према Белоусовим речима касније се сазнало да Љовочким има везе са Десним сектором и да су ови сукоби можда били његова освета Јануковичу. У овим сукобима забележене су и прве људске жртве. Околности страдања тројице демонстраната изразито су контроверзне али су они послужили као инспирација за распиривање нових демонстрација.
Од ових сукоба истакнуто место заузимају парамилицијске формације које су организовали у Кијеву Јануковичеви противници. Већина припадника тих формација су екстремни украјински националисти са запада земље. На самом Евромајдану били је оформљена тзв. Самоодбрана наоружана махом хладним оружјем. Ипак, како Белоус истиче, некадашњи министар одбране Украјине хвалио се на свом Фејсбук профилу да ако полиција употребљава оружје формације демонстраната ће располагати бољим наоружањем! Много опаснији од Самоодбране је Десни сектор.
За Белоуса је Десни сектор мистериозна организација која се појавила ниоткуда 2013. године. У питању је кровна организација која окупља екстремне националистиче организације, међу њима и бројне неонацистичке скупине. Ове ултранационалистичке организације представљају идеолошки продужетак колабораната из Другог светског рата које сматрају за своје хероје. ове тобожње патриотске организације служе неретко да би се легитимисали разни криминални елементи.
Главни сукоби одиграли су се месец дана после борби у улици Грушевског. Када се ситуација поново готово сасвим смирила Десни сектор је одлучио да изведе једну демонстрацију силе испред парламента. Тада је истакнут и захтев за ревизују Устава. Уследио је тзв. Јуриш Мајдан. Ова акција естрмиста готово да није ни ометана. Влада се овде показала као недорасла ситуацији и препустила је иницијативу својим противницима. Касна и неадекватна реакција снага безбедности довела је само до повећаног броја жртава. Број жртава порастао је на стотину и опозиција је страдале прозвала небеска стотина како би око њих изградила сопствену револуционарну митологију.
Белоус је објаснио да међу страдалима има и невиних људи, који су се нашли између сукобљених екстрмиста и органа реда, али да има и осведочених криминалаца чија злодела никада неће бити истражена. Наиме, биће донети специјални закони којима ће бити забрањено истраживање ових догађаја. И док се екстемисти аболирају и исплаћује им се новчана одштета, припадници снага реда се кривично гоне, због чега су неки затражили азил у Русији. После заузећа парламента уследила су фарсична гласања – неки посланици гласали су и за своје колеге, вршен је притисак на посланике а неки комунисти су претучени, одузете су им посланичке картице и гласано је у њихово име. Наравно, било је и опортуниста из Јануковичеве Партије региона који су брзо променили страну. До уставних промена дошло се без икакве расправе и за изузетно кратко време.
Белоус је излагање закључио опсервацијом да је схватио да је влада у потпуности пала када је било јасно да Јанукович не планира да пружи отпор већ да само хоће да побегне из земље. Према његовим речима у украјинском јавном животу заведена је жестока цензура, готово да постоји списак људи којима је забрањен приступ у медије а свака критика виновника преврата лако може да се окарактерише као клевета. Белоус је изнео мишљење да ослобађањње Јулије Тимошенко можда има везе са лобирањем лидера Гаспрома и да она може да постане кључан чинилац украјинског политичког живота.
Могуће је очекивати жесток сукоб између Десног сектора у присталица Јулије Тимошенко. Као пут за могућ излазак из кризе Белоус је споменуо споразум између ЕУ и Русије по коме би Украјина постала својеврнса међузона. Овакав споразум не би одговарао пре свега САД које би преко утицаја на Десни сектор могле да покушају да изазову додатну дестабилизацију. Ипак, претходних дана је тежиште кризе померено на дешавања на Криму и упитно је да ли лако може доћи до стабилизације Украјине.
Излагање Стефана Каргановића било је посвећено технологији обојених револуција, минулим дешавањима у БиХ и потенцијалној опасности за Републику Српску. Каргановићево излагање може се поделити на два дела. У првом делу је било речи о техници извођења промена власти путен ненасилног отпора или како се то журналистички назива, обојених револуција. У другом делу пажња је посвећена импликацијама ових теоријских сазнања за ситуацију у БиХ и посебно за Републику Српску. У развоју техника ненасилне борбе посебно истакнуто место заузима Американац Џин Шарп.
Шарт је у великом броју својих радова готово до најситнијих појединости развио систем извођења обојених револуција како би се свргли непожељни режими. Излишно је спомињати да се ове “револуције“ редовно изводе уз асистенцију америчких обавештајних служби, издашно финансирање из САД и других западних држава и учешће невладиних организација које подржавају западне државе.
Каргановић је у више наврата раније писао о обојеним револуцијама а у излагању је своја сазнања из ове области шематски сумирао. Према његовом мишљењу извођење обојене револуције може се поделити на две целине од којих се свака састоји из три одвојене али испреплетане. Прва целина је припремање позорнице за преврат. Она обухвата тзв. операцију Гуливер, односно премрежавање таргетиране државе низом невладиних организација које финансирају NED, USAID, Фонд за Отворено друштво (Сорош), стране амбасаде. Ове невладине организације често у почетку делују сасвим бенигно да би се активирале у политичкој борби када за то дође време. Друга елеменат припреме је припремање јавног мњења. То се изводи корумпирањем медија – или преузимањем читавих гласила или корумпирањем поједних новина.
У јавном мњењу се истиче доминантна илизуја. Ова илузија често подразумева сасвим невине идеје – жељу за демократизацијом друштва или жељу за бољим живот – под којима се изводи политички преврат и промена политичке елите. На крају се морају регрутовати локални извођачи – делови политичке елите спремни на издашну сарадњу са странцима како би се докопали власти. Међу масовним извођачима преврата, тзв. уличној пешадији, Каргановић је уочио три групе: истинске вернике, плаћене статисте и челичну песницу пуча.
Истински верници се нажалост могу означити и као корисни идиоти – то је маса која је дубоко уверене да ради за праву ствар, за сопствену и добробит своје државе али заправо служе само као декор за унапред припремљену политичку представу. Плаћени статисти су далеко малобројнији али често најбучнији део превратничке масе. Трећа група чини челичну песницу преврата – у питању су хулигании разни криминални елементи који учествују у преврату или из опортунизма или из жеље за акцијом (која притом никада неће бити кажњена без обзира на интензитет насиља).
Извођење преврата такође се може поделити у три фазе. Персонализација операције и сатанизација неподобне фигуре подразумева да се сво незадовољство фиксира на једну погодну личност, углавном на омраженог лидера. У случају СРЈ то је био Слободан Милошевић, у Грузији је то био Шевернадзе, у Украјини 2004. Кравчун а сада Јанукович. Иако се свим поменутим лидерима много шта може замерити елементарна анализа грешака које им се приписују показује да све и да су хтели нису могли сами да буду одговорни за све лоше што се дешава и државама на чијем су челу. Вжаан елемент извођења преврата је инструментализација маса методом провокација—ескалација. Различити, често професионални елементи, намерно провоцирају реакцију органа реда, која даље служи за индуковање даљих протеста, нових сукоба и немира.
Трећи елемент је исценирање варнице и заузимање симболичних центара моћи. Као варница могу да послуже проблематични резултати избора као у Југославији 2000. или прекомерна употреба сила као у Украјини 2013/14. Али без обзира на повод реакција је увек слична – маса демонстраната заузима неке од кључних зграда и на терену преузима власт без обазирања на демократске идеале у које су се свега неколико сати раније заклињали.
Каргановић се затим осврнуо на ситуацију у БиХ. Према његовом мишљењу прави циљ ових протеста је укидање Републике Српске као минимални и темељно уставни преуређење Босне и Херцеговине као максимални циљ. Каргановић верује да су планери дешавања занемарили чињеницу да у политичком расуђивању грађана БиХ уопште и грађана Републике Српске посебно економски моменти заузимају секундарно место а да су примарни идентитетски, национални мотиви. Процена да ће доћи до преливања нереда из Федерације и РС показала се срећом као потпуно погрешна. Пометна у БиХ може да се, према Каргановићевим речима, искористи за уклањање актуелних политичких елита и у ФБиХ и у РС како би се изградила и поставила нова политичка елита, носилац неког транснационалног босанског идентитета.
Каргановић сматра да је нужно озбиљно схватити претње по РС и припремати се за предстојеће догађаје. Одбрана РС би према његовом мишљењу подразумевала би истицање реалних социјалнополитичих проблема и указивање на правце њиховог решавања, подизање јавне свести о природи опасности, усвајање закона о финансирању и раду НВО по узору на сличне законе у САД и Руској Федерацији, моментални прекид са дефанзивним стилом понашања и проактивно деловање.
Можемо закључити да је трибина била успешна и да смо успели да се дотакнемо многих важних питања. Трибини је присуствовало око 150 посетилаца. У име организатора захваљујем се свима који су присуствовали трибини и медијима оји су обавестили јавност о њеном одржавању.
